bilo jednom u sfrj
Vukovar, jedna priča: Bio sam u Hrvatskoj 1991, pucao sam i ponosim se time! (3. deo)
Mi u kući, u onu pored nas rokne granata, čuješ kuknjavu i ciku i plač i jauk, a mi se krstimo, molimo, cvilimo i opraštamo sa životom
Ima još jedna epizoda za kraj. Ta nova 1992. otkrila mi je R.E.M, "C.A. blues" Mike Oklopa i "Galeba Džonatana Livingstona".
Prve smo gledali na MTV (na TV-u koga smo se u međuvremenu dočepali), dok sam potonje dve knjige "zadužio" u vukovarskoj biblioteci. Smeštena u centar grada, bila je razorena kao i sve oko nje. Obožavao sam da gluvarim tamo, kopam po gomilama razbacanih izdanja i izranjam bisere koje sam uvek hteo da čitam. Tako sam i fasovao Oklopa i Galeba.
Dan po dan, tek, 22. maja 1992. stigla je naredba kako se vraćamo u Srbiju. Neko je u BVP spakovao TV, neko one duple kasetaše, tako popularne u to vreme, a ja par ploča, Alan Fordova i Dilanove pesme, skupljene u žutu knjigu na engleskom, izvađenu ispod peći naftarice.
Ta knjiga i danas miriše na naftu, a na njenoj prvoj stranici ispisano je sledeće ime: Željko D. Tićak.
Željko, ako čitaš ovo, javi se, molim te, najradije bih ti vratio Dilana.
P. S.
Kad smo se vratili u Niš, kasarnu "Stevan Sinđelić" zamenio je "Filip Kljajić". Dobio sam desetarske čvarke, zadužio "junce", maltretirao ih malo strojevim korakom na pisti, pokušavao da skinem onih 34 kg viška i generalno, trudio se da se vratim u normalu. S promenljivim uspehom.
Okolnosti mi nisu išle na ruku. Država u kojoj sam rođen u krvi je ugušena, a sve što je činilo koliko-toliko pristojnim mestom za život nestalo je kao da ga nikad nije bilo: moral, čast, poštenje...
Nagledao sam se švercovanja vojnog goriva, unižavanja vojske, ljudskog posrnuća na svim mogućim poljima i u svim mogućim situacijama.
Nekim našim drugarima rata izgleda nije bilo dosta, pa su se prijavili u (niške) padobrance i otišli da ratuju u Bosni. Jedan je poginuo, jedan poludeo, a jednog sam pre par godina sreo, radi kao konobar na splavu.
Ali, o tome, možda, nekom drugom prilikom...
