PRVA DAMA SRPSKOG PODZEMLJA ISPRIČALA ŠTO NIKO NIJE: Giška je bio mnogo nežan, ali moja najveća ljubav bio je ON

Legendarna Saša Krajnc je živela pored mnogih ozloglašenih momaka devedesetih, ali ih nije tako doživljavala, niti opisala u svojoj knjizi „Princeza trotoara".

- Svi već znamo koliko su oni bili loši, ali malo je onih koji prepoznaju njihove dobre osobine. Odrasla sam na mitu o Ljubi Zemuncu, koji je od mojih malih nogu bio model čoveka mog života, ne zato što su pričali da je mafijaš i kriminalac, nego zbog snage i harizme. U društvo žestokih momaka me je uveo kum i, u to vreme najbolji prijatelj, Darko Ašanin. Ispunjavao mi je sve moguće i nemoguće želje, bilo da su glupe, opravdane, neopravdane, skupe, jeftine... Imao je i vremena i strpljenja da ispoštuje sve moje hirove, od slanja kola gde god da se nalazim, preko naručivanja žabljih bataka, do nekih krajnjih bezobrazluka, kao što je maltretiranje ljudi na ulici. Sve mi je dozvoljavao. Imali smo smešnih i tužnih momenata.

- Jedina olakšavajuća okolnost je to što smo uvek bili zajedno. Jednom prilikom, kada nam je umro prijatelj (devedesetih je postalo uobičajeno da jednom nedeljno bude neka sahrana), Darko i ja smo sedeli i dogovarali se šta ćemo i kako ćemo. Tada me je naučio još jednu važnu lekciju u životu, koju sam kasnije primenjivala. Rekao je da se za sahranu iz poštovanja treba lepo obući jer to je poslednji ispraćaj. Na prvi pogled sam se bila zaljubila i u Đorđa Božovića. Znala sam ko je Giška, ali u početku nisam mogla da spojim lik i delo. I pored grube spoljašnjosti, njegova dva metra, sto dvadeset kilograma i ogromnih šaka, on je bio nenormalno nežan - pravi Robin Hud koji štiti nemoćne.

Više o legendama devedesetih:

(Espreso.co.rs)