KRSTAJIĆ OTVORIO DUŠU I KROZ SUZE PRIČAO O RATNOM ISKUSTVU: Spremao se pakao, od oca sam dobio samo jedno pismo...

Trener TSC-a Mladen Krstajić je u emotivnom intervjuu za Kurir pričao o najtežim danima života, kada je njega i njegovu porodicu zadesio rat u Bosni, a Mladen tada nije bio ni punoletan.

- Kad se desila nesreća u bivšoj Jugoslaviji, raspad države, imao sam 18 godina i igrao za Čelik iz Zenice. Tačnije izbegao sam sa 17,5 godina, bukvalno su me oterali moji meštani iz sela, jer sam bio talentovani fudbaler. Trebalo je da potpišem stipendijski ugovor sa Čelikom. Mene je otac vozio na treninge, a sve se polako kuvalo. Nisam bio svestan da dolazi ludo vreme. Pokojni trener Pintol je pozvao oca i rekao mu da me vodi, jer se sprema pakao. Kod nas u selu Drivuša su držali straže, plašili su se da ih neko ne napadne. Za mene je to bilo „vau“... Ćale je rekao da moram u Srbiju, a ja sam mu rekao da neću. I zapretili su mi u kući, tako da sam izašao sa pokojnom ujnom, busom preko Doboja - u dahu je pričao Krstajić i nastavio:

- I sećam se jedne barikade. Posle mesec dana, za mnom je izašla majka sa unučadima i imali su 30 barikada. To je kraj maja 1992. godine. I posle toga su upali u selo i pohapsili sve i sproveli u Zenicu u KP dom. Za mene je sreća što ne pamtim rat, jer sam otišao pre nego što je počelo krvoproliće.

Sreća je i što njegov otac zahvaljujući dobročinstvima prema svim narodima pre rata nije završio u zatvoru.

- Sticajem okolnosti, oca mi nisu uhapsili, jer je on dok je bio na poziciji, pomagao jednako i Srbima, i Hrvatima i muslimanima. Svi su ga voleli. Dve i po godine je od tako bio sam, odvojen od nas. Jedine tri kuće koje nisu bile u selu srpske, bile su hrvatske i te komšije su ga čuvale. Bilo je nekoliko puta napada na kuću...

Sva komunikacija nekadašnjeg selektora Srbije sa ocem svela se na jedno pismo o čemu je Krstajiću i danas teško da priča.

- Od oca sam za sve to vreme dobio samo jedno pismo. Sećam se tog pisma... (Mladen guta knedle i oči počinju da mu se pune suzama). Piše da mu je dobro, da je živ, da ide na posao... Prodavao je u bescenje stvari iz kuće, kako bi preživeo i imao šta da jede. Imao je i malu bašticu i tako se spasavao. Na kraju pisma... Sećam se kao da je sada ispred mene... Ne mogu sada! Ne mogu sada da pričam. (Mladen počinje da plače).

Na kraju intervjua, Krstajić je ipak smogao snage da dovrši priču.

- I sad da vam kažem, ono što sam preskočio, za ćaleta. Za ono pismo... Doslovce je napisao, ako mi se šta desi, Mladen preuzima sve. Idemo dalje! (uzdah olakšanja, Mladen se hvata za glavu).

(Espreso)