"VAMPIRA NEMA ZBOG VAKCINACIJE": Razgovor sa Aneđelom Đermanović, hroničarkom vremena u kome običaji blede

Serijal Počudište oslikava magične i magijske svetove etničkih grupa na Balkanu, te kroz umetničko-naučni pristup podučava o zajednicama koje tiho ali postojanu tkaju tradiciju našeg podneblja.

Počudište u svom ruhu ima i veliki zadatak dokumentovanja običaja koji su preživeli kroz vekove stvarajući simbiozu dva sveta - originalnog i savremenog - koja jedno drugom pomažu da opstanu.

Tako se na kanalu Počudišta može uronuti u "Magični svet Vlaha", u običaje poput Profakuca, božićnog maskiranja jedne vlaške zajednice, tradicionalne veštine poput hodanja na štulama ili u izvanredne zvukove trube, frule ili ženskog glasa - u tradiciju koja se slila sadašnji trenutak.

Anđela Đermanović i Aleksandar Repedžić, autorka i autor iza Počudišta često u svojim radovima akcenat stavljaju na nematerijalnu baštinu Vlaha, te sam želala da sa Đermanović razgovaram o takoreći motivu njihovog serijala.

Vama je često akcenat na muzici - pleh muzika, "počudni zvuci", frula u vlaškim zajednicama, te koliko uopšte ima drugog "kulturnog" nasleđa Vlaha osim muzike i običaja? I shodno tome, zašto je muzika česta tema vašeg serijala?

Anđela Đermanović: Razlog je praktične prirode. Sam serijal podelili smo na tri celine. Prvu i najvažniju čine dokumentarni filmovi u kojima pored običaja pokušavamo da istaknemo i lepotu umetničkog dokumentarnog filma. Tako je film “Svinjokolj u Kovilju” svojevrsna forma vizuelne poezije, “Profakuc” se ističe umetničkim pregradnim zidovima, film “Laza” je obojen muzikom sa radija koja opet kroz formu pregradnih zidova pravi jedinstven doživljaj filma. U gotovo svakom filmu su crteži i kratke animacije i sve to iziskuje mnogo vremena, rada i truda.

S druge strane, kako smo stalno na terenu i redovno beležimo tradiciju i običaje, imamo mnogo materijala koji vredi predstaviti publici, ali nemamo dovoljno vremena, niti je svaki materijal dovoljno kvalitetan za film. Iz tog razloga, pored filmova razvili smo još dve celine “Počudna kuhinja” i “Počudni zvuci”. Igrom slučaja, najviše se susrećemo sa ljudima koji su povezani sa tradicionalnom muzikom i stoga je najveći akcenat na tome. Serijal “Počudni zvuci” ne čine filmovi, već video forme (od 5 do 15 minuta), što znači da nam je tu važnije da predstavimo različite ljude i muziku, a da nam nije toliko akcenat na formi i umetničkom kvalitetu.

Vlasi su najčešći akteri naših istraživanja jer imaju živo očuvane elemente neopipljive kulture, i nama lično najinteresantnije. Ipak, prikazali smo i pevanje iz vika u Novoj Pazovi ali i telesnu muziku i bend Alice in WonderBand koji predstavlja umetničku fuziju tradicionalnih i savremenih formi izvođenja muzike.

Takođe, primetila sam da češće razgovarate sa starijim ljudima. Da li to znači da je manje mladih koji nasleđuju vlaške običaje i muziku?

Anđela Đermanović: Najviše razgovaramo sa starijim ljudima jer su njihova sećanja ono što nas povezuje sa prošlošću, praktično, oni su prvi izvor. Mladih ljudi koji čuvaju i nasleđuju tradiciju ima, ali ono što nezaobilazno i prirodno dolazi sa njima jesu i modifikacije koje prate duh vremena.

U jednoj epizodi (Profakuc), u pozadini se čuje devojčica koja kaže da je njena mama "navukla strahove". To mi deluje kao da je tradicionalno postalo začudno u savremenom svetu. Da li tako dolazi do nestanka "čuvarki i čuvara" običaja?

Anđela Đermanović: Postoje rzaličiti individualni slučajevi, ali ne verujem da je u savremenom svetu ostalo mnogo prostora za začudno. Pričali smo sa ljudima koji veruju u vampire, oni kažu da vampira više nema zbog vakcinacije, pak oni koji su verovali u zmajeve tvrde da ni zmajeva više nema zbog struje. Ovo je direktan primer nekoliko starijih ljudi iz sela čije kuće neretko nemaju adrese i do kojih se dolazi po principu “na kraj sela je zelena kuća i tu skreneš desno pa na kraju brda prva kuća levo”. Kroz ovo vidimo kako se verovanja gube jer napredak tehnologije utiče na živote svih, pa i onih koji žive tradicionalno.

Kada je reč konkretno o običajima, opet bih rekla da je nestanak vezan za odlike modernog života i tempa života. Ako se vratim na meni omiljene Vlahe, kroz obrede vezane za pomene, modifikacije tradicije vide se kroz hlebove koji su se nekada ručno mesili (u pitanju je na desetine ili stotine, nekada i hiljadu obrednih hlebova), što je danas nemoguće zbog obaveza, i taj deo obredne prakse su preuzele pekare. Na taj način deo ritualne pripreme zamenjen je kupovinom. Kod Slovaka postoji običaj odlaska u crkvu na Veliki petak pred Vaskrs u crnoj nošnji. Ipak, u crkvi su u nošnji najčešće stariji, žena srednjih godina, koju sam snimala, na taj dan nije bila u crkvi jer je morala da radi. I poslednje, a najuobičajnije i moje lično iskustvo vezano je za obeležavanje krsne slave. U mom domu, kao i u mnogima, bilo je mnogo gostiju, nakon korone usled epidemiološke situacije broj gostiju je sveden na minimum. Nakon prolaska epidemije, ostao je potpuno redukovan broj gostiju jer se ispostavilo da nam je tako jednostavnije. I u tome leži osnovni odgovor na to zašto se običaji menjaju, nestaju ali i novi nastaju, gotovo je uvek u srži razlog ekonomske prirode.

Apsolutno se slažem, pogotovo u sadašnjem trenutku neoliberalnog kapitalizma. No, i vi pored istraživačkog posla imate taj "čuvarski". Koliko je teško nositi kao umetnica i istraživačica takav teret?

Anđela Đermanović: Sebe doživljavam kao hroničara vremena. Zamišljam sebe kao Pitera Brojgela ili Alisu u zemlji čuda (jer ovaj svet je zaista veliko čudo). Teorija na kojoj se gradi Rableovo delo “Gargantua i Pantagruel” a koju je Mihael Bahtin tako detaljno opisao kroz narodne običaje, vašare, ulični govor, psovke i kletve je sve što sam na svojim terenima iskusila. Želim da jednog dana i ja nekom budem “literatura” za proučavanje ovog veka i manje poznatih fenomena, ali podjednako uživam u vezi sa prošlošću do koje dolazim u različtim istraživanjima i u kontaktu sa ljudima. Kroz svoj umetnički rad i kroz serijal Počudište živim svoju fantaziju i ekstazu i zbog toga sam presrećna, nije mi teret. Čast je upoznati duhove prošlosti, ali i zabeležiti stanje sadašnjosti.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)