Uzeli duplu krunu s Partizanom - jedan otišao u seoski klub, drugi pobegao u SAD da spasi život porodici!

Fudbal i dalje stoji, ne računajući Belorusiju, Tadžikistan, Burundi... Ne igra se u "ligama petice", ne igra se ni u Srbiji, pa su zbog toga ovih dana aktuelne stare sportske priče, intervjui, kojih ste na Espresu prethodnih dana mogli da pročitate zaista pregršt.

Ovo su samo neki od njih:

Pisalo se o Zvezdi...

... ali i Partizanu...

... kao i o svemu ostalom...

Sada je vreme za novu pričicu koju su neki od vas možda znali, pa zaboravili, a neki možda nikada nisu ni čuli.

Svi, a posebno navijači Partizana, sećaju se one sezone 2016/17 pod Markom Nikolićem, kada je njihov voljeni klub osvojio za sada poslednju "duplu krunu" u svojoj bogatoj istoriji. Tada je ekipa predvođena Leonardom, Urošem Đurđevićem, Evertonom Luizom, ali i mnogim drugim pojedincima uspela da prestigne Crvenu zvezdu u Superligi posle đurđevdanskog poraza tima Miodraga Božovića na "krovu" TC Stadiona, ali i da na svom stadionu pogotkom Nikole Milenkovića slavi u finalu Kupa nad večitim rivalom.

Tada su u timu bila dva momka koja gotovo da nisu imala učinak na terenu tokom sezone - Vladimir Đilas, koji je na terenu proveo ukupno 12. minuta (dve utakmice) i Mohamed el Munir, Libijac koji je odigrao 181 minut (tri utakmice).

S obzirom na to da je Đilas napadač, za njega nije bilo mesta na terenu, ponajviše zahvaljujući genijalnoj sezoni Uroša Đurđevića, a onda i Leandrea Tavambe. Još kada se na to doda da je uloga epizodiste bila namenjena Đorđu Jovanoviću, jasno je zbog čega se Đilas nije predugo zadržao u Humskoj.

Već početkom sezone 2017/18 poslat je u Teleoptik, odakle je sezonu kasnije prešao u Jedinstvo iz Surčina, koje se te sezone takmičilo u trećem rangu, dakle Srpskoj ligi Beograd. Posle toga je uspeo da se vrati do Superlige, i to preko Rada do niškog Radničkog, za koji je ove sezone nastupio na tri meča, protiv Zvezde, Vojvodine i Proletera iz Novog Sada.

Međutim, ako ste mislili da je on član te poslednje generacije iz Humske sa duplom krunom u CV-u koji je imao najteži put u karijeri, grdno se varate.

Još jedan crno-beli rezervista imao je, u najmanju ruku, "trnovit" život.

U pitanju je Mohamed el Munir.

Njegova životna priča, a onda i jedan duel sa Zlatanom Ibrahimovićem dok je branio boje Orlanda, u koji je prešao iz Partizana, na jednom meču sa Los Anđeles Galaksijem, skrenule su pažnju svetske javnosti na ovog levog beka.

Ibra mu je tada polomio jagodičnu kost, a on je dao intervju za britanski "Gardijan" u kome je između ostalog pričao da to što igra i živi u SAD ne znači da je uspeo i da je spokojan, o problemima koje je imao i i dalje ima, o igranju fudbala u Srbiji, životu u ratom zahvaćenoj Libiji, stalnom strahu i borbi za porodicu.

- Teško je, da budem iskren. Ima i dobrih i loših dana. Vremenska razlika je devet sati između Kalifornije i Libije, pa je jedini period kada mogu da se čujem sa porodicom, ako ima mreže tamo, sat vremena pre treninga. Znači, u sedam ili osam ujutru. Ako ih dobijem i kažu mi da su dobro, osećam se mnogo bolje, jer znam da su bezbedni. Ali, ako ne uspem da ih dobijem, onda je to problem. Pokušavam da se koncentrišem na teren, ali to mi je i dalje prvo na umu - krenuo je sa svojom pričom El Monir.

Pokušava na svaki način da pomogne svojoj porodici koja je ostala u Libiji, ali čak i sada kada ima sredstva, nema način da to učini.

Mohamed El Monir se sećao kako prvih 6 meseci nije imao od čega da živi:

- Ljudi nedeljama stoje u redovima samo da bi došli do svog novca. Ustaju u dva ujutru samo da bi uzeli broj za čekanje u redu. Vraćaju se u osam u red, jer se banke otvaraju u devet. U tom redu je po 500 do 1.000 ljudi. A, onda se pojavi neki službenik u banci koji počne da ubacuje ljude preko reda. Stare žene, bolesne koje stoje u redu tretiraju kao roblje. Moja majka prima inzulin, koji i kada stigne u bolnice, biva ukraden, da bi mogli da ga preprodaju na ulici.

Od kad je stigao u SAD, najpre u Orlando, pokušava da dovede i svoju porodicu, ali za sada je to nemoguće.

- Pitao sam prošle godine da li postoji mogućnost da dovedem porodicu, ali rekli su mi da nije moguće iz političkih razloga. Bogu hvala da još pronalazim način kako mogu da im pomognem. Nadam se da će se situacija poromeniti, jer ne znam još koliko ću moći da nastavim ovako.

Prisetio se i kako je počeo rat i haos u njegovoj zemlji, kako je ISIS preuzeo sve, i kako je pokušavao da pobegne, ali i da izvuče porodicu.

- Niko nije očekivao. Sve se desilo tako brzo. Samo što smo završili prvi deo sezone i pripremali se za nastavak. Počeli su problemi i rekli su nam: „Zaustavićemo ligu na sedam do deset dana, dok se sve ne završi“. Mnogo mojih prijatelja je poginulo na ulici. Kada sam morao da izlazim napolje, nisam znao da li ću se vratiti kući. Nismo imali struju od sedam do 12-1 sat. U junu i julu je postalo veoma teško i što se tiče hrane.

- Mogli ste da vidite dete od 12 godina naoružano do zuba sa pištoljima i bombama. Svi su tada nosili oružje. Svi su želeli da imaju čime da se zaštite. Niko nije štitio nekog drugog.

U celom tom haosu, El Monir, koji je tada bio mladi reprezentativac Libije, pokušao je da izvuče selektor mlade reprezentacije Branko Smiljanić, posle bežanja pred ISIS-om, i uspeo je nekako da ga dovede u Srbiju.

Trebalo je odmah da stigne u Partizan, ali crno-beli nisu bili zainteresovani, pa je završio u Jagodini, a tamo prvih šest meseci uopšte nije igrao. Zbog toga nije ni dobijao nikakav novac.

- Tih šest meseci svakog dana sam razmišljao o tome da želim da se vratim kući. Živeo sam sam, nisam radio ništa, nisam imao novca ni da kupim hleb ili vodu. Ali, da sam se vratio u Libiju, šta bih radio? Nije bilo lige, timova, fudbala, ničega. Nisam mogao da se vratim tamo gde ne bih imao ništa. Morao sam da čekam svoju šansu - prisećao se i života u srpskom fudbalu El Monir.

Sreća ga je konačno pogledala, on je dobio svoju šansu i iskoristio je odlično pa je stigao poziv iz njegovog rodnog grada, od Al Itihada iz Tripolija da se za ozbiljan novac vrati kući.

- Bio je to veliki novac. Video sam to kao šansu da promenim život svojoj porodici.

Otišao je u januar 2014. ali u maju je počeo jezivi građanski rat u Libiji. Šest nedelja su se bitke vodile samo oko aerodroma u Tripoliju. - Moja porodica je živela na 10 minuta od aerodroma. Jednog jutra smo morali da pobegnemo iz našeg doma. Čuli smo da granate kako padaju i pucnjavu. Nije bilo bezbedno, ali morali smo da odemo. Čuli smo da nam je kuća opljačkana, nismo mogli da se vratimo. Posle nekoliko nedelja sam se vratio i video da je kuća rasturena. Sve je bilo pokradeno. Tada smo rešili da odemo.

I uspeo je ponovo da pobegne, vratio se nazad u Jagodinu, a odatle u Dinamo iz Minska, pa onda Partizan i na kraju je stigao do Orlanda, u koji želi da dovede svoju familiju iz ratom unakažene Libije, koja trenutno ratuje sa Turcima. Tačnije, ratovala je pre nego što je počela korona.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)