TITO JE BIO SPREMAN ZA ATOMSKU KATASTROFU? Imao je rešenje u slučaju NUKLERNOG RATA, tajna Jugoslavije je otkrivena

Titov bunker kod Konjica, građen u tajnosti između 1953. i 1979, je najbolje čuvana tajna u bivšoj Jugoslaviji.

Bunker je izgrađen kao bi se u slučaju atomske katastrofe tu sakrili Tito i njegovih 350 najbližih saradnika. Ovaj impozatni prostor, betonske masovne konstrukcije, leži na oko 6.500 kvadratnih metara i oko 300 metara dubine ispod površine zemlje.

Ovaj objekat koji podseća na lavirint, sagrađen je sa namerom da u slučaju atomskog rata funkcioniše kao centar vojnih operacija i sklonište za predsednika Tita, njegovu porodicu i najbliže saradnike. Do 90-ih godina izgradnja (u koju je investirano 4,6 milijardi američkih dolara) i postojanje ovog bunkera bila je najstrože čuvana vojna tajna.

“Kada sam u martu 1979. godine potpisao svečanu obavezu o čuvanju drzavne tajne, nisam ni slutio da će u dubini sebe više od 13 godina morati potiskivati najveću tajnu Jugoslavije. Tajnu koja će mi suštinski obeležiti i iz temelja promeniti život.”

Ovim rečima počeo je svoju priču Šerif Grabovica, penzionisani pukovnik Vojske Federacije BiH, rukovodilac smene u podzemnom objektu ARK (Atomska Ratna Komanda) nedaleko od Konjica. Grabovica je, kao tridešetogodišnji perspektivni vojni policajac bivše JNA, 1979. godine prekomandovan u podzemni vojni objekat, kojeg su Titovi partizani u bosanskohercegovačkim planinama dubili punih 26 godina.

Vise od 3.000 metara kvadratnih savremenog bunkera duboko u utrobi planine Prenj je u slučaju izbijanja 3. svetskog rata, nuklearnog prepucavanja istočnog i zapadnog bloka u kojem bi prema mračnim scenarijima Jugoslavija bila kolateralna šteta ili neke treće nepodopštine trebao da služi kao sigurno utočište maršalu i njegovoj sviti.

NI ŽENA NIJE ZNALA

“Bunker, hvala bogu, nikad nije poslužio svojoj svrsi mada smo uvek bili spremni da primimo Tita i Vrhovni štab. Trinaest punih godina sam proveo, a da ni supruzi nisam kazao koji objekat obezbeđujem i šta mi je opis radnog mesta. Sve što je znala jeste da radim u Konjicu. Doduše, prijateljima i porodici možda i nije bilo interesantno čime se bavim, jer nisu ni slutili da, umesto puške, dužim vojni bunker basnoslovne vrednosti. Za postojanje i namenu ovog objekta znalo je samo desetak generala u Jugoslaviji i nas 15 koji smo radili na opsluživanju bunkera”, kaže Grabovica i tvrdi da nikad nije došao u iskušenje da nekome oda namenu objekta u koji su građani Jugoslavije odvojili oko 4,5 milijardi američkih dolara.

“Od završetka osmog razreda ponosno sam služio u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Vojska je mene odgojila, napravila od mene čoveka i jednostavno nije postojala ni minimalna mogućnost da izdam i prevarim sistem kojem sam bezgranično verovao”, dodaje Grabovica. Pred početak izbijanja rata u Bosni i Hercegovini Grabovica je, kako kaže, uvideo da JNA više nije vojska čijim se idealima divio.

General Milutin Kukanjac, tadašnji komandant 7. armijske oblasti JNA, naredio je u noći između 7. i 8. maja 1992. godine da se uništi objekat ARK.“

"Uništi sve što ne možeš ponijeti”, glasilo je naređenje koje je trebalo aktivirati 4.500 kilograma trotila koji je već bio postavljen u bunkeru i koji bi ovo čudo i neimarsko umeće trebalo pretvoriti u obične rupe u brdu.

“Kao rukovodilac objekta otišao sam na Koran na Pale, uzeo eksploziv i postavio ga na strateške tačke u objektu. Prilikom napada Teritorijalne odbrane na kompletan vojni kompleks u Ljutoj svi članovi JNA su se sklonili u bunker. Kroz jedan od tajnih izlaza trebali smo se evakuisati i sa okolnih brda aktivirati eksploziv. Prilikom paničnog povlačenja uspeo sam pokidati žice kojim je trebao biti aktiviran eksploziv tako da ništa nije odletelo u vazduh”, kaže Grabovica ističući da, osim njemu, u spasavanju objekta velike zasluge pripadaju i Rajku Andriću, radniku na održavanju koji je bio potčinjen Grabovici.

ŽIVEO KAO DŽEJMS BOND

Iako izgleda da je demontiranje eksploziva bilo jednostavno Šerif tvrdi da i u najvećim špijunskim filmovima nije video ono što je on proživljavao u aprilu i maju 1992. godine.

“Iako u 13 godina nikad nisam otkrio postojanje objekta, tih mesec dana sam živeo kao Džejms Bond. Oficiri s kojima sam radio u ARK-u smatrali su me odanim idealima i komandama JNA.

"U Konjicu sam važio za najvećeg izdajnika BiH. Ja sam u međuvremenu tajno došao u Sarajevo i stavio se na raspolaganje vodećim ljudima Teritorijale odbrane koji su mi savetovali da im se pridružim. Kada sam im dao male naznake kakva je vrednost u mojim rukama, nisu mogli da poveruju. Ostavili su me u ARK-u i tih mesec dana igrao sam dvostruku igru koja se završila srećno po sve. Službenici i oficiri iz ARK -a su se evakuisali, objekat je ostao neoštećen dok smo Rajko i ja ostali živi i kada se sve saznalo postali heroji i legende Konjica”, priča Grabovica u kojeg ni nakon rastanka i spasavanja objekta oficiri JNA i nadređeni nikad nisu posumnjali.

“Verovali su mi slepo i mislim da ih nisam izneverio. Nikada ne bih ugrozio njihove živote. Ali jednostavno, i pored komande nisam mogao uništiti mesto gde sam proveo najbolje godine života i trud više generacija uništiti zbog komande suludih glavešina”, kazao je Grabovica.

Kada je počeo rat, Armija Bosne i Hercegovine ga je imenovala za komandanta objekta. Grabovica tvrdi da je nakon spasavanja bunkera od JNA u ratu svakodnevno spasavao objekat od manjih katastrofa.

Bunker ARK Podzemni bunker ARK , vojnog naziva “D-O” bivša Jugoslovenska narodna armija (JNA) gradila je od 1953. do 1979. godine. Za izgradnju ovog podzemnog zdanja, koje omogućava da 350 ljudi normalno živi u utrobi zemlje neograničeno vreme, uloženo je 4,5 milijardi američkih dolara.

JNA je više novca dala samo za aerodrom “Željava” kod Bihaća, te splitsku vojnu luku. Novcem uloženim u bunker mogao se sagraditi gotovo ceo koridor 5c, za koji danas BiH nema novca.

Objekat je otporan na nuklearni udar od 25 kilotona. Bomba bačena na Hirošimu imala je snagu od nekoliko kilotona.

Sastoji se od tri dela. Tri spoljašnje kuće, koje nalikuju na veće vikendice, samo su kamuflaža za ulaze u tri tunela koji vode u unutrašnji zaštićeni deo, koji se sastoji od 12 velikih blokova. Posebna klima omogućava da temperatura u objektu uvek iznosi 22 stepena celzijusa. Bunker ima svoj vodovod, agregat, filtere za vazduh, i sve ostalo potrebno za život 200 metara ispod zemlje. Radio-relejni centri koji su bili smešteni na okolnim vrhovima Kiser i Zlatar služili su kao veza bunkera sa ostatkom sveta.

“Pod zemljom se nalazilo telo, dok su na okolnim brdima bile vene i glava ovog objekta. Nikad, pa ni u ratu komunikacije nisu bile prekinute”, kazao je Grabovica.

Bonus video:

(Espreso)