DAN KADA JE FUDBAL UBIO FUDBAL: Bergamo je postao grad duhova, a Atalanta "krivac" za smrti kojima nema kraja!

Italija, Milano, 19. februar 2020. godine...

Naizgled lepo, iznenađujuće toplo i prijatno veče u gradu mode. Fudbalska groznica trese prestonicu Lombardije, a u prvom planu nisu ni Milan ni Inter, već simpatična Atalanta koja nastavlja svoju evropsku odiseju na San Siru, iliti Đuzepe Meaci, kako vam je volja.

Zbog nemogućnosti da evropske mečeve igraju na svom stadionu u Bergamu, fudbaleri plavo-crnih dresova ostvaruju svoje snove na objektu koji je video mnogo fudbala, magije, suza, smeha, radosti, tuge, trofeja...

Valensija je u osmini finala Lige šampiona bila rival Atalanti koja je jedna od najefikasnijih ekipa u Evropi, ali niko nije ni slutio da će Gasperinijevi momci sa takvom lakoćom pregaziti tim sa Mestalje.

Bum - tras, 4:1 za Atalantu. Lagano, da laganije ne može. Hatebur, pa Freuler, zatim Iličić i za kraj opet Hatebur. Dovoljno za ekstazu pomahnitalih navijača, njih čak 40.000 koji su doputovali iz Bergama kako bi bodrili svoj tim u najvećem meču u klupskoj istoriji.

Slavilo se do ranih jutarnjih časova, hektolitri alkohola su se unosili u organizme, deca nisu išla u školu, očevi na posao... Pa, ne ulazi se svaki dan u četvrtfinale Lige šampiona.

Ali, ona stara opaska "ne smej se puno, plakaćeš", kao da je Bergamu došla glave, i to bukvalno.

U to vreme je zloglasni koronavirus počeo da se širi Italijom, a najviše je metastazirao upravo u Lombardiji i to u Bergamu, domu sto trinaest godina stare Atalante.

Vrag je odneo šalu, ljudi su masovno počeli da dobijaju specifične simptome nalik gripu, oni stariji su sve više klonuli i "davali" svoje telo koroni i odjednom je osećaj euforije preplavio osećaj straha, ne samo u Bergamu već u celoj Italiji.

O fudbalu više niko nije ni razmišljao, loše vesti su stizale sa svih strana, ljudi su se borili za život, a Bergamo je od prelepog gradića za tren oka postao grad duhova.

Prazne ulice, zatvorene škole, firme, kafići, a broj zaraženih rapidno raste iz minuta u minut.

A, znate li šta je bio okidač ove katastrofe?

Upravo gore pomenuti meč između Atalante i Valensije u Milanu. 40.000 ljudi je bilo "slepljeno" jedno uz drugo, navijačke pesme su iz njihovih usta širile virus kao od šale, zagrljaji, poljupci i pozdravi kod slavlja golova su bili ključni da Italija bude država koja proživljava najteže trenutke svog postojanja.

Zvuči sumanuto i pomalo bizarno, ali ta fudbalska utakmica je ponajviše kriva za 66.000 obolelih ljudi i nešto više od 9.000 umrlih.

Ulice Bergama i graju uvek veselih Italijana sada je zamenila sablasna tišina koja samo što ne progovori. Zvuk "vespi" više niko ne čuje, kroz grad prolaze samo konvoji vojnih vozila natovarenih sanducima. Sanducima ljudi koji su izgubili najtežu životnu bitku.

Oni koji su se spasili zatvorili su se u svoje domove. Ne pričaju, ne smeju se, ne dišu, ne trepću. Gledaju i ne veruju šta se dešava.

Fudbal više nikome nije na pameti, verovatno neće dugo ni biti. Atalanta više nikada neće biti to što je bila do tog 19. februara. Uvek će je pratiti to crnilo i osećaj krivice. Slučajne.

Atalanta će i dalje igrati fudbal, ali stadioni će sigurno biti praznjikavi, atmosfera nikakva, depresivna, klub i grad su izgubili dušu, a bez toga se ne može, nikako.

Fudbal je ubio fudbal, a Italija više nije Italija. Smrt je njeno drugo ime.

"Рitorno a casa, aspettare non so, io vivo per amarti è mai ti tradirò e con il cuore in gola canterò per te ale Atalanta - Ciao, Bergamo"

(Espreso.co.rs)