ŠEŠELJA SU SILOVALI U ZATVORU U BOSNI, ZATO JE POSTAO KRVOLOK! Čanak BRUTALNO ispljuvao šefa SRS u bosanskom mediju

Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak u intervjuu za „Dnevni avaz“ govorio je o sukobu sa Vojislavom Šešeljem, te objasnio pozadinu njihove višedecenijske svađe koja je kulminirala pozivom na duel pištoljima.

Takođe, dotakao se afere „Ikona“, koja, kako kaže Čanak, ima potencijal da okonča političku karijeru lidera SNSD-a Milorada Dodika.

Govorio je i o zahtevu visokog predstavnika u BiH Valentina Incka da NSRS oduzme odlikovanja ratnim zločincima, a analizirao je i trenutnu situaciju u Crnoj Gori.

Jednostavna stvar

Možete li nam objasniti zbog čega ste na duel izazvali osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja?

- Stvar je jednostavna, već 30 godina ja bitku bijem s Vojislavom Šešeljem i ostalim smećem kao što je on. Sad je to već počelo gubiti svaki smisao, zato što smo mi, pod okriljem priče o slobodi izražavanja i nepostojanju verbalnog delikta, došli u poziciju da osuđeni ratni zločinci vršljaju po javnom prostoru i vode glavnu reč. Došli smo do toga da najmonstruoznije ideje koje su koštale glave stotine hiljada ljudi postale legitimna stvar i smatraju se dijelom političkog spektra. Kad sam vidio da su ratni komandant „Bijelih orlova“ Dragoslav Bokan i Vojislav Šešelj uspli toliko izvređati Čedomira Jovanovića, da on mora napustiti emisiju, tu je bilo potpuno jasno da je u pitanju udruživanje zločinaca protiv svega civilizovanog u Srbiji. Zbog toga sam izazvao Šešelja na dvoboj pištoljima, da to jednom i zauvek rešimo.

Zato što svi ti ekstremisti, desničari i silni branioci srpstva, sve su to siledžije i kukavice, međutim, to se ne vidi od njihove galame. Morao sam pribeći ekstremnom rešenju, a da na konkretnom primeru pokažem da se radi o najobičnijem smeću koje ne smije izaći na crtu nikome ko je dovoljno spreman da se pozabavi time. Kad mi kažu zašto sebi dozvoljavam da se spustim na taj nivo, da se bavim đubretom uopšte, moram podsetiti na to da se čišćenje balege nekad smatralo herojskim delom, i ja to tako doživljavam. Jednostavno, ta mentalno-intelektualna balega mora se na kraju isterati.

Pratili ste aferu „Ikona“, u koju je uključen predsedavajući Predsjedništva BiH i lider SNSD-a Milorad Dodik. Koje je Vaše mišljenje o svemu što se dešavalo poslednjih nekoliko sedmica po ovom pitanju?

- S ogromnim gnušanjem pratio sam sve u vezi s aferom „Ikona“ iz razloga što je taj poklon na mnogo nivoa sramotan. Prvo, poklanjati nekome opljačkanu ikonu s teritorije druge države, s kojom je država iz koje poklonoprimac dolazi u ratu, najblaže rečeno - to je bezočno. Zbog toga što je potpuno jasno da je ta ikona opljačkana, žig na njoj jasno govori da je to kulturna baština Ukrajine. Drugo, zar ne postoji stari dobri diplomatski običaj, kada se nekom nešto poklanja na nivou država, da to biva neki poklon koji ima veze s državom. Znači bolje da mu je poklonio sudžuk, pa recimo, ili bilo šta takvo. Sad sam izmislio, može to bilo šta drugo biti i fildžan za kafu, jer to ima veze s Bosnom.

Ikona, s druge strane, nema nikakve veze s Bosnom. To mi je potpuno sramotno, da se tako neko odnosi prema gostu. Mada, kad malo bolje razmislim, Lavrov mu nije bio gost, on je Dodiku bio poslodavac. Stoga je jasno, kad vas taj hlebom hrani, nastojite da budete što ljubazniji da vas ne bi otpustio i našao nekog drugog koji je još ljubazniji.

Mnogi govore da je afera „Ikona“ početak kraja političke karijere Milorada Dodika. Delite li njihovo mišljenje?

- To je bio ozbiljan udarac za Dodika i on će to teško preživeti, ne zato što je ikona vraćena, već zato što je sad potpuno jasno da on ovisi o svojim funkcijama, na kojima ga drže Rusi, a sve ostalo je nesreća države Bosne i Hercegovine, koja nikako da se normalizira. Ne znam je li ovo početak kraja Milorada Dodika u političkom životu, ali što bi rekao Vinston Čerčil (Winston Churchill), sasvim je sigurno da je ovo kraj početka. Milorad Dodik se apsolutno ne namerava uključivati u nekakvu „veliku Srbiju“, njegov interes je nezavisna Republika Srpska, koju bi podržavala Rusija, i to na isti način na koji je samo Rusija priznala Osetiju i Abhaziju, a kad su ruski tenkovi upali u Gruziju. I da RS bude nepotopivi nosač aviona i baza ruskih projektila srednjeg dometa u srcu Evrope. To je cela priča i to je ono što Dodik hoće, njega ne interesuje pravljenje „velike Srbije“ sa sedištem u Beogradu, a gde bi on izgubio mogućnost da ima svoju privatnu državu u kojoj može raditi šta hoće.

Kako komentirate zahtjev visokog predstavnika u BiH Valentina Incka (Inzko) da NSRS mora oduzeti odlikovanja Radovanu Karadžiću, Momčilu Krajišniku i Biljani Plavšić?

- Pre svega, vrlo je čudno da jedan entitet unutar države uopšte dodeljuje odlikovanja. Odlikovanja se dele na državnom nivou, a ne nekom nivou vlasti u državi. Kad ste čuli da neki grad ili pokrajina deli odlikovanja? Ne, to radi država. Čitava priča s tim odlikovanjima je, ustvari, halucinacija Republike Srpske kao nezavisne države ili kao države koja je, eto, privremeno u sastavu Bosne i Hercegovine. Kad malo bolje pogledate, vidite da je u pitanju jedan opaki naum iza svega, a ne neka priča. Svi ti koji se bune protiv toga da se ratnim zločincima oduzmu odlikovanja, ustvari ne govore o ratnim zločincima, nego o tome da ta odlikovanja predstavljaju njihov lažni san o Republici Srpskoj kao srpskoj državi na levoj obali Drine.

- Rado bi se oni odrekli i Karadžića, Mladića i Biljane Plavšić, a kad bi to značilo da će Republika Srpska postati nezavisna država. Ovako se moraju držati tog perioda kad je RS samoproglasila nezavisnost i kad ju je priznala samo Republika Srpska Krajina. Čitava ta ratna i krvava konstrukcija se nasilno održava na štetu svih građana RS i cijele BiH, pa čak i čitavog regiona. Jednostavno, bez funkcionalnih država na ovim prostorima, a koje bi uspostavljale funkcionalne veze i stvarale odnose u kojima bi bio slobodan protok ljudi i kapitala, nikad nećemo doći u poziciju da se ovdje situacija normalizuje.

Prošli Inckov zahtjev za uklanjanje ploče s imenom Radovana Karadžića sa Studentskog doma na Palama je ispunjen, uradila je to Sonja Karadžić umjesto Dodika. Prema Vašem mišljenju, hoće li se taj zahtev ispuniti?

- On bi sve prodao da održi vlast, jer zna da ga samo vlast deli od zatvora. To je stara i dobra politika svih onih koji dobro znaju šta su radili. On se, jednostavno, mora održati na vlasti, a što se duže veštački održava na vlasti, to posle bude veće zlo. Zato je mirna i česta smena vlasti uslov normalnog funkcionisanja svake države. Česta smena vlasti u smislu istinski demokratskih izbora. Kad imate izbore koji nisu demokratski i nasilno držanje vlasti, na kraju se dođe do toga da ti vlastodršci beže glavom bez obzira iz te zemlje.

U Crnoj Gori je došlo do smene vlasti, kako komentarišete stanje u ovoj državi nakon izbora i ukupnu političku situaciju?

- Potpuno je jasno da je promena u Crnoj Gori iznuđena jednim upornim radom ruskih obaveštajnih službi i Mitropolije crnogorsko-primorske, a na sve to su i iz Srbije, iz određenih krugova, stizale određena podrška i pomoć. Zato što je jedna apsolutno zastrašujuća ideja iza toga, a koja se zove „velika Srbija“, zastrašujuća je zbog toga što ona nema veze ni s veličinom ni sa Srbijom. Ona ima veze isključivo sa centralističkom vladavinom nad određenim prostorom, pod izgovorom srpskih nacionalnih interesa koji se, naravno, opet definiše u užim krugovima vlastodržaca. Govorimo o jednoj centralističkoj, duboko šovinističkoj i nazadnoj konzervativnoj ideji, te obavezno jednopartijskoj i jednoumnoj tvorevini. To je suština „velike Srbije“, zbog toga, kad neko kaže da je protiv te ideje, ne znači da je on protiv veličine Srbije, niti Srbije kao države, već je protiv ovakvog koncepta uređenja države. Zato su se određeni konzervativni krugovi tako lako odrekli Slobodana Miloševića, jer su shvatili da je on postao opasan po taj koncept. Odrekli su ga se ne, zbog toga što je on vodio ratove, već zbog toga što ih nije dobio.

- Upravo zbog toga danas postoji najnovija izmišljotina koja se zove „Srpski svet“. A u taj svijet ulaze Republika Srbija, Crna Gora i Republika Srpska. Naravno, kao što u Srbiji niko ne smije da kaže da je Kosovo nezavisna država, pa čak ni predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), jer hoće da ga odmah linčuju. On je samo rekao da je Kosovo trenutno van ustavnog poretka Srbije, jer Srbija nema vlast na Kosovu, a što je notorna činjenica. To je bilo dovoljno da se traži njegova smena i da se on najžešće moguće napadne, nisam neki ljubitelj SANU-a, ali to ne znači da čovek koji kaže notornu istinu treba biti razapet na krst samo zato što ne sledi, u posljednji zarez, nacionalističku istinu, koju je SANU promovisala od čuvenog memoranduma. Sve u svemu, Crna Gora je u svemu tome platila cenu koronavirusu, litijama i činjenici da višedecenijska vlast Mila Đukanovića nije mogla izbeći zamke korupcije i nepotizma. Time se došlo do toga da se vlast mora promeniti da bi se videlo šta će ti drugi uraditi. Sad smo vidli, u prvih nekoliko meseci, šta oni mogu ili ne mogu uraditi. Prvo što su uradili jeste da su se posvađali, drugo, krenuli su da od Crne Gore pokušaju da naprave nekakvu teokratsku državu, a ustvari to nije teokratska država, jer je to klero-kleptokratska država. Jer nisu u pitanju neka Božija načela. Ne, to je, jednostavno, pretvaranje crvenih u crkvene knjižice i pravljenje od centralnog komiteta crkveni komitet.

U Crnoj Gori je sad šala da u Vladi ne postoje ministarstva nego manastirstva. To najbolje pokazuje kakav osećaj ljudi tamo imaju. Potirati crnogorsku državnost i pravo na nacionalno opredeljenje, sad ćete videti cirkus koji će se dešavati oko popisa stanovništva, insistirati na tome da su se Srbi morali izjašnjavati kao Crnogorci je čista laž. Ono što Crnu Goru spašava je činjenica da je ugovor s NATO-om vrlo čvrst, jer da nije tog ugovora, odavno bi se desile mnogo gore stvari. Ova vlast morat će se jako potruditi, ako misli opstati, iz jednostavnog razloga, što imaju vrlo slabu i nestabilnu većinu. S druge strane, već se videlo koliko oni poštuju Ustav kad, bez kvoruma, počinju sednice Skupštine i donose zakone.

Šešelju ne bi smjeli dati ni kašiku

Dobili ste odgovor od Vojislava Šešelja, jeste li očekivali nešto drugo od njega?

- Šešelj je izjavio da on neće na to pristati, osim ako mu predsednik Srbije Aleksandar Vučić ne garantuje aboliciju i ako mu on ne obezbedi pištolje, jer on ne bi hteo da mu se oduzme njegovo oružje. Naravno, moje pitanje je glasilo: „Odakle osuđenom ratnom zločincu legalno oružje u Srbiji?“ Njemu se ne sme dati kašika, zato što je pretio klanjem zarđalim kašikama, a kamoli bilo šta drugo. Uostalom, njega treba hitno hospitalizovati jer je on, očigledno, mentalno poremećena osoba. A, to kako je do toga došlo i kako ga je njegova frustracija od silovanja koje je doživio u zeničkom zatvoru dovela do toga da postane beskrupulozni krvolok svega ljudskog, u to neću ulaziti. Ali, to nije moj problem, to je problem države koja dozvoljava da se mentalno poremećene osobe uključuju u javni život na način na koji mogu zavoditi ljude koji su slabijeg obrazovanja i koji su slabije informisani. Ta politika je doživela slom, samo što to niko nije saopštio građanima Srbije.

Prema Vašem mišljenju, šta je pozadina priče o Zakonu o slobodi veroispovijesti u Crnoj Gori?

- Kad je u pitanju ovaj zakon, ja moram podsjetiti da je Srpska pravoslavna crkva u današnjem formatu nastala odlukom kralja Aleksandra 1921. godine, i to ujedinjenjem autokefalnih crkava u Srbiji, Crnoj Gori, autokefalne Mitropolije Sremsko-karlovačke, koja je, ustvari, bila autokefalna crkva Srba van Srbije u Vojvodini i pojedinih mitropolija u Makedoniji. Kad znate da je tako nastala ujedinjena Srpska pravoslavna crkva, a oni se busaju u grudi nekakvom 800-godišnjom istorijom, onda postaje potpuno jasno da je iza svega toga brutalan falsifikat, kojim se pokušava stvoriti infrastruktura crkvenog kontinuiteta kojim bi se opravdalo državno objedinjavanje prostora na kojem je jedna crkva. Sve su to stalni pokušaji da se stvori nekakva „velika Srbija“ u smislu u kojem sam govorio ranije. Po načinu upravljanja i unutrašnjeg uređenja, bila bi diktatura, bez obzira na njenu veličinu.

(Espreso/Dnevni avaz)