ESPRESO OKO SVETA: Zabranjeno mesto sa kog se retko ko VRATIO ŽIV, netaknuto MODERNIM svetom - OSTRVO SENTINEL!

Širom sveta postoje mesta koja su opasna ili zabranjena za posetu. Ove lokacije su još uvek neistražene i obavijene su velom misterije. Među njima je i Severno ostrvo Sentinel koje se nalazi na Andamanima, a koje je dom plemena Sentinela. Ako ste zaintrigirani da saznate više o ljudima koji su netaknuti modernim svetom i ne znaju ništa o naprednoj tehnologiji na pravom ste mestu.

Severno ostrvo Sentinel je jedno od Andamanskih ostrva, indijski arhipelag u Bengalskom zalivu koji takođe uključuje i ostrvo Južni Sentinel. Ovo ostrvo je dom Sentinelaca, autohotnog naroda koji se nalazi u dobrovoljnoj izolaciji, koji je branio, često silom, svoju zaštićenu lokaciju od spoljašnjeg sveta.

Zakon o zašititi aboridžanskih plemena Andamanskih ostrva iz 1956. godine zabranjuje putovanje na ostrvo i svaki prilaz bliže od pet nautičkih milja, kako bi se sprečilo da plemenska zajednica dobije strane bolesti na koje nemaju stečen imunitet. Fotografisanje je zabranjeno.

Ostrvo je zaštićeno područje Indije, a Sentinelci su više puta napadali brodove koji su se približavali. Takvi napadi su rezultirali smrću dva ribara 2006. godine, i američkog hrišćanskog misionara Džona Alena Čaua 2018. godine.

Većina saznanja o Sentinelcima prikupljena su posmatranjem iz čamaca koji su bili usidreni na udaljenosti većoj od onoga dokle može da dobaci strela, a pleme je jasno stavilo do znanja da ne želi kontakt.

Sentinelci love, sakupljaju plodove po šumi i pecaju i pribalnim vodama. Verovatno koriste luk i strele za lov na kopnene divlje životinje i rudimentarne metode za hvatanje lokalnih morskih plodova, kao što su rakovi od blata i školjke mekušaca.

Sentinelci cene vrednost metala, jer su ga sakupljali da bi napravili alate i oružje, i prihvatili su aluminijumsko posuđe koje je ostavilo Nacionalno geografsko društvo 1974. godine.

Kanui se koriste za pecanje u laguni, ali ih pokreću dugi štapovi, a ne vesla. Umetničke gravure jednostavnih geometrijskih dizajna i kontrasta nijansi su viđene na njihovom oružju. Videlo se da žene plešu tako što udaraju dlanovima po butinama, dok istovremeno ritmično lupkaju stopalima u stavu savijenih kolena.

Niko nije sasvim siguran koliko Sentinelaca živi na ostrvu - procenjuje se da je negde između 50 i 100 ljudi. Oni su, prema antropolozima, živeli povučeno na ostrvu više od 60.000 godina.

Ali, prema jednoj grupi za prava plemena, Sentinelci su u opasnosti od izumiranja. Survival International proglasio je ovo pleme za najranjiviju grupu ljudi na svetu, jer nisu izgradili imunitet na uobičajene bolesti poput gripa.

Prema grupi, kako ilegalni ribari i drznici koji traže olupine i dalje ostaju sve bliže i bliže ostrvu, oni rizikuju zdravlje plemena. Neki antropolozi su izrazili zabrinutost zbog procvata turizma na susednim Andamanskim i Nikobarskim ostrvima koji bi mogao da privuče ljude bliže ostrvu Severni Sentinel.

U interesu "nauke"

Krajem 1800-ih godina M.V. Portman, britanski "oficir zadužen za Andamance" iskrcao se, sa velikim timom, na Severno ostrvo Sentinel u nadi da će kontaktirati Sentinelce. Na brodu su se nalazili tragači iz andamanskih plemena koja su već stupila u kontakt sa Britancima, oficiri i osuđenici.

Pronašli su nedavno napuštena sela i staze, ali Sentinelaca nigde nije bilo. Posle nekoliko dana naišli su na stariji par i nekoliko dece koji su "u interesu nauke" odvedeni u Port Bler, glavni grad ostrva. Očekivano, ubrzo su se razboleli, a odrasli su umrli. Deca su vraćena na svoje ostrvo sa brojnim poklonima.

Nije poznato koliko se Sentinelaca razbolelo od ove "nauke". Pretpostavlja se da su deca prenela nove bolesti i da su posledice bile poražavajuće. Iako je to samo nagađanje, današnji naučnici time objašnjavaju veliki otpor i neprijateljstvo Sentinelaca prema strancima.

Povremene posete sa poklonima

Tokom 1970-ih indijske vlasti su povremeno putovale u Severni Sentinel u pokušaju da se sprijatelje sa plemenom. Na jednom od ovih putovanja dve svinje i lutka ostavljene su na plaži. Sentinelci su ubili i zakopali svinje, zajedno sa lutkom.

Posete su postale redovnije 1980-ih; timovi bi pokušali da slete na mesto van domašaja strela, i ostave poklone kao što su kokosovi orasi, banane i komadići gvožđa. Ponekad se činilo da Sentinelci prave prijateljske gestove, i drugima bi u šumu odneli poklone, a zatim bi ispalili strele na suprotnu stranu.

Činilo se da je 1991. došlo do prodora. Kada su zvaničnici stigli u Severni Sentinel, pleme im je gestikulisalo da donesu poklone, a zatim su, po prvi put, prišli bez oružja. Čak su gazili u more prema čamcu da sakupe još kokosa.

Međutim, ovaj prijateljski kontakt nije dugo potrajao. Iako su putovanja sa poklonima trajala nekoliko godina, susreti nisu uvek bili prijateljski.

Uspostavljanje kontakta

Pošto je nekoliko ekspedicija pokušalo da ostvari kontakt, prvi stvarni pomak desio se 1991. kada je pleme došlo do okeana i mirno im prišlo.

"Bili smo zbunjeni time što su nam to dozvolili", rekao je Pandit.

"Odlučili su da se upoznaju sa nama i susret se odigrao pod njihovim uslovima. Iskočili smo iz čamaca i stali u vodu koja nam je dosezala do vrata, deleći kokose i ostale poklone. Ali nisu nam dozvolili da stupimo na njihovo ostrvo."

Pandit kaže da ga nije previše brinula mogućnost otmice, ali je stalno bio na oprezu kada bi se našao u njihovoj blizini.

On kaže da su članovi njihovog tima pokušavali da komuniciraju znakovnim jezikom sa Sentinelcima, ali im to nije uspelo, pošto su ovi uglavnom bili zaokupljeni poklonima.

"Pričali su međusobno, ali nismo razumeli njihov jezik. Zvučao je kao jezici koje govore druga plemena na tom području", priseća se Pandit.

Tokom jednog upečatljivog i napetog susreta, mladi član plemena mu je zapretio.

"Dok sam im delio kokose, malko sam se odvojio od ostatka tima i počeo sam da odmičem ka obali", izjavio je za BBC.

"Jedan mladi Sentinelac napravio je čudnu grimasu, uzeo nož i pokazao mi da će mi odseći glavu. Istog trena sam tražio da mi čamac priđe i brže-bolje sam se povukao. Gest tog dečaka bio je značajan. Jasno mi je pokazao da nisam dobrodošao."

Kao regionalni predstavnik indijskog Ministarstva za plemenska pitanja, Pandit je tokom više decenija posećivao njihovu izolovanu ostrvsku zajednicu.

On je prvi put posetio ostrvo Severni Sentinel, kojeg nastanjuje samo to pleme, 1967. godine, kao član ekspedicije.

Sentinelci su povremeno uperavali strele u posetioce, a jednom su tesama (kamena sekira za sečenje drveta) napali drveni čamac. Niko ne zna zašto su prvo prihvatili prijateljstvo, a zatim nastavili po starom. Ne zna se da li je neko umro od posledica bolesti zaraženih tokom ovih poseta.

Indijska vlada je posle obustavila ekspedicije sa poklonima i došljacima je zabranjeno da se primiču ostrvu.

Misije odnošenja poklona su prestale 1996. godine. Mnogi zvaničnici su počeli da dovode u pitanje mudrost pokušaja da stupe u kontakt sa ljudima koji su zdravi i zadovoljni i koji su sami napredovali.

Prijateljski kontakt je imao samo razarajući uticaj na velika andamanska plemena. Trajni kontakt sa Sentinelancima bi gotovo sigurno imao tragične posledice.

Nakon cunamija 2004. godine, zvaničnici su dvaput posetili ostrvo, kako bi iz daljine proverili da li je pleme zdravo. Zatim su izjavili da više neće biti pokušaja da se stupi u kontakt sa Sentinelcima.

Periodične provere, sa čamaca usidrenim na bezbednoj udaljenosti od obale, vrše se kako bi se proverilo da li su Sentinelci zdravi i da nisu odlučili da traže kontakt.

Njihova ekstremna izolacija čini ih veoma ranjivim na bolesti na koje nemaju imunitet, što znači da bi kontakt gotovo sigurno imao tragične posledice po njih.

(Espreso/Tamara Marić)