SAMO U OVOJ GODINI UBIJENE SU 23 ŽENE I JEDNA MALOLETNA DEVOJČICA: Vanja iz AŽC za Espreso o CRNOJ STATISTICI!

Danas se obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. O ovoj temi govori se sve češće, ali opet nedovoljno, što pokazuje statistika o sve većem broju ubijenih i maltretiranih žena i devojčica.

Od početka godine u Srbiji su ubijene 23 žene i jedna maloletna devojčica.

O ovoj temi razgovarali smo sa Vanjom Macanović iz Autonomnog ženskog centra koji se dugo bori protiv "pandemije" ubistva žena.

Od početka godine u Srbiji su ubijene 23 žene i jedna maloletna devojčica. Ono što nas kao žensku organizaciju zabrinjava jeste činjenjica da ove godine imamo povećanje broja ubijenih žena, kao i povećanje broja slučajeva u kojima je ranije bilo prijavljivano nasilje ali institucije nisu učinile sve što je bilo u njihovoj nadležnosti i nisu sprečile da dođe do ubistva – u 7 od 24 slučaja ( u 2021. – u 5 od 20 slučajeva je bilo prijavljivano nasilje, u 2020. – u 4 od 26 slučajeva, u 2019 – u 9 od 27).

Vanja nam je rekla i da ne postoji ’’rupa’’ u zakonu zbog kojih se ove stvari dešavaju, već u onima koji ne obavljaju posao kako treba.

Problem zbog koga žene koje su ranije prijavljivale nasilje bivaju ubijene ne leži u ’’rupi’’ u zakonu, već u tome da profesionalci u institucijama ili ne primenjuju zakone, zato što ne veruju žrtvama, ili ih delimično primenjuju kako bi zavodovoljili formu, ali suštinski nisu sprečili da dođe do ubistva.

Izmene u Zakonu u velikoj meri smanjile su broj ubijenih žena, ali ovome se mora stati na put kako bismo izašli iz crne statistike i da ne bude ubijena ni jedna žena i da ni jedno dete ne trpi nasilje. Uvek se vraćamo na institucije jer je to prva odbrana potencijalne žrtve i nekako se uvek ispostavi da baš ta najvažnija karika zakaže. Vanja to naglašava jer je upravo ovaj problem ono što ženski centar najviše zabrinjava. Kad žene jednom izgube poverenje u institucije, teško ga je vratiti.

Nažalost, slučajevi ubistava žena ozbiljno poljuljaju poverenje žena žrtava nasilja u institucije, jer stiču utisak da ih institucije neće zaštiti kada prijave nasilje. Zbog toga smo mi kao ženska organizacija veoma zabrinuti zbog velikog broja žena koje i dalje ne prijavljuju nasilje, jer mi vidimo kako su životi žena i dece bili spašeni kada su se obratile ženskim organizacijama i kada je sa ženama napravljen bezbednosni plan. Od kada je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici stupio na snagu, u Srbiji se broj ubijenih žena sa 40 koliko smo imale pre Zakona, smanjio na 20 koliko je bilo ubijenih žena prošle godine.

Autonomni ženski centar postoji da bi žrtvama pružile podršku, zato se ne ustručavajte da ih kontaktirate.

Mi, kao ženska organizacija koja pruža pomoć i podršku ženama koje preživljavaju nasilje, stalno ponavljamo da nasilje treba da se prijavi, ali da se to prijavljivanje mora učiniti tako da žrtva nakon prijave bude bezbedna. I javnost, ali i državni organi, stalno zaboravljaju da je za ženu žrtvu nasilja najopasniji onaj momenat kada prijavi nasilje i/ili napusti nasilnika, odnosno saopšti svoju odluku da će da ga prijavi ili napusti, jer nasilje tada eskalira i može da se završi ubistvom žene.

Macanović je dodala šta treba uraditi kada nasilje prijavi treće lice.

Često se čuje i da se pozivaju treća lica da prijavljuju nasilje, i Autonomnom ženskom centru se javljaju rođaci, prijatelji ili komšije sa molbom da pomognemo ženama koje preživljavaju nasilje. Međutim, veoma je bitno da javnost zna da kada prijavljuju nasilje institucijama, a nemaju saglasnost žrtve, da to napomenu, kako bi institucije znale da prilikom daljeg postupanja ne dovedu žrtvu u veću opasnost.

Pitali smo i da li se po njihovom mišljenju o ovoj temi priča dovoljno, kao i da li bi u okviru nastavnog programa trebalo više govoriti deci o nasilju.

Kao i sve druge teme i tema nasilja prema ženama bi trebalo da bude više zastupljena kada se sa mladima priča o prepoznavanju i prevenciji nasilja u prvim partnerskim vezama, ali i o svim opasnostima koje postoje kada je u pitanju sajber nasilje. Veliki problem je što nastavnici/ce i profesori/ke u školama, posebno građanskog vaspitanja, te časove drže pro forme ili ih uopšte i ne drže, i direktori škola to dozvoljavaju. Na koji način će se o ovim temama diskutovati sa mladima trenutno zavisi od zainteresovanosti nastavnika/profesora drugih predmeta koji u okviru svojih predmeta mogu da doprinesu razumevanja fenomena nasilja prema ženama, zaključila je Vanja Macanović

Podsetimo, U ,,Priručniku za rad sa ženama sa traumom muškog nasilja – feministički pristup” koji je izdao Autonomni ženski centar 2008. godine navodi se veliki broj stavova koji vladaju u društvu, a koji su u najmanju ruku pogrešni:

Mit: Nasilje je privatna stvar žene

Činjenica: Nasilje nije privatna stvar porodice niti lična stvar žene. Ova predrasuda omogućava tajnost nasilja, čini ga tabuom koji one koje ga trpe izoluje, a one koji znaju da se nasilje događa sprečava da reaguju. Nasilje u porodici je krivično delo, kršenje ženskih ljudskih prava i ozbiljan društveni problem.

Mit: Žena je kriva za nasilje koje je preživela i sama ga provocira svojim izgledom i ponašanjem

Činjenica: Ova predrasuda se zasniva na pretpostavci da se muškarci ponašaju nasilno kada su izazvani i da, ako je žena pretučena ili silovana, mora da je nešto učinila da to ,,zasluži''. Iz ovoga stoji pretpostavka da muškarac ima pravo da kažnjava ženu i decu, da su ona njegovo vlasništvo i da, ako nešto ne učine ili učine nešto što on iz bilo kog svog razloga ne odobrava, on ima pravo na nasilje nad njima. Većina žena koje preživljavaju nasilje čine sve da smire partnera u izbegnu nasilje. Niko ne želi i ne traži nasilje i niko ne zaslužuje da bude zlostavljan bez obzira na to šta kaže ili uradi. Krivica i odgovornost za nasilje je uvek nasilnikova.

Mit: Žene biraju nasilne partnere zbog toga što im se takav odnos sviđa

Činjenica: Žene ne vole nasilje i ne žele nasilje. Kada su birale partnera, žene nisu birale nasilnika. Međutim, često sa njima ostaju dugo iz brojnih razloga, a jedan od njih svakako nije taj da im se nasilje sviđa. Teza da su žene mazohiskinje i da od nasilja imaju neku ,,dobit'' čim ostaju u njemu ima za posledicu prebacivanje odgovornosti za nasilje sa počinilaca nasilja na žene.

Mnoge žene koje su preživele nasilje napuštaju nasilne partnere. I kada to učine, većina ne ulazi u odnose sa drugim nasilnicima. Nasilje u partnerskim odnosima je veoma učestao fenomen 1 velika je verovatnoća da se dogodi, a pored toga žene mogu neprepoznavati dinamiku nasilja i mehanizme kontrole tumačiti kao brigu i pažnju, tako da ée jedan deo žena imati ponovo nasilne partnere. To su žene koje često na SOS telefonu srećemo jer ée se ponovo obratiti kako bi dobile podršku da uspostave nasiljem narušavano samopoštovanje, psihološke i telesne granice i autonomiju.

Mit: Žena uvek može da napusti nasilnog partnera

Činjenica: Ova predrasuda polazi od pretpostavke da žena ima kontrolu nad nasiljem koje preživljava i da je, prema tome, odgovorna i za njegovo nastavljanje ili prekidanje. Međutim, znamo da su brojni razlozi koji je u nasilnom odnosu zadržavaju. Činjenica je da kada žena žrtva nasilja donese odluku da napusti nasilnog partnera i preduzme neke akcije u tom pravcu (podnese tužbu za razvod braka, saopšti mu da želi da prekine odnos sa njim ili nađe posao) nasilje često eskalira, postaje intenzivnije i brutalnije zbog pokušaja nasilnika da zadrži moć i održi kontrolu nad njom. Rizik da će žena biti ubijena povećava se nekoliko puta . Zbog toga je važno obratiti pažnju na obezbeđivanje sigurnog okruženja za ženu u ovom periodu. Nekada nasilje zaista i prestaje prekidanjem odnosa, nekada samo menja oblik (na primer, iz seksualnog i fizičkog u psihološko i ekonomsko), ali svaki put u prekidanju odnosa sa nasilnikom potrebna je povećana budnost i opreznost u ovom procesu.

Mit: Pretnja i uvreda nisu nasilje

Činjenica: Pretnje i vređanje su oblici psihološkog ili emocionalnog nasilja. Oni doprinose uspostavljanju mehanizma moći i kontrole i održavanju nasilja, izazivaju strah i umanjuju mogućnost žrtve da se suprotstavi. Predrasuda je da psihološko nasilje nije tako ozbiljno kao drugi oblici nasilja. Ne postoji lakše i teže nasilje, svi oblici nasilja imaju ozbiljne posledice na zdravlje i život žena. Pogrešno je umanjivati težinu posledica nekih vrsta nasilja. Iskustvo mnogih žena je da kao jedan od najtežih oblika nasilja doživljavaju upravo psihološko nasilje.

Mit: Fizičko ili seksualno nasilje u partnerskim odnosima se obično dešava samo jednom

Činjenica: Fizičko i seksualno nasilje muškarca prema ženi u partnerskom odnosu deo je kompleksnog mehanizma moći kontrole koje nasilnik primenjuje, najčešće se ponavlja i vremenom postaje intenzivnije i brutalnije. Po pravilu se ovi oblici nasilja ne javljaju sami i prate ih psihološko i/ili ekonomsko nasilje.

Mit: Nasilje u porodici nije pravi zločin

Činjenica: Nasilje nije ravnopravna razmena argumenata i mišljenja, diskusija ili privremeni nesporazum, već krivično delo. To je situacija u kojoj jedna strana ima više moći (smatra se ,,glavom porodice", donosi sve odluke, ima kontrolu nad finansijama, fizički je jaća, ima veči društveni status itd.), a druga strah da se suprotstavi ili da bilo šta uradi. Nasilje je zloupotreba moći da bi se postigla kontrola nad mišljenjem, osećanjima, ponašanjem, telom i životom žene. Nasilje u porodici je krivično delo koje često dovodi do ozbiljnih zdravstvenih, emocionalnih i društvenih problema svih članova porodice.

Mit: Nasilje u porodici je posledica ,,naleta besa''

Činjenica: Nasilno ponašanje je izbor. Nasilnici ovakvo ponašanje koriste kao tehniku kontrolisanja druge osobe. Nasilje u porodici je povezano upravo sa upotrebom kontrole od strane nasilnika, a ne sa njihovim gubljenjem kontrole.

Nasilno ponašanje je namerno i svesno ponašanje, a ne gubitak kontrole ili uračunljivosti. Usmereno je ka konkretnoj osobi. Nasilnik se obično ne ponaša nasilno prema svom šefu, prijatelju ili ljudima koje sreće na ulici. Nasilje je često brižljivo planirano, a strategije koje nasilnik koristi su u vezi sa ciljem koji zeli da ostvari (manipulacija decom, prisvajanje imovine, ucene). NIje retko da nasilnik tuče ženu pazeći da je udara tamo gde neće ostati tragovi, gde neće biti vidljivih dokaza njegovog ponašanja.

Mit : Nasilje u porodici je posledica alkoholizma

Činjenica: lako osoba pod dejstvom alkohola češče pokazuje nasilno ponašanje, alkohol je samo sredstvo koje olakšava ispoljavanje nasilništva, a ne njegov uzrok. Mnogi alkoholičari nisu nasilni. Činjenica da su mnogi nasilnici takođe i alkoholičari ne ukazuje na to da je alkohol uzrok nasilja. Mnogi nasilnici Koriste pijanstvo Kao izgovor za svoje nasilničko ponašanje i kao argument da ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke učinjene u pijanom stanju. Nasilje nad ženama postoji sa ili bez alkoholizma. Prolazak nasilnika kroz program lečenja zavisnosti od alkohola (ili droga) nije nikakva garancija da ce on prestati da vrši nasilje.

Mit: Nasilnici pate od neke vrste psihičkog poremećaja

Činjenica: Predrasuda je da su nasilnici psihički izmenjeni pojedinci. Ova predrasuda oslobađa nasilnika odgovornosti za svoje postupke, a takođe i stigmatizira osobe koje imaju neki psihički problem. Istraživanja, naprotiv, ukazuju na to da među nasilnicima ima jednak broj osoba sa psihičkim problemima kao u opštoj populaciji. Većina nasilnika dobro funkcioniše u svojoj drustvenoj i profesionalnoj sredini.

Mit: Nasilnike možemo prepoznati na prvi pogled

Činjenica: Nasilnici najčesce nisu nasilni u kontaktu sa ostalim ljudima, već biraju da budu nasilni prema svojim partnerkama na načine na koje nikada ne bi tretirali druge. Ne postoji nikakva speciicna karakteristika po kojoj bi se prepoznalo da je neko nasilan.

Mit: Nasilje u porodici se dešava samo među nisko obrazovanima i siromašnima

Činjenica: Nasilje u porodici se dešava u svim vrstama porodica. Nasilnici i žrtve nasilja u porodici mogu bilo koje klase, rase, socio-ekonomskog ili etničkog porekla, kulture, religije, obrazovanja, profesije, seksualne orijentacije i godina. Žene koje preživljavaju nasilje, a imaju više novca ili su višeg obrazovanja, obično imaju i više resursa na raspolaganju, dok siromašnije žene koriste više javnih resursa (policija, centri za socijalni rad), pa su zato i vidljivije. Pored toga, nasilje je u obrazovanijim i imućnijim porodicama više skrivana tajna.

Mit: Žena treba da ostane sa nasilnikom zbog dece

Činjenica: Čak i u situacijama kada nasilnik ne vrši direktno nasilje nad decom, deca su u večini slučajeva svedoci nasilja, prisutna su kada se nasilje događa, znaju za nasilje nad svojom majkom i žive sa posledicama. To jeste nasilje nad decom i štetno je za njihov emotivni, socijalni i intelektualni razvoj. U ovim okolnostima deca su u većem riziku od zanemarivanja i fizičkog, seksualnog ili ekonomskog zlostavljanja. Takođe, često je prisutna i pojava međugeneracijskog prenosa nasilja - deca od odraslih uče i usvajaju nasilne obrasce ponašanja (češče su to dečaci), ili pasivne obrasce ponašanja uz koje ide nisko samopoštovanje i poslušnost (češče su to devojčice).

Mit: Žene su, kao majke, krive ako nasilnik zlostavlja decu

Činjenica: Društvena očekivanja od žene su da je ona ta koja neguje i brine o deci. Majke čija su deca zlostavljana su najčešče i same izložene nasilju od strane istog nasilnika (uglavnom oca ili očuha dece). Kada su deca zlostavljana, okolina i institucije društva često ne uzimaju u obzir i zlostavljanje njihove majke, već ih ona interesuje samo kao osoba koja snosi odgovornost za brigu o deci. Tako dolazi do toga da se na nju prenosi odgovornost i za ono što je počinio nasilnik. Odgovornost za nasilje je uvek na onome koji nasilje vrši.

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36

(Espreso)