BAKA MILA JE ROĐENA NA SVETOG ILIJU 1918: Pobedila je koronu, preživela RAT, a otkrila nam je i šta je čini SREĆNOM

Baka Ljudmila Todorović je rođena 1918. godine na Svetog Iliju Gromovnika i misli da je baš zbog toga tako neustrašiva. Za 102 godine života je proživela mnogo toga lepog i ponešto ružno, a njenu celu priču ćemo možda svi čitati jednog dana iz dnevnika koji uredno vodi.

Već dve godine boravi u Domu za stara lica Milidom LUX na Zvezdari. Nas je tamo dočekala sa osmehom na licu i sa velikom željom da nam ispriča makar delić svoje životne priče.

Mila je veoma komunikativna i može da hoda i bez hodalice, ali se sa njom oseća sigurnije.

U Srbiju je došla iz Rusije, ali Srbiju smatra svojom prvom otadžbinom.

Ja sam sa dve godine došla u Srbiju. Moji roditelji su bežali od komunizma, a 1917. godine je bila revolucija, kad su ubili ruskog cara i celu njegovu porodicu. I moji su pobegli poslednjim francuskim brodom preko Carigrada i ovde ih je primio kralj Aleksandar, bio je jako dobar prema Rusima, a i Rusi su puno dobroga učinili za Srbiju. To su sve bili intelektualci, profesori, inženjeri, koji su se odmah rasporedili i dobili zaposlenje. Oni su mnogo unapredili Srbiju. Srbija je moja prva otadžbina jer sam došla sa dve godine, a Rusija je moja druga otadžbina jer ja sam poreklom Ruskinja.

Kao mlada je živela u Skoplju jer je njen otac, po zanimanju geodeta, tamo radio.

Išao je na isušivanje blatišta u Makedoniji jer se tada puno to plaćalo. Tamo sam zam završila srednju ekonomsku školu, posle upisala Ekonomski fakultet.

Mila je radila kao bankarka, ali to zapravo nije volela. Njena istinska ljubav je literatura.

Volim književnost, pišem stihove, pišem prozu. Dve knjige sam štampala, ali samo za uži krug. Zovu se ,,Sećanja'' i hoću da ih poklonim domu, kad umrem da im ostane trag o meni.

Baka je u Domu za stara lica Milidom LUX već dve godine i oni su njena druga porodica.

Ja ovde imam dobre prijatelje.

Ljudmila je preživela Drugi svetski rat, variolu veru, korona virus...

U Nišu sam preživela 33 saveznička bombardovanja. Saveznici su bombardovali kao Nemce, a u stvari mi smo ginuli. Trčali smo po rovovima da se sklonimo. Sve sam to preživela. Bila sam mlada i hrabra, nikad se nisam plašila.

I sad kad su nas bombardovali ja sam moje tešila: ,,Neće ništa da bude, nije to ništa...''

Za vreme variole vere je bila mlada i nije ni obraćala pažnju na to. Kaže da je korona mnogo strašnija, ali je i nju uspešno savladala.

Ja sam bila ovde. Ja sam zahvaljujući Domu preživela koronu.

Mila se, pak, nije vakcinisala niti planira to da uradi.

Nisam se ni vakcinisala. Neću, 103. mi je godina, brzo ću umreti prirodno, koji će mi đavo vakcina.

Rođena je 2. avgusta 1918. godine, na Svetog Iliju Gromovnika.

Zato sam opasna!

Prisetila se i najlepšeg perioda svog života.

Najlepše mi je bilo kad mi je muž bio živ i za vreme Tita. Onda sam na svaka tri meseca uzimala kredit i tako smo obišli celu Evropu.

Proputujemo, recimo, 14 dana po Engleskoj, sve vidimo - na kredit. Otplatim taj kredit, podignem drugi i odemo u, recimo, Holandiju. Nema šta nisam videla.

Sada, dok boravi u Domu za stara lica Milidom LUX, vreme provodi radeći ono što voli.

Pišem pesme, pišem prozu, vodim dnevnik... U mladosti sam pisala pesme i posle celog života nisam pesme pisala.

Ovde sam jedne noći pod fenjerom napisala prvu pesmu, poemu o domu i nekako mi je došlo spontano. Odjedanput mi je naletela inspiracija, puno sam pesama napisala: o domu, o Katarini...

Baka Mila u domu praktično ne prima nikakvu terapiju.

Malo me masira terapeutkinja, imam slomljenu nogu. Pala sam u biblioteci - prekočila stepenik i tresnula i prsla mi je butna kost. Operisana sam i bila sam dva meseca u banji.

Na pitanje koja je njena tajna za dugi život, Mila nam je rekla da nema tajne, a onda je počela da priča o načinu na koji je živela i sve je bilo kristalno jasno.

Što se tiče ishrane, ja ne volim meso. Ja volim voće i povrće i to sam uglavnom jela kod kuće: tikvice, suve šljive, kikiriki puter... Da li mi je zbog toga život dug, ne znam.

Verovatno geni. Tata mi je umro u 82. godini, mama u 80. Ali ja sam sve prešišala.

Nikad nisam pušila. Probala sam, ali to mi je bilo odvratno. Nikad nisam pila alkohol. Ne zato što nisam htela. Probala sam, ne sviđa mi se. Ponekad bih popila neko pivce.

Njenom dugom životu je svakako doprinelo i to što je od malih nogu bila veoma aktivna.

Bavila sam se fiskulturom još kao dete. Ja sam bila sokolica i vežbala kao dete. Otac me vodio po šumama, livadama. Mnogo sam hodala, mnogo sam naučila i o pečurkama i o životu u šumi, o rakovima. Lovili smo u rečicama rakove.

Živela sam jedan lep i srećan život.

Razgovoru su se priključili i njeni prijatelji iz Doma za stara lica Milidom lux. Svi su bili vidno raspoloženi, a mi smo to ovekovečili.

(Espreso)