GOLGETER KAKAV SE JEDNOM RAĐA: "Partizan, to mi je jedina NEOSTVARENA ŽELJA!" U Zvezdu nije mogao zbog BOJE KOŽE?!

Da su vrhunskom napadaču "golovi u krvi" se ne kaže džabe, a primer iz udžbenika je Dejan Osmanović. Može se sve do određene granice usavršiti treningom i vežbom, ali taj golgeterski instinkt je urođen, a čuveni "Kalea" ga je pokazivao od najmlađih dana.

Krenuo je stopama oca. Dragi Osmanović je bio kapiten i kasnije predsednik FK Radnički iz Vranja, a danas tu funkciju i onu trenera obavlja upravo Dejan. U međuvremenu je "Tatko na fudbal" izgradio reputaciju jednog od najboljih romskih fudbalera s ovih prostora, ali i strelaca prvog ranga srpskog fudbala.

Počeo je sa 10 godina u klubu MIV (Metalna industrija Vranje), a sa 15 i po se preselio u "svoj" Dinamo. Tu su se već golovi ređali kao na traci pa je otišao na probu u Hajduk iz Kule. Na pripremnom turniru u Mađarskoj je oduševio i odmah dobio ugovor.

- Te 1996. sam došao na probu od mesec dana u Kulu kao anoniman igrač. Tadašnji trener Miroslav Vukašinović je video u meni potencijal i odmah me ubacio u prvu ekipu. Na treninzima i pripremnim utakmica sam igrao i davao golove i tako sam i počeo da igram u Hajduku - počinje Osmanović priču.

I tada je bilo neuobičajeno da najbolji strelac prvenstva ne bude član Crvene zvezde ili Partizana, ali za Kaleu je i važilo neuobičajeno. Sa 16 pogodaka je bio lider u sezoni 1998/99 kada je sve prekinulo NATO bombardovanje... Liga je okončana posle 24 kola, a Osmanović sa titulom najboljeg strelca pošao u inostranstvo, u Španiju.

- Jeste, te 1999. kad je bilo bombardovanje, 3-4 meseca nismo trenirali pa sam u Ekstremaduru otišao nespreman, malo i ugojen i prošao sam kako sam prošao tamo.

Vratio se Dejan u svoj Hajduk i - nastavio gde je stao. U sezoni 2000/01 je dao 25 golova u 24 utakmice, ukupno 101 za klub z Kule i tako postao njihov najbolji strelac u istoriji.

Klasu su primetili u dalekom Brazilu, zemlji fudbala, ako ne kolevci. Prvoligaš Vitorija iz Baije bio je sledeća Dejanova destinacija. Uverio se da se u Brazilu živi za "bubamaru", Osmanović je tretiran kao božanstvo, kao i ostali fudbalski mađioničari, plata je bila odlična, doveo je celu porodicu kod sebe, komšija mu je bio slavni Dani Alves... Ali, Dejan nije mogao da se navikne na klimu i njihov stil života.

- U Brazilu je bilo i golova i svega, imao sam kompletne pripreme pa je to mnogo značilo. Ali, da vam kažem, tamo je uvek bilo paklenih 45 stepeni, u trening kampu smo bili od osam ujutro do osam uveče. Tamo smo i trenirali i odmarali, jeli, sve. Bilo je dosta naporno, ali sam se privikao u tih godinu dana.

Usledio je novi plodan povratak u Hajduk, pa epizode u Bežaniji, Smederevu, Banatu pre nego što je priču zaokružio u Dinamu iz rodnog Vranja. Ali, jedan san nije ostvario:

- Taj Partizan, to mi je jedina neostvarena želja. Bilo je nekih kontakata, ali to ja nisam mogao da utičem... Preko kluba je to sve išlo...

A baš protiv Partizana je debitovao u prvenstvu i - zatresao mrežu! I to u Humskoj. Mada je Hajduk poražen 1:2, Dejan će uvek pamtiti taj dan.

Kad već nije završio u Partizanu, čudno je da to nije iskoristila Crvena zvezda i dovela jednog od najboljih romskih igrača koji su igrali na ovim prostorima. Ali, ni od tog transfera nije bilo ništa.

- Pa valjda zbog boje kože, tako sam čuo neke priče, da zbog boje nisam mogao da igram u Zvezdi - otkrio je nedavno Dejan za 'RTS'.

Razgovor za "Espreso" nastavlja podsećanjem da je ipak ostvario jednu veliku želju i imao čast da zaigra u reprezentaciji. A konkurencija je tad bila jaka - Darko Kovačević, Savo Milošević...

- Imao sam pet nastupa u Indiji na Sahara kupu kad smo osvojili prvo mesto. Pošto sam bio jedan od vodećih strelaca u našoj ligi, možda sam mogao i više da igram, ali ne kajem se. Bila je ogromna konkurencija u špicu i ja sam zadovoljan sa tih pet nastupa. Bitno mi je da sam zaigrao u dresu reprezentacije a to je san svakog igrača - napominje Osmanović.

Protivnički defanzivci su znali šta ih čeka kad bi igrali protiv Kalee. Zvezda mu je bila redovna mušterija, a pri jednom gostovanju Hajduku u Kuli, tadašnji štoper crveno-belih Stevo Glogovac mu je dobacio pola u šali, pola u zbilji: „Deki, molim te danas lagano, dolaze Turci da me gledaju“.

- Nije samo Stevo Glogovac, bilo je njih više - kroz smeh se prisetio Osmanović.

Dinamo iz Vranja je u martu istupio iz Srpske lige Istok zbog teške finansijske situacije. Dejanu to teško pada, ali je usredsređen na novu priču.

- Sad vodim FK Radnički čiji sam predsednik i trener. Sada smo koncentrisani na pripreme za novu sezonu. Fokusiran sam na Radnički trenutno, za Dinamo ne znam o čemu se radi, šta se dešava, ima priča u Vranju koliko hoćete.

Osmanović se zahvalio na podršci koju Radnički ima kako bi klub normalno funkcionisao i takmičio se u Pčinjskoj okružnoj ligi.

- Mnogo nam pomažu generalni sekretar Sportskog saveza Goran Marinković i predsednik Davor Štefanek. Mnogo nam pomažu od formiranja kluba do nabavljanja opreme i oko svega, imamo veliku podršku Sportskog saveza Srbije - naglašava Dejan Osmanović.

Bez fudbala ne može. Mnogo mu je dao ovaj sport, ali je "Kalea" uvek vraćao.

(Espreso/N.Đ.)