PATRIJARH PORFIRIJE STIGAO U LAZARICU: Njegove reči su veoma jake

POGLAVAR Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Porfirije stigao je danas u crkvu Lazaricu u Kruševcu, gde će služiti svetu arhijerejsku liturgiju.

- Mnogim mestima i gradovima sam dužan, ali jedan od gradova kojima sam dužan više nego mnogim drugim koji su me otvorenog srca primala, dužan sam upravo Kruševcu, Lazarici, dužan sam ovome hramu i onome kome je taj hram posvećen, onome ko ječitav ovaj grad podigao i učinio ga slavnim ali sam siguran da će ovaj grad biti porepoznat po večnosti i knezu Lazaru.

Naime, služio sam vojsku u Kruševcu i prve svoje početke artikulisanja korake vere sam napravio u Kruševcu, prvi put sam ovde pročitao reč božju, novi zavet, prvi put počeo ne samo da razmišljam o tome da ne može biti da je čovek rođen da bi mu se život pretvorio u besmisao, ne može biti da čovek ima svoj početak slučajno i da kada ode sa ovog sveta ne može ništa više reći o sebi.

Prve korake vere, prva pitanja koja nemaju svoje odgovore u onome što je prolazno postavio sam ovde u gradu Kruševcu dok sam služio vojsku, i ne samo to, najčešće dok su moji drugovi odlazili u grad ja sam sve češće dolazio upravo ovde na ovu tvrđavu i ležao, tačno znam i mesto, iako nevešt u crtanju u raznim oblicima skicirao ovaj hram. Biće da je knez Lazar u trenutkcima kada sam pokuašavao da skiciram hram zapravo svojim molitvama skicirao onoga za kojim ću ne mnogo kasnije poći...kada sam završio Vojsku brzo sam promenio kurs, upisao studije teologije u ubrzo upoznao vldiku davida, koji je tada takođe bio student.....

Bio sam na Kosovu, na Gazimestanu, tamo smo služili liturgiju, tamo sam rekao: naša vera je vera paradoksa, onaj ko hoće logički da razume jevanđelje hristovo taj unapred osuđen na neuspeh i na promašaj. Naša vera, o obzirom da je to vera ljubavi, ljubavi naše prema bogu i božije prema nama sastoji se sva u pradaksima jer ljubav je ne samo nelogična već nadlogična, matematici tu nema mesta niti interesu, ima mesta samo našoj potrebi da u svoju dušu, u svoje srce smestimo svakog čoveka, a tu često nailazimo na zakone koji su po logici ovog sveta neprihvatljjivi, tj. po zakonima ovog sveta mnogi u našim srcima nemaju mesta, ali po zakonu ljubavi po tome da ljubite jedni drugi preoznaće vas svet, da ljubite čitav svet i sve ljude po tome ćete zapravo biti prepoznati kao neko ko nosi pečat i ime hristovo.

Dakle, na Kosovu, na današnji dan, tu lekciju moramo znati i naučiti. Šta je sveti knez Lazar učinio, on se opredelio za veru i to ne matrak kakvu veru, za veru u hrista, raspetog i vaskrslog, a ne za večeru.

Naravno, nije prezreo večeru, nije hteo da kaže da nam večera nije potrebna, večera kao simbol sveta stvorenog i prolaznog, ne nego je samko hteo da kaže uzalud je večera, uzalud je ovaj svet, uzalud je bilo koja vrsta pobede, slava, bogatsvo, sve ono što čovek može da zamisli, ako nema hrista, ako nije utemeljen na hristu.

Drugim rečima Sveti knez Lazar je posvedočio da je Hristos taj biser, taj temelj, kamen ugaonik bez kojeg ne možemo, i da kada je on na svome mestu u našim srcima i našim životima sve ostalo će biti onda na svome mestu i večeras i uspeh i slava i bogatstvo, sve će doboti svoj neprolaznismisao ako bude oplođeno i prožeto hristom, to jest ako sve što imamo budemo videli i primili kao dar od boga koji smo dobili da bismo delili sa druguima da bismo svoju ljubav kroz to što imamo potvrdili u odnosu na bliđ+žnjeg i u odnosu načitav svet

Sveti knez Lazar nas je dakle učinio svojim opredeljenjem još jedanput hristovim sledbenicima i učenicima, potvrdio da je on svetosavac, da je on hristov ali u isto vremem nas još jednom utvrdio na putu hristovom.

Braćo i sestre, Lazarica koja je pred nama, sve ono što kroz nju možemo da vidimo jeste naše oko, naše uho, naše srce, naša duša, Lazaricom gledajući mi gledamo jevanđeljem hristovim, mi otvaramo svoju dušu, Lazaricom slušajući, Lazaricom kada naše srce kuca ono postaje veće od svemira, veće od kosmosa, ono ne samo da proširuje naše istorisjko biće već nas ovde i sada čini učesnicima carstva božijeg.

Zato dragi vladiko, dužan sam Kruševcu, dužan tvome slovesnom duhovnom stadu, a to znači dužan i tebi. Koliko god da znam da dug ne mogu odužiti uvek ću gde god da jesam gde god da hodim imati makar jedno zrnce na brojanici svojih skromin molitava i crkvu kruševačku, uvek ću makar skromno i nejako izgovoriti gospodi isuse hriste sine bože pomiluj moga brata episkopa Davida kruševačkog i čitavu crkvu njegovu, neka vas sve gospod blagoslovi, da vam da mir, ljubav i radost i da ona vera koja nas je oblikoavala bude stalni kontest i puta važih života.

Bonus video:

(Espreso/Novosti online)