Vukovar, jedna priča: Bio sam u Hrvatskoj 1991, pucao sam i ponosim se time! (3. deo)

U nekom trenutku preselili su nas s onog poljoprivrednog gazdinstva u predgrađe Vukovara Lužac. To su bili bezbrižni dani. Doduše, bilo je i jezivih.

Vojnička disciplina, na radost svih nas, malo je popustila. Tih nedelja nisam izlazio iz majstorskog kombinezona i crvenih starki, a i brada mi je bila poduža (ne da bih glumio četnika).

S jednim od Crnogoraca, rođakom fudbalara Saveljića i onog Monteniggera što je kasnije nastradao u saobraćajki, postao sam jako blizak. Pikali smo basket kad otopli, imali smo neki APN 6 kojim smo jezdili po šumi koja odvaja Vukovar i Lužac. Drugi su išli na pecanje na obližnju reku.

Svi smo, međutim, hasali jedno te isto, jer je to jedino bilo na meniju. Drnč. I za doručak i za ručak i za večeru. Onima koji nisu bili u vojsci drnč bih ukratko opisao kao najmasnije neukusno jelo na svetu. Epilog, bar u mom slučaju: za nekoliko meseci liniju, godinama tesanu na košarkaškim treninzima, upropastio sam s 34 kilograma viška. Rođena me majka nije prepoznala kad sam otišao na prvo ratno odsustvo.

U međuvremenu, oko Nove godine, majka je, zahvaljući činjenici da je radila u velikoj fabrici koja je šila uniforme za Vojsku, uspela da se dokopa Vukovara. U auto kojim je došla spakovala je celo prase, par torti, gomilu salata, kiflica, pita i ostalih đakonija koje su nam tu novu 1992. bar na trenutak učinile normalnom.

Nije normalno bilo ono što sam saznao kasnije. Da bi uopšte došla do nas i videla svog sina, koga nije čula skoro mesec dana (telefoni ne rade, pisma putuju godinama), od brige sluđena žena morala je da potplati tamošnjeg gospodara života i smrti, koji je na kraju završio u Haškom tribunalu. Mrzeo sam tu njušku godinama i ma koliko bezdušno ovo zvučalo, nimalo mi nije bilo žao kad sam nedavno čuo da je umro.

Odrao je, naime, moju majku za 500 maraka, a onda pred nama izigravao humanitarca i dobročinitelja koji misli o svojoj vojsci.

U te dobročitelje slobodno svrstajte i one koji su nekom Hrvatu odsekli jezik i takvog ga, ludog, ostavili da baulja po ulicama Lušca. Pa kad god u rokanju pogine neko naš, nađe se junak koji ga prebije na mrtvo ime.

Bila je i neka mlada Hrvatica koja je tu ostala da neguje bolesnog, nepokretnog oca. Svaki dan bih je viđao na ulici, ugašenih očiju. Kako se pričalo, bila je meta višestrukog silovanja.

Sad će neko reći: gade, i oni su takve stvari radili nama. Ne sumnjam, pišem o onom što sam video i čuo.

A kako je rat u praksi izgledao?

Dopala bi nas prva linija fronta s vremena na vreme. Nije bilo naivno. Redovno gađanje artiljerijom po civilnim položajima. Mi u kući, u onu pored nas rokne granata, čuješ kuknjavu i ciku i plač i jauk, a mi se krstimo, molimo, cvilimo i opraštamo sa životom.

Oni koji su 1999. doživeli bombardovanje Srbije znaju o čemu pričam (slična mi se stvar desila u okolini Preševa te iste `99. godine, kad su me mobilisali, ali o tome nekom drugom prilikom).

Da li se pucalo? I te kako. U mom slučaju, cev puške bila je podignuta ka krošnjama drveća. Možda sam sad manji Srbin u očima mnogih, ali zaista nisam mogao da živim s mišlju da je taj kuršum značio da neku osobu moram da nosim na duši.

Bilo je i smešnih momenata. Radio-vezom preko BVP-a i tenkova uhvatimo frekvenciju, pa krenemo da se pičimo s Hrvatima. S majki i sestara u nekom trenutku dođemo do Zvezde, Partizana, Dinama i Hajduka.

Gde su tu žene, pitaće se neko. Bila jedna jedra Slavonka u koju smo apsolutno svi bili zaljubljeni, ali niko nije smeo da joj priđe. Rat je jbg, imaš izgovor.

Mnogo se pilo tih dana. Na moje oči par dobrih prijatelja postali su notorni alkoholičari, posebno Mađar i Crnogorac. To koliko su oni posle nekog vremena mogli da popiju graničilo se s naučnom fantastikom.

U armiju sam otišao kovrdžav, a već u martu 1992. kosa je krenula da me napušta. Sve veći zalisci do kraja vojnog roka postali su rupa na glavi. Koliko u tome ima udela sve što mi se desilo, a koliko porodična ćelavost, procenite sami.