ČIČA PERO JE SAM IZLEČIO RAK! Saznao je za DIJAGNOZU, i ozdravio za 6 MESECI! Uradio je samo 1 STVAR

Milojko Mićić, poznatiji kao čiča Pero živi na planini Bobija nedaleko od Ljubovije. Tvrdi da mu je upravo ona spasila život pa je tako gradsku buku i izduvne gasove zauvek zamenio svežim vazduhom i dugim šetnjama u prirodi.

Pero je postao živa legenda u svom kraju, ali i šire, pa tako njegovu pomoć traže ljudi iz Beograda, Novog Sada, cele Srbije.

U Ljuboviji, poznat je kao čiča Pero Šumar jer je po struci šumarski inženjer.

On je zaslužan za sve prelepe vidikovce na planini Bobiji, ali i šire.

Naime, njemu je 1998. godine dijagnostikovan kancer bubrega i zakazana hitna operacija, ali ju je on odbio na svoju odgovornost.

Tada je doneo odluku da se preseli u kuću u šumi i to pod najvišim vrhom pod nazivom Tornička Bobija na 1.272 metra nadmorske visine.

Znao sam da će lekari hteti da mi vade bubreg, ali ja nisam hteo da čujem za to. Znam da bez jednog bubrega može da se živi, ali nisam želeo da me otvaraju. Znao sam da mogu da se spasim bez operacija i hemioterapija, priča čiča Pero za Espreso.co.rs.

On je priznao kako je pre nego što mu je dijagnostikovana bolest jeo i pio neumereno, ali i da se mnogo nervirao. Nije pešačio, već se uvek opredeljivao za automobil, a zato je vremenom postao gojazan.

Pre nego što sam se razboleo, nisam vodio dovoljno računa o svom zdravlju, zapravo živeo sam kao i mnogi ljudi u gradu danas. Prekretnica u mom životu bila je kada mi je petoro lekara sa VMA reklo da moraju da mi vade organ kako bi sprečili širenje najteže bolesti, objašnjava ovaj u potpunosti zdrav čovek.

Kada je otišao na planinu Bobiju, odlučio je da promeni način života u potpunosti. Rešio je da po poslednji put u životu iskuša sreću.

Odlučio se za ekstremni plan ishrane za koji tvrdi da mu je spasio život.

Pet dana gladujem u potpunosti, ne jedem i ne pijem apsolutno ništa, pa ni vodu. U tim danima izbegavam i kontakt sa vodom, ne kupam se, ne umivam jer ne želim toksine da unosim preko kože. Drugih pet dana jedem samo presnu (sirovu) hranu, pa onda sve iz početka. Posle uvodim i sokove (oni mogu da se konzumiraju i kada se jede presna hrana). Oni moraju biti totalno prirodni. Lično sam pio sok od cvekle, šargarepe, limuna, i to me je "vraćalo u život", objašnjava čiča Pero.

Kako nam je objasnio, on se od najteže bolesti izlečio višednevnim potpunim gladovanjem. Kada je počeo da pije vodu, konzumirao je samo onu sa izvora Dobra voda koja se nalazi na planini Bobija. Na taj način, on se oslobodio toksina, a onda je prešao na termički neobrađenu hranu biljnog porekla.

Bitno je unositi hranu kojoj su sačuvani enzimi. Mnogi misle da se radi o nekim egzotičnim stvarima, voćkama, ali ja ovde pričam o našem domaćem povrću koje svako može da gaji. O sremušu, šargarepi, kupusu, pšenici, dodaje čila Pero.

Ovaj vitalan čovek koji gazi sedmu deceniju pešači svakog dana na desetine kilometra, a šakali i vukovi koje sreće u šumi mu nisu prepreka na putu.

- Više puta sam se susreo sa vukom, jedan me je izgrebao, bio sam sav krvav, ali se on više uplašio mene jer sam u tom trenutku dobio neopisivu energiju, toliku da je pobegao od mene. Fizičke aktivnosti se ne odričem i tvrdim da ću ovakvim načinom života biti vitalan i u 100 godina, tvrdi on.

Čiča Pero ima vrlo zanimljive recepte i tvrdi da njegova ishrana itekako može biti ukusna i raznovrsna.

Pravim sam svoju povrtnu vodu tako što meljem koprivu, a imam i specijalnu vrstu hleba koji pravim. Nazvao sam ga "Perin sunčani hleb" koji se pravi tako što se proklijalaja pšenična zrna melju zajedno sa crnim integralnim pirinčem i suncokretevim semenkama. Kada sve to naliči na testo, ostavim ga na Suncu, naravno kada ga ima, objašnjava čića Pero.

On odgovorno tvrdi da se ovakvim načinom života, izoštrava um. Kaže da mu se popravilo i pamćenje pa se tako setio nekih stvari koje su se desile toliko davno da je na njih u potpunosti zaboravio.

Svi organi mi rade bolje, mršaviji sam, vitalniji, imam energije, bolje mislim. Nema boljke koju ovakav režim neće izlečiti. Bilo da je reč o najtežim oboljenjima ili manje opasnim stvarima, tvrdi čiča Pero sa Bobije.

Kaže da ljudi treba da primenjuju ovakav režim i dok su zdravi kako bi sprečili nastanak teških bolesti.

Svako treba da sluša svoj organizam, ali ovakva ishrana nikome ne može da škodi. Meni je dijagnostikovan rak bubrega, a od tada je prošlo mnogo godina, kod lekara ne idem, i skroz sam zdrav, priča Pero.

Kaže da se u početku javljaju burne reakcije u organizmu zato što se telo oslobađa toksina.

- Presna hrana može da dovede do reakcija na početku. Velika količina toksina kreće da izlazi, a jetra teže radi. Koliko puta sam mogao da se onesvestim, padnem, ali sam izdržao tu fazu, a onda sam nakon nje dobio priliv nove zdrave energije. Moj rekord kada je u pitanju ne unošenje hrane u organizam je 28 dana, pio sam samo vodu i ništa više, objašnjava Pero koji se kako kaže, sada u poznim godinama oseća kao mladić.

Kaže da se i dan danas seća kako je izgledalo kada je prvi put čuo svoju dijagnozu.

Sećam se da su mi lekari sa VMA saopštili da imam rak levog bubrega. Obradovao sam se i vrisnuo, a svi su me gledali kao da nisam normalan. Saopštio sam svima da se neću lečiti u bolnici i da idem na planinu da se sam izborim i "pročistim". Na Bobiji sam udisao svež vazduh, gladovao sam, a vremenom sam ubacio presnu hranu. Odmah sam se osetio bolje i video sam da se nešto promenilo u mom organizmu. Posle tačno 6 meseci sam otišao u Beograd na VMA na skener koji je pokazao da nemam ništa i da sam "čist". Tako je bilo i ostalo sve do danas, objašnjava čiča Pero za Espreso.co.rs.

Kod njega u kuću na planini Bobija sada dolaze mnogi ljudi koji traže spas u alternativnom lečenju. Neki su pokušali sa hemioterapijom, operacijama, drugi nisu želeli ni da idu kod lekara već su odmah došli kod čiča Pere.

On tvrdi da može da pomogne skoro svakome koga muči bilo koji problem. Ipak kako kaže, dosta toga zavisi i od pređašnih terapija, kao i faza bolesti u kojoj se čovek nalazi kada potraži spas na ovoj prelepoj i lekovitoj planini.

Bonus video: