ŽESTOKA SVAĐA SA VUJOŠEVIĆEM! KAKO JE "DELIJA" UMALO OTERAO LEGENDU PARTIZANA IZ KLUBA! HAUS NE ZABORAVLJA BEOGRAD!

Jedan od prvih stranaca u KK Partizan i svakako Amerikanac koji je obeležio period boravka u Beogradu, Frederik Haus, prisetio se perioda iz crno-belog dresu.

On je u najavi novog "večitog" košarkaška derbija rekao da prati dešavanja u Partizanu i da je srećan što je Željko Obradović preuzeo njegov bivši tim, o čemu je govorio i iz ugla trenerskog posla kojim se sada bavi.

- Kao trener (na koledžu u Džeksonvilu) uvek moram da imam spremne priče za klince, da ih zaintrigiram na treningu, da ih motivišem. Mnogo mojih priča vezano je za Partizan.

Otvoreno govorim svima da sam bio deo Lejkersa i Bostona sa ludim navijačima jer je to za mene duel Partizana i Crvene zvezde. Rivalstvo za sva vremena, meč koji svaki košarkaš treba da odigra kako bi iskusio šta to znači ‚rat‘ na terenu i tribinama.

Prvo što mi padne na pamet je intenzitet tih utakmica i ludnica na tribinama. S jedne strane dominira crna, a sa druge crvena boja. Mislim da su me ti mečevi napravili boljim košarkašem, jer je izgledalo kao da je svaki duel finale NBA lige, toliko je bilo bitno da pobedimo Crvenu zezdu. Na moju sreću Partizan je tih godina mnogo pobeđivao - prisetio se Haus u intervjuu za MozzartSport.

Seća se i rivala na suprotnoj strani terena.

"Igrao sam tada protiv mog vrlo dobrog prijatelja Skunija Pena. Paklen je igrač bio. Sećam se da je tada Zvezda imala i snažnog centra, Obinu Ekezijea. Bila je Zvezda dobra, ali mi smo bili bolji. Bili smo neverovatan tim, bratstvo koje je spremno da ide u rat.

Takva je bila filozofija Vujoševića. Ulazio sam u te utakmice bez trunke straha. Nije me zanimalo ko je protivnik, već samo pobeda. Mislim da su svi moji saigrači tada slično razmišljali.

Zapravo sada kada se prisetim tih okršaja sa Zvezdom, mislim da smo se više bojali trenera Duleta i njegovih treninga u slučaju poraza, pa sebi nismo smeli da dozvolimo išta osim pobede".

Neizostavne priče bile su vezane za Duška Vujoševića koga je opisao kao "starijeg rođaka koji mnogo zna o životu".

- Jednom prilikom sam šetao Kalemegdanom jer mi je neko rekao da tamo imaju umetničke galerije. U nekom momentu sam sreo Duleta. Video sam da je bio sa prijateljima. Samo sam mu se javio. Međutim on sutra dolazi kod mene sa asistentom (Aleksandrom Džikićem) i propituje me gde sam bio.

Objasnio sam mu da sam ljubitelj slikarstva, da volim s vremena na vreme da posećujem galerije. Završili smo kratak razgovor, ali on me je nekoliko dana kasnije baš iznenadio.

Doneo mi je knjigu o slikarstvu, tadam sam saznao da je on kolekcionar. Pitao sam ga kako pronađe vremena za hobi kada je po ceo dan u dvorani, na šta mi je odgovorio da uvek ima vremena za umetnost i košarku jer je to ista stvar".

Međutim, Vujošević je zahtevao veliku disciplinu, što je i sam Fredi Haus osetio na sopstvenoj koži

"Sećam se utakmice u Novom Sadu, svi su mi pričali o igraču sa tetovažama koji nije smeo da uđe u Hrvatsku, Milan Gurović, kako je on najbolji i kako nemam šta da tražim protiv njega. Ja sam to shvatio pomalo nezrelo jer sam odmah hteo da dokažem da se ne bojim nikoga. Napravio sam plan da kada god dobije loptu odmah krenem na njega, da pokažem da sam bolji.

Dule je to odmah shvatio i isterao me s meča. Mnogo sam se bio naljutio, sećam se da se nisam pojavio na sledećem treningu, bio sam spreman da napustim klub. Ipak, ponovo je Saša Danilović odigrao ulogu, pozvao nas na sastanak i sve smo izgladili. Nikada nisam imao nameru da pokažem nepoštovanje, jednostavno su emocije proradile".

Na kraju je Haus ispričao još jednu anegdotu koju je doživeo sa saigračima u crno-belom timu

"Tokom svih ovih godina ko god bi me pitao kako je bilo u Partizanu, ja sam rekao kao sa porodicom. Bio je to prvi put u karijeri da se svih 15 igrača druži van terena, a uz sve to ja sam jedini Amerikanac, ali ekipi to nije bilo bitno, svuda su me vodili. Sećam se da su me jednom vodili na neku večeru. Hteli su da mi pokažu kakva je pljeskavica…

Pita me Kecman šta volim da jedem, a ja kao svaki Amerikanac kažem Mekdonalds. Oni se svi tu nasmeju i kažu da ću sada probati nešto posle čega mi neće padati na pamet da idem u Mekdonalds. Odveli su me u neki mali resotran. Nije imao ni stolove, samo mali lokal koji kroz prozor deli hranu.

Ako mi verujete ja se i danas sećam začina i ukusa. Eto to je taj odnos koji smo imali i koji je bio poseban. To tada američki košarkaši nisu shvatali, ja sam u Partizanu postao šampionski igrač, a to se nikada ne zaboravlja", zaključio je Haus.

Espreso/Maxsport