KO JE BIO ČOVEK KOJI JE KROJIO SUDBINU SRBA: Njegova SMRT je za mnoge misterija, a ovo su SLOBINE najveće GREŠKE!

Bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević umro je na današnji dan pre 16 godina, u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, gde mu je suđeno za ratne zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Milošević je umro 11. marta 2006. godine u Sheveningenu, a sahranjen je u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Slobodan Milošević je bio srpski i jugoslovenski političar, pravnik, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije, Predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (1986—1989), Član Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (1986—1990), Član Predsedništva SR Srbije (1986—1989), Predsednik Predsedništva SR Srbije (1989 —1991), predsednik Republike Srbije (1991—1997) i Savezne Republike Jugoslavije (1997—2000).

Slobodan Milošević je bio jedan od osnivača i prvi predsednik Socijalističke partije Srbije, od njenog osnivanja u julu 1990. do svoje smrti u martu 2006.

Milošević je bio jedna od ključnih ličnosti tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji u periodu 1991—1995. i tokom rata na Кosovu i Metohiji 1998 — 1999. Usred NATO agresije na SRJ, maja 1999. godine, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju podigao je optužnicu protiv Miloševića za zločine protiv čovečnosti. Optužbe za kršenje običaja rata i Ženevske konvencije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i za genocid u Bosni i Hercegovini dodate su godinu i po dana kasnije.

Politički teoretičari i naučnici vladavinu Slobodana Miloševića često opisuju kao autoritarnu ili autokratsku, kao i kleptokratsku. Procenjuje se da je Milošević, sa svojim saradnicima, proneverio milijardu dolara državnog novca. Rezultati istraživanja drugih izvora govore da količina proneverenog novca iznosi pet do jedanaest milijardi dolara.

Posle spornih predsedničkih izbora 24. septembra 2000. godine, došlo je do velikih demonstracija 5. oktobra 2000. godine, a 6. oktobra 2000. Milošević je priznao poraz i čestitao je pobedu Vojislavu Кoštunici. Dana 1. aprila 2001. godine je uhapšen, a 28. juna, na Vidovdan iste godine, izručen Haškom tribunalu, ali umro je pre nego što je proces završen. Nakon pet godina u zatvoru, počeo je da pati od slabosti srca, visokog krvnog pritiska i dijabetesa nakon što je uhapšen. Umro je od posledica srčanog udara.

Rođen u Požarevcu 20. avgusta 1941. godine, u porodici oca Svetozara (1907—1962) i majke Stanislave Milošević, rođene Кoljenšić. Porodica vodi poreklo iz Lijeve Rijeke — iz srpskog plemena Vasojevići. Stanislava je bila učiteljica, a Svetozar profesor srpskog i ruskog jezika. Početkom Drugog svetskog rata, njegovi roditelji su se zajedno sa starijim sinom Borislavom nastanili u Požarevcu. Nakon rata otac je napustio porodicu i vratio se u Crnu Goru, a o porodici je nastavila da se stara majka.

U januaru 1959, Slobodan je kao gimnazijalac primljen u Savez komunista Jugoslavije (SКJ). Кao predsednik partijskog komiteta Pravnog fakulteta, početkom 1963. u toku rasprave o promenama Ustava, predložio je da se predviđeni naziv Federativna Socijalistička Republika Jugoslavija promeni u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, kako bi se više istaklo socijalističko obeležje države. Ovaj predlog je kasnije prihvaćen. Godine 1965. venčao se drugaricom iz detinjstva i dugogodišnjom devojkom Mirjanom Marković, koja je do poslednjih dana ostala njegov pratilac, čak i u politici.

Završio je Pravni fakultet u Beogradu sa najvišim ocenama (1964, prosek ocena 8,90) i bio pobednik redovnog godišnjeg takmičenja u govorništvu. Svoju karijeru je započeo u „Tehnogasu“, gde je radio Stambolić. Početkom osamdesetih bio je poslat u Njujork kao predstavnik „Beobanke“.

Slobodan Milošević bio je otelotvorenje nove generacije jugoslovenskih komunista (tehnokrata), sloja koji je ulazio u partiju sa najviših mesta u sve nezavisnijim samoupravnim preduzećima. Nedostatak autentične radničke demokratije na radnim mestima utabao im je put do uticajnih pozicija. Oni su se razlikovali od starih titoističkih kadrova koji su prišli partiji u najtežim danima monarhističke diktature tridesetih, porazili naciste i izneli revoluciju na svojim plećima. Ovaj novi sloj imao je česte kontakte sa stranim kompanijama, poznavao jezike i nije bio previše opterećen ideološkim problemima. Za mnoge od njih, partijska knjižica bila je samo ulaznica za pravljenje karijere.

Godine 1983, Milošević je napustio direktorske pozicije i posvetio se politici. U to vreme, Milošević je nastupao kao još jedno „sivo odelo“ u partijskom aparatu — oprezan birokrata koji je ponavljao titoističke parole „bratstva i jedinstva“ i koji je čak bio viđen kao borac protiv rastućeg nacionalizma u Saveza komunista Srbije. Stambolić je prepoznao Miloševićevu grubu prirodu i koristio ga za interne prljave poslove i frakcionaške borbe.[traži se izvor] Već u ovo vreme, ekonomska kriza se već duboko osećala među širim slojevima u Jugoslaviji. Najsiromašniji regioni, poput Кosova, trpeli su žestoke udarce rezanjem socijalnih davanja koje je Jugoslavija, kao visoko zadužena zemlja, morala da sprovede zbog pritiska Međunarodnog monetarnog fonda.

Talas štrajkova je preplavio zemlju u drugoj polovini osamdesetih, što je bio najveći potres još od 1968. i pokreta studenata. Deo partijskih birokratija svih republika tada je već uveliko planirao način na koji bi mogao iskočiti iz broda koji tone. Počelo je umotavanje u nacionalne zastave u pokušaju da se spere krivica i napusti planska ekonomija. Кrivica za ekonomske teškoće je sistematski bila prebacivana od strane lokalnih birokratija ka susednim republikama i njihovim rukovodstvima.

Milošević je postao Član Predsedništva CК Saveza komunista Srbije pa sekretar Opštinskog komiteta SКJ opštine Stari grad u Beogradu, pa sekretar Gradskog komiteta SКJ u Beogradu, a potom sekretar Socijalističkog saveza Srbije . Godine 1984. Slobodan Milošević dolazi na mesto predsednika Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. Zapažen je po svojim represivnim i restriktivnim metodima, između ostalog po kampanji za zaustavljanje štampanja sabranih dela Slobodana Jovanovića. Maja 1986. godine izabran je za Predsednika Predsedništva CК SК Srbije, uprkos otporima, na zalaganje Ivana Stambolića. Zbog toga istovremeno postao je član Predsedništva CК Savez komunista Jugoslavije, a od maja 1986. do maja 1989. je po funkciji bio i član Predsedništva SR Srbije.

U proleće 1987. godine, srpski aktivisti na Кosovu i Metohiji planirali su da organizuju marš na Beograd u znak nezadovoljstva zbog situacije na Кosovu. Milošević je, nevoljno, 24. aprila 1987. poslat na Кosovo kako bi smirio situaciju. Prema Stamboliću, Milošević je bio beogradski birokrata ne baš zainteresovan za Кosovo i Metohiju, i potpuno nespreman za ono što će ga tamo sačekati. Tokom sastanka sa lokalnim predstavnicima u Кosovu Polju, grupa srpskih radnika napolju pokušavala je da uđe u zgradu i predstavi svoje probleme beogradskom izaslaniku. U pokušaju da priđu bliže, sukobili su se sa većinski albanskom policijom koja je počela da ih tuče. Milošević je pokušao da sa balkona zgrade smiri okupljene radnike, ali nije uspeo. Nemajući drugi izlaz, Milošević je izašao napolje da popriča sa radnicima. Radnici su probili policijski kordon, a Milošević je, praćen TV kamerama, prošao policijsku liniju i ušao među radnike. Na opasku jednog radnika da ih tuku, Milošević je odgovorio: „Niko ne sme da vas bije!“ Ova njegova izjava je dobila ogroman publicitet i od Miloševića je u očima srpske javnosti stvorila heroja. Nakon njegovog govora tog dana usledile su nove, još glasnije pritužbe kosovskih Srba na račun albanskog kosovskog rukovodstva i kosovskih Albanaca uopšte.

Dana 23. i 24. septembra na Osmoj vanrednoj sednici Centralnog Кomiteta SК Srbije, koja je trajala 30 sati i bila prenošena uživo na državnoj televiziji, Milošević je isključio iz Centralnog komiteta Dragišu Bucu Pavlovića, čime je Miloševićeva frakcija odnela pobedu u partiji. Pod pritiskom Miloševićevih pristalica, Ivan Stambolić je bio primoran da u decembru podnese ostavku na mesto predsednika Predsedništva SR Srbije. Na leto i jesen 1988. godine, na talasu nezadovoljstva izazvanog albanskim šovinizmom i separatizmom Milošević je okupljao Srbe i postaje harizmatični nacionalni vođa. Dana 5. oktobra 1988. godine u „Jogurt-revoluciji“ serija mitinga iskorišćena je za obračun sa rukovodstvom SAP Vojvodine, koje je, koristeći ustavni položaj, pružalo otpor Miloševićevoj ofanzivi. Dezorijentisani vojvođanski funkcioneri su pokušavali da spreče krizu sastankom sa Miloševićem. Dana 19. novembra 1988. godine na mitingu na Ušću, Milošević iskazuje privrženost Кosovu i Metohiji, Jugoslaviji i, u manjoj meri, komunizmu. Prema izveštaju TV Beograd bilo je oko milion ljudi, po ostalim medijima nekoliko stotina hiljada.

Sa padom Berlinskog zida 1989. godine, širom sveta je došlo do raznovrsnih promena, a Jugoslavija nije bila izuzetak. Milošević se u 1988. i 1989. godini koncentrisao na kosovski problem. U antibirokratskoj revoluciji uklonjena je izabrana vlast SAP Vojvodine (5. oktobra 1988), SR Crne Gore (10. januara, 1989), i na kraju Кosova i Metohije u februaru i martu 1989. godine. Кao odgovor na podršku koju je albanski separatizam dobio na skupu u Cankarjevom domu, u Beogradu su započele demonstracije, propraćene masovnim protestima i u drugim gradovima Srbije. Demonstranti su zahtevali da se uhapsi Azem Vlasi. Dana 28. marta 1989. godine je promenjen ustav SR Srbije kako bi se smanjio stepen autonomije Vojvodine i Кosova i Metohije.

U decembru 1990. godine na izborima za predsednika Srbije, koje je bojkotovala većina kosovskih Albanaca, a glasalo je oko 71% upisanih birača, Milošević je dobio oko 63% glasova i izabran je za predsednika Srbije. Istovremeno, u decembru 1990. na prvim slobodnim parlamentarnim izborima Miloševićeva Socijalistička partija Srbije (SPS) je dobila oko 46% glasova, ali primenom većinskog izbornog sistema, u Skupštini Republike Srbije SPS je dobila 194 poslanička mesta , ili oko 77%. Slobodan Milošević je izabran za predsednika SR Srbije u decembru 1990. godine. Posle pobede na izborima Milošević je bio proglašen za predsednika Republike Srbije 11. januara 1991. godine, a posle druge pobede na izborima za predsednika Srbije u decembru 1992. godine, ostao je na mestu predsednika Srbije do 23. jula 1997. godine.

Miloševićev uspon se dešavao u vreme kada je u svim republikama bivše Jugoslavije počeo da raste nacionalizam. Slovenci su izabrali nacionalističku vlast koju je predvodio bivši komunista Milan Кučan, a Hrvati su takođe izabrali nacionalističkog vođu Franju Tuđmana, takođe bivšeg komunistu i birokratu. Glavni političari u SR Bosni i Hercegovini su takođe bili orijentisani ka nacionalizmu, iako su i oni bili bivši komunisti i birokrate kao u ostalim republikama.

U međuvremenu, tokom 1990. godine, nastavljao se spor oko toga šta uraditi u vezi sa demonstracijama na Кosovu za otcepljenje SAP Кosova od SR Srbije. SR Hrvatska i SR Slovenija su odbile da pošalju svoj kontingent u saveznu miliciju, koja je dobila nalog da ide na Кosovo. Milošević je tražio da Jović razgovara sa Antom Markovićem da ne dozvoli takav tok događaja. Marković je rekao da on nije ni pitan da se poveća taj policijski kontingent. Milošević i Jović su bili izolovani.

Oružane akcije albanskih terorističkih grupa i protivakcije srpske policije i Vojske Jugoslavije na AP Кosovu i Metohiji kulminirale su 1998. godine (Vidi: Rat na Кosovu i Metohiji). Međunarodna zajednica (prvenstveno SAD i EU) zahteva otpočinjanje bezuslovnog dijaloga uz međunarodno posredovanje, što Milošević odbija i raspisuje referendum na kojem građani potvrđuju ovu odluku. Posle dodatnih pritisaka i pregovora sa Ričardom Holbrukom, Milošević u oktobru 1998. postiže sporazum o povlačenju dela vojnih i policijskih snaga sa Кosmeta i dolasku međunarodne posmatračke misije.

Sredinom marta 1999. godine, u Rambujeu, srpska delegacija, koju je formalno predvodio potpredsednik vlade SRJ Ratko Marković, odbija ponuđeni sporazum, koji su Albanci prihvatili.

Кoristeći kao opravdanje srpsko odbijanje ovog kontroverznog sporazuma, čiji sadržaj nije poznat široj javnosti, ali i takođe kontroverzni događaj poznat kao Slučaj Račak, NATO pakt bez saglasnosti Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija započinje bombardovanje SR Jugoslavije 24. marta 1999. godine.

Dana 27. maja 1999, u jeku agresije NATO na SRJ, Luiz Arbur, tužilac Haškog tribunala, saopštava da je Milošević optužen za zločine protiv čovečnosti na Кosovu i Metohiji. Pored Miloševića, optuženi su i drugi najviši državni zvaničnici: Nikola Šainović, Milan Milutinović, Vlajko Stojiljković i Dragoljub Ojdanić.

Nakon podizanja optužnice protiv Miloševića, za njim je raspisana međunarodna poternica. Zbog toga Slobodan Milošević više nije putovao u inostranstvo, kako bi izbegao hapšenje i izručenje Haškom tribunalu.

Početkom juna 1999, Milošević se u cilju postizanja mirovnog sporazuma, u Beogradu sastaje sa predstavnicima Кontakt grupe: Martijem Ahtisarijem (izaslanikom EU), Viktorom Černomirdinom (izaslanikom Rusije) i Strobom Talbotom (izaslanikom SAD). Nakon dvodnevnih pregovora, Milošević prihvata plan Кontakt grupe za okončanje rata, koji je nakon toga usvojila i Skupština Srbije.

Dana 10. juna 1999. godine je završeno NATO bombardovanje SRJ, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Кumanovu, između Vojske Jugoslavije i NATO pakta i usvajanja Rezolucije 1244 u Savetu bezbednosti UN, kojima je predviđeno povlačenje svih oružanih snaga Srbije i SR Jugoslavije sa AP Кosova i Metohije i raspoređivanje međunarodnih snaga pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Međunarodne snage su bile sastavljene uglavnom od vojnika iz zemalja NATO-a. Slobodan Milošević je „čestitao mir“ svom narodu, najavio obnovu zemlje i obećao objavljivanje imena svih poginulih. Milošević je naredio da se povuku vojska i policija sa Кosova i Metohije.

Dana 1. aprila 2001. uhapšen je bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević, osumnjičen za zloupotrebu službenog položaja. Hapšenje je započeto 30. marta, a okončano nakon dva dana, posle sedmočasovnih pregovora o predaji. Hapšenju su prethodile danonoćne straže pristalica i simpatizera SPS-a i JUL-a ispred kuće u kojoj je Milošević boravio. Dana 28. juna, na Vidovdan je izručen Tribunalu u Hagu na osnovu uredbe Vlade Srbije. Ovu uredbu Savezni ustavni sud je istog dana proglasio neustavnom.

Posle izručenja Miloševića Haškom tribunalu, prvobitnoj optužnici za ratne zločine na Кosovu i Metohiji pridodate su i optužnice za ratne zločine i genocid u Bosni i Hercegovini i ratne zločine u Hrvatskoj. Dana 30. januara 2002. godine, Milošević je optužio Haški tribunal da je izvršio „zli i neprijateljski napad“ protiv njega. U zapisnik je uneto da se ne oseća krivim.

Suđenje je počelo 12. februara u Hagu. Milošević je sam branio sebe sve do smrti i nije ni jednog trenutka priznavao zakonitost sudske jurisdikcije. On je postao prvi predsednik neke države protiv kojeg je podignuta optužnica za ratne zločine.

Njagova popularnost među Srbima naglo je porasla kad je počelo suđenje. Miloševićeve pristalice smatraju suđenje travestijom protiv istine i pravde, kao i kršenjem nacionalnog suvereniteta.

Milošević je imao ekipu u Beogradu koja mu je pomagala u vezi sa suđenjem. Često su mu slali informacije iz dosijea tajne policije. Tribunal je trebalo da dokaže da je Milošević imao komandu u Hrvatskoj i Bosni, barem de fakto, jer kao predsednik Srbije u to vreme on zvanično nije imao toliku kontrolu.

Suđenje je bila kontroverzna tema. Na njemu je bilo mnogo protivrečnih i čudnih svedočenja, koja neki smatraju snažnim argumentom u prilog teoriji o zaverama i neistini sa svih strana.

Tokom suđenja, počeli su da se javljaju ozbiljni zdravstveni problemi kod Miloševića. Patio je od slabog srca i ostalih delova kardiovaskularnog sistema. Više puta je suđenje odgađano zbog njegovog zdravstvena stanja. Milošević se više puta žalio na zdravstvene probleme u sudnici Haškog tribunala, a sudsko veće odbilo je 24. februara 2006. da ga privremeno pusti u Moskvu na lečenje. On je 22. februara obavestio predsedavajućeg sudiju Patrika Robinsona da ne može da nastavi ispitivanje svedoka, jer se ne oseća dobro.

Dva dana pre smrti, Slobodan Milošević je u razgovoru sa advokatom Zdenkom Tomanovićem i Momirom Bulatovićem, izrazio sumnju da ga, prema rečima advokata Tomanovića, „truju“. Tomanović je na osnovu toga i zahteva porodice uložio pismeni zahtev da se obdukcija izvrši u Moskvi. Zahtev je odbijen. Ipak, Sud je pristao da dva srpska lekara prisustvuju obdukciji u Hagu.

Slobodan Milošević je umro u pritvoru u Sheveningenu 11. marta 2006. godine. Haški tribunal potvrdio je da je preminuo bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević i najavio istragu. U šturom saopštenju piše da je Milošević pronađen mrtav u jutro 11. marta u svojoj ćeliji u pritvoru Haškog tribunala.

Danas, 11. marta, Slobodan Milošević je pronađen beživotan u svom krevetu u pritvorskoj jedinici UN u Sheveningenu. Čuvar je odmah pozvao zapovednika i lekara pritvora. Lekar je potvrdio da je Milošević mrtav.

Iako je saopšteno da je trenutak smrti bio između 7 i 9 časova ujutru, a da je stražar u 10 časova i 5 minuta utvrdio da je telo nepomično. Zdenko Tomanović je 17. marta na televiziji B92 izjavio da je u 9:30 dobio telefonom obaveštenje da je Slobodan Milošević u šetnji.

Holandska policija i sudski veštak pozvani su i započeli su istragu. „Biće obavljena autopsija i toksikološka analiza“, precizirao je Tribunal. Predsednik Tribunala Fausto Pokar naredio je da se sprovede istraga o Miloševićevoj smrti.

Telo Slobodana Miloševića predato je Holandskom forenzičkom institutu u Hagu, saopštio je Haški tribunal. Miloševićeva porodica je obaveštena o njegovoj smrti.

Кako se navodi u saopštenju Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom, 12. marta je obdukcija obavljena u holandskom Institutu za sudsku medicinu u Hagu. Prilikom obdukcije tela Slobodana Miloševića je utvrđeno da je neposredni uzrok smrti infarkt.

Obdukciju tela Slobodana Miloševića vršila su dva sudska patologa i jedan neuropatolog, svi iz Holandije, dok su obdukciju nadgledali patolog iz Belgije i dva eksperta sa Vojno-medicinske Akademije u Beogradu.

Ceo tok obdukcije je sniman i načinjena je detaljna fotodokumentacija. Po mišljenju eksperata iz SCG koji su neposredno nadzirali obdukciju, ceo postupak je obavljen veoma profesionalno.

Miloševićev bivši lekar Vukašin Andrić smatra da je smrt nastupila zbog uzimanja nepropisanog leka „droperidol”. O tome je napisao knjigu „Anatomija sudskog ubistva”.

(Espreso)