LJUDI, POVADIĆEMO OČI JEDNI DRUGIMA, NEMOJTE NAM TO RADITI: Ovo scena se nikad nije desila u gradskom prevozu u Bg

Koliko ljudi zaista mogu da trpe? Verujem da ste ovo pitanje postavili sebi više puta u životu. Što ste stariji, taj broj je veći.

Scene iz gradskog prevoza u Beogradu teraju nas da iznova ispitujemo granice sopstvenog trpljenja.

Poslednja kojoj svedočim dešava se već mesecima. Početna stanica 43-ke u Kotežu, buljuk ljudi svako jutro oko pola 9. Ma šta buljuk, miting. Fale još samo stranački aktivisti koji dele hemijske olovke.

Atmosfera među ljudima, međutim, nimalo vesela. Svi oni, naime, već dugo čekaju bus. Predugo.

U Kotežu sam poslednjih 16 godina, bus je manje-više redovno išao na 10-12 minuta uvek. Sve do pre izvesnog vremena.

OVDE smo pisali o tome kako GSP ima sve manje vozača. U praksi to izgleda ovako: umesto na onih 10 minuta, autobusa nema najmanje po 20 minuta. 25. 30. Ima dana kad ga čekam(o) i po 40 minuta.

A narod nervozan. Frkću u bradu, oni najbesniji poluglasno pominju političare na vlasti.

- Eto, pa sad opet glasajte za njih, stoko! - prodra se neka žena danas, kad su nam, samo što smo ušli u ganc novi autobus, poručili da isti moramo da napustimo. A čekali smo ga pola čuke.

- Zašto, bre, šta mu fali?!

- Kad pre stigoste da i ovaj pokvarite, majku vam! - psovka psovku stiže.

Pokušavam da razmišljam trezveno, iako i sam besan. Jutarnji špic prolazi, možda je ova 43-ka potrebnija na nekoj drugoj liniji, gde više ljudi saobraća.

Nikakva mi to nije uteha, kao ni mojim Kotežancima ovog jutra. Jer, sledeći put ću novi bus da sačekam za bar još 20 minuta, a on će biti krcat jer na ovih 100 ljudi na stanici dođe još toliko.

Tako i bi. Stampedo na sva vrata, zlatne devedesete strikes again. Ljudi ko ljudi, malo u žurbi, poneki nevaspitani, tek gaze jedni preko drugih, da se dočepaju najpre mesta u busu, a onda i stolice da sednu.

Nervoza dostiže tačku ključanja. Rade laktovi, narod se dere, glasno negoduje, žene sikću na muškarce što nisu džentlmeni, ovi im izvraćaju da je trebalo da ostanu kući ili idu taksijem ako im smeta.

Srbija u malom.

Krenu nekako 43-ka, onako krcata već na prvoj stanici, a na svakoj sledećoj omanji miting, jednako nervoznog naroda koji kasni. Pređosmo most, ulazi kontrola kod Pionira.

I tu se dešava nešto što nikad nisam video u životu otkako se vozim GSP-om. Niko kontroloru nije želeo da pokaže kartu!

Niko.

Jadnim kontrolorima, nekom dečkiću i još mlađoj devojci, sasuše ljudi u lice sve što im je na duši.

- Kakva bre karta, hohštapleri jedni?! Znate li vi da već sat vremena stojim na stanici? Za šta karta? - urla neki sredovečni, do pre par trenutaka bih rekao gospodin.

- Imam kartu, ali neću da ti je pokažem! Baš neću!

- Ma, beži bre tamo, idi od Vesića traži da ti pokaže kartu!

Kontrolori se zgledaše, nije im prvi put da se suočavaju s besnim i obesnim ljudima u busu. Verujem, međutim, da im je prvi put da ceo autobus odbija poslušnost. Slegnuše ramenima i izađoše na sledećoj stanici.

Tu bi negde bio kraj ove tako prokleto poznate priče svima koji se taljigaju gradskim prevozom da ne beše popodnevne vožnje.

Banija, pola 6 popodne, opet se mitinguje na stanici. Ne da nema 43-ke, nema ni 95, ni 96, nema 23, nema 16, nema 25. Nema ničega već pola sata.

Ukazuje se 43-ka, ljudi u niskom startu naoštrili laktove. Moram da uđem u bus, otkinuće mi žena glavu što kasnim. Guram se, ulazim nekako, pola pete mi visi napolje. Vozač nekako zatvara vrata, a faca mi pripijena uz ono staklo na vratima. Sardina je eufemizam za ovo što mi (nam) se dešava.

Na pamtim da sam se osećao poniženijim još od dana kad je Đilas rekonstruisao potez oko Pančevačkog mosta, pa samo danima ujedali jedni druge da uđemo u bus, svce gacajući blato po onoj kišurini i na minusu.

Ljudi, do kada ćemo da trpimo ovo?

Bonus video:

ESPRESO TVITER

Gagi Đogani