OVAKO SE MI SEĆAMO NATO BOMBARDOVANJA: Od bivše RADNICE RTS-a, preko DECE koja su BEŽALA iz zemlje do NARODNOG MITA

Sukob vojske Savezne Republike Jugoslavije i separatističke vojske OVK na prostoru Kosova i Metohije eskalirao je mešanjem zapadnih sila, to jest NATO Alijanse, koje nisu sačekale dozvolu za dejstvo od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i započele su bombardovanje SRJ 24. marta 1999. godine.

Učešće zapadnih sila u sukobima unutar druge države nije nepoznanica i ideja o "bržem" rešenju jeste u načelnom delovanju NATO-a, bar kada su u pitanju države koje nemaju novčanu ili vojnu moć da im se suprostave.

No, kako se uvek na dan godišnjice početka bombardovanja spekuliše o krivcu ili vinovniku, te se ističe NATO zločin, ali i neodgovornost Vlade, kao da jedno drugo pobija, odlučila sam da kompas analize tih 78 dana usmerim ka sećanjima onih koji u ratnim oklonostima nemaju pravo glasa.

Sećanja građanki i građana SRJ/ Srbije na period NATO bombardovanja 1999. godine

Možda će neko dok govori o NATO agresiji sa distance u skladu sa svojim ideološkim pozicijama i obrazovanjem, moći da analizira dublje odnose Zapada prema ratu na Kosovu i Metohiji ili pitanje zločina tokom i posle tog rata ili status Kosova i Metohije posle bombardovanja.

Kako se stavovi o tim pitanjima ne podudaraju, tako ni sećanja na tih 78 dana agresije nisu ista za sve. Prema podacima koje sam dobila od svojih ispitanica i ispitanika, sećanja variraju, između ostalog, od starosti, geografskog položaja i ekonomske moći ispitanih ili mentalne zadrške koju imaju odnosu na taj period.

Prva osoba sa kojom sam razgovarala bila je Maja J, radnica RTS-a u periodu bombardovanja, a i kasnije, koja pored kolektivne težine i patnje bombardovanja svedoči i o smrti svojih koleginica i kolega nastadalih tokom bombardovanja RTS-a o čijem uzroku se i dalje spekuliše.

Sećanja Maje J:

"Moja sećanja na to tužno proleće 1999. godine su potisnuta ali ne i zaboravljena. Imala sam 28 godina i radila sam u sportskoj redakciji RTS-a. Trudili smo se svi da se držimo zajedno, bodrimo i pomažemo. Bilo je teško i tužno. Tog 23. aprila sam završila svoju smenu oko 20 časova. Kao i obično tih dana od kako je počelo bombardovanje.

Otišla sam da se javim svojim dragim kolegama iz mastera i režije programa, stisnem ruku i poželim srećnu noć. Dragi Darko i dragi Nebojša, nikad ih više nisam videla. Cela tehnika i svi ljudi su poginuli u stravično bombardovanju tog dela zgrade. Ti ljudi bi danas bili živi da su samo oni koje je trebalo da misle o bezbednosti radnika izmestili tehniku na neku tajnu lokaciju.

Svi koji smo imali snage i stanovali blizu bili smo za 20 minuta ispred zgrade. Zgarište, bol, tuga, plač... Neverica prijatelja, kolega i rodbine koja se nada nekom čudu da ima preživelih.

Tada je 16. ljudi poginulo. Nema odgovora na pitanje ZAŠTO."

Ubistva radnica i radnika RTS-a ostala su u sećanjima svih građana i građanki, a pogotovo traumatično iskustvo imali su oni koji su bili deo zajednice te medijske kuće, kako i svedoči Maja J. Međutim, da strah nije bio samo deo odraslih, već i dece, kao što rat bez izuzetka "zahteva", posvedočila mi je Marina L. kojoj su prva sećanja iz detinjstva upravo na bombardovanje, a koja je tada imala četiri godine.

Sećanje Marine L:

"Tog 24. marta 1999. godine bila sam sa roditeljima u sportskoj dvorani u Somboru, gde je nastupala cirkuska trupa. Sećam se da smo tata i ja tokom jedne tačke otišli po semenke, a kada smo se vratili, tata je rekao mami da gori Vojni aerodrom i da se, izgleda, obistinilo ono na šta ih je kum iz Austrije upozoravao, rekavši da u austrijskom dnevniku već danima najavljuju "intervenciju" u Jugoslaviji.

Mama ga je slušala u šoku i odbijala da poveruje da je bombardovanje zaista počelo. Nakon par minuta ubeđivanja, istrčali smo napolje a ubrzo su i ostali napustili dvoranu. Najednom se na parkingu stvorila gomila ljudi koja je u panici tragala za svojim vozilima, zastajući i gledajući gusti dim koji se zlokobno nadvijao nad gradom.

Samo par minuta pre toga, jedna od prvih ispaljenih krstarećih raketa na SR Jugoslaviju pogodila je somborski vojni aerodrom. Desetak minuta potom oglasile su se sirene za vazdušnu opasnost. Više nije bilo nikakve sumnje da je bombardovanje i zvanično počelo - pet minuta pre službeno određenog vremena početka napada NATO saveza.

Kako su mi kasnije roditelji pričali, tu noć su, kao i milioni drugih stanovnika SR Jugoslavije, probdeli. Ja sam zaspala, ne sluteći razmere užasa koji je upravo otpočeo. Ta noć nam je, kao i mnogima, promenila život iz korena. Miris baruta u vazduhu, tati je probudio sećanja na rat u Bosni pa su odlučili da napuste Srbiju. Sutradan su pokupili stvari, seli smo u kola i zaputili se u Brčko. Tada smo, kasnije će se ispostaviti, zauvek napustili Sombor."

Dakle, prema sećanjima Marine L. detinjstvo se prekinulo dok se mirno područje nije pronašlo. Pritom, to "mirno područje" je do skora bilo ratom obuhvaćeno, a strah od onoga što rat nosi samo se recikliralo.

Naravno, i starijoj deci u tom periodu poremetio se kauzalan sled odrastanja, ali ona mogu mnogo jasnije da svedoče, sada kao odrasli ljudi, o zajedništvu koje se osećalo među preplašenim građankama i građanima.

Sećanje Miloša D:

"Veče kada je počelo bombardovanje jedno je od najčudnijih (najstresnijih) u mom životu. Tada sam bio prva godina Gimnazije u Kruševcu, a tokom celog dana u školi pričali smo o mogućem početku rata.

Sećam se da sam se kući iz škole vratio sat vremena pre nego što su se prvi put čule sirene za vazdušnu opasnost.

Gledali smo u sobi televiziju, a strah je postao sve veći da li će i kada pasti prve bombe na moj rodni grad. Ispostavilo se da te večeri Kruševac na svu sreću nije bombardovan, ali mrak na ulicama i sirene zauvek ostaju u sećanju.

Prvu noć proveo sam sa komšijama i rodbinom koja je iz drugih delova grada došla kod nas. Svi koji su bili tu pričali su kao je naša kuća najbezbednija i da bi pretrpela najmanje oštećenja ukoliko bi bombe pale blizu.

U jednom momentu bilo je oko 15 ljudi u jednoj sobi, tako da nam je nekako to zajedništvo pomoglo da svi zajedno lakše prebrodimo tu čudnu prvu noć bombardovanja na Jugoslaviju."

Međutim, upravo u pomenutim postupcima roditelja ispitanice Marine mogla sam da prepoznam snagu odraslih koji su u tom trenutku koristili ono što je moglo da ostane od zdravog razuma da zaštite decu. Stoga, tri naredna sećanja svedoče o hrabrosti odraslih i njihovoj odlučnosti da sakriju istinu kako ne bi momentalno preneli stres na decu, ali i nemogućnosti da se opasnost ne primeti.

Svedočenje Dunje Č:

"Meni je NATO bombardovanje prošla bez velikog stresa, s obzirom da sam tada imala svega devet godina. Taj period provela sam na Gardošu u Zemunu, odakle sam mogla da vidim ceo Beograd, kao na dlanu. Sećam se da sam nekoliko puta videla avione na nebu i da su se čule ekplozije, ali moji roditelji činili su sve da me zaštite od bilo kakvog straha i stresa, te zaista nisam kao dete bila svesna šta se zapravo događa.

Detonacije sam osetila kada su gađali Dom vazduhoplovstva u zemunu i tada sam se po prvi put odista uplašila.

Osim toga, sirene su za nas označavale početak i kraj igranja na ulici - tada su deca mnogo više vremena provodila igrajući se napolju. Vreme je bilo lepo, pa smo svakodnevno izlazili i zaista uživali. Škola je obustavila nastavu, to je bio kao mini raspust.

Iz ove perspektive, donekle mi je bilo drago što sam pošteđena jedne takve traume, ali s druge strane, jako mi je žao mojih roditelja koji su, svesni situacije, sa detetom, morali da prođu kroz tako nešto."

Sećanje Jelene B:

"Imala sam šest godina i sećam se par upečatljivih momenata. Bila sam tužna jer smo odmah obustavili uplaćivanje rata za more gde je trebalo po prvi put da odem sa drugarima iz predškolskog.

Tata se odmah prijavio na vojnu vežbu, ali mi kao deca to nismo to tako strašno doživljavali, verovatno su nam to objasnili na nama prihvatljiv način. Mislim da su nam u tom periodu branili najmanje stvari, nisu nas grdili, igrali smo se po ceo dan napolju, a kada bi se začule sirene, ulazili bismo u kuću.

Nismo toliko strepeli jer sam ja iz Arilja, pa smo tokom čitavog bombardovanja "samo" jednu noć proveli u podrumu , ali sećam se bljeskova, strepnje, zvuka aviona i nespavanja.

Pred zoru smo se vratili u kuću i taj osećaj olakšanja pamtim ceo život. Deda je bio heroj, od njega se nismo odvajali, a iščekivanje da se tata vrati se mešalo sa ponosom i tugom. Sećam se prigušenih razgovora starijih, bakinih pogleda u nebo i dana kada je proglašen kraj rata.

Naravno da nisam shvatala ozbiljnost situacije, ali ipak je rat ostavio velike posledice kojih nisam ni bila svesna. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo deci u Beogradu i većim gradovima koji su bili ugroženiji, ali u meni zvuk sirene izaziva užasan osećaj strepnje."

Sećanje Tamare M:

"U vreme NATO bombardovanja Jugoslavije sam imala pet i po godina i zapravo se sećam jako malo stvari i detalja iz tog perioda svog života.

Jedna od stvari koje su mi zapravo ostale u sećanju su mama i baka kako drže ćebe ispred prozora (koji je već bio oblepljen sa čuvenom trakom, ne bi li ga to sačuvalo od pucanja - a taj prizor mislim da niko od nas neće zaboraviit) koji je bio iznad kreveta na kome smo sestra i ja spavale. Što se vremena tiče, jedino znam da je bilo nakon što su se oglasile sirene za uzbunu.

Još jedna od stvari koje se sećam se sklonište u koje smo išli jedno veče. Znam da je bilo mračno, ali je bilo mnogo dece u kraju i svi smo bili zajedno, pa se to na kraju svelo na igru."

Snaga zbog dece je verovatno jedina spona koja je sprečavala da se nit između realnosti i gubljenja svesti održi. Mnogi snimci svedoče neustrašivosti ljudi i prkosu koji su osećali prema agreosrima, ali strah nije popuštao.

Međutim, da je tradicija epske poezije i potrebe da se kroz verbalno nasleđe nadograđuje hrabrost svih ljudi sa prostora bivše Jugoslavije značajna za pripovedanje o važnim događajima, što su naveli autori Milman Peri i Albert Lord pišući o "Homerovskom pitanju", a što je posebno bitno preneti mlađim generacijama svedoči i "sećanje" jedne ispitanice o bombardovanju 1999. godine.

Sećanje Tamare D:

"Meni je ostalo samo "avione, baci mi bombone, ja ću tebi pare da kupiš cigare", ali to je "mit". Prepričavali su mi baka i deka da smo im tako pevali i jedino mi je to ostalo urezano, toliko su puta prepričavali te scene da imam osećaj kao da se istinski toga zaista sećam. Imala sam godinu i dva meseca kad je počelo bombardovanje."

Potreba da se naglasi hrabrost i neustrašivost svih građana i građanki opstala je koliko i bes zbog zločina.

Broj stradalih i povređenih nije definitivno utvrđen ni posle 24 godine, NATO agresija u Zapadnom svetu nije definisana kao zločin, iako su građanke i građani njihovih država protestvovali protiv odluke Alijanse.

Ono što je sigurno jeste da čak i kroz nadograđenu priču građanke i građani Srbije, rođeni u prošlom veku, ne mogu da zaborave taj period bez obzira na fragmentarnost sećanja.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)