RASIZAM U NAŠEM KOMŠILUKU: Ljudi, zašto mrzite drugačije od sebe samo zato što su drugačiji?

Svašta čovek nauči u gradskom prevozu. Pametno, a ponekad i ono što nije baš tako pametno.

Scena iz prevoza jutros. 43-ojka, Kotež city. Stojim držeći se za šipku, ispred mene sede dve gospođe. Jedna, rekao bih, starija od mene 5-10 godina (imam 46), vodi računa o izgledu, uvek je našminkana, lepo obučena, crvena ili narandžasta boja jako kovrdžave kose, pažljivo odabran okvir za naočare. Na drugu ću se vratiti kasnije.

Ova prva gleda dugo u ekran telefona, prepiska s nekim muškarcem na Viberu. Gledam i ja (mada ne bi trebalo, praštajte). Ukratko: na današnji dan je mesec dana od raskida njihove veze. Kovržava piše kako je dugo živela u snu koji se raspršio, njoj je mesec dana od bolnog raskida, a njemu, poentira, godišnjica. Želi se valjda reći da je on nju batalio mnogo pre nego što je ona njega.

Čitam krišom o ljubavnim jadima komšike iz Koteža i bude mi je malo žao. Onako ljudski, ne patetično. Žena utrošila vreme na tipa koji to verovatno ne zaslužuje. Šta god da se tu dešavalo, raskid je ostavio traga na nju, ona piše tužnu oproštajnu poruku, ja iza njenih leđa tugujem pomalo s njom.

Utom, bus se spušta s Pančevca i iz njega izlazi jedna druga komšika iz Koteža. Nju viđam već mesecima kako prosi u prevozu. Uboga, na nogama vazda neka pocepana obuća, češto je i bez obuće. Viđao sam je i zimi bosu.

Glava joj je malo u stranu, kao da je uhvatila neka teška promaja (OK, znam, promaja ne postoji, ali da vam predočim kako izgleda). U busu peva, ako se to može nazvati pevanjem. Žena posle toga ide po prevozu i sa ispruženim rukama moli za koji dinar, da ima da kupi hleb.

Scena, dakle, nimalo neobična za Srbiju poslednjih godina. Onih koji prose sve je više, na ulicama, u haustorima, u prevozu. Moja se komšika nimalo ne razlikuje ni od koga od njih, osim što peva i za to ljubazno moli za koju paru.

Dao sam joj bezbroj puta novac, za razliku od, ispostaviće se, dve gospođe ispred mene. One s ljubavnim jadima i druge pored nje, nešto starije. Kako znam da joj nikad nisu dale ni cvonjka?

Pa, same su priznale. Kako su ugledale onu ubogu da izlazi iz 43-ojke, krenu paljba po njoj:

- Kako je bre nije sramota?! - počinje da sikće kovrdžava.

Svako bi se bar zapitao "što, sestro?", ali ne i njena saputnica ovog jutra:

- Strašno! Straaaašno! To bre nije siromašno, to pljačka ovaj nedužan narod! - odgovara starija.

Načuljio sam uši da čujem obrazloženje. I stiglo je:

- Je l znaš ti da sam ja nju videla u centru grada, našminkanu i na štiklama?! Ej, našminkanu! Laže, folira se! Pogledaj je kako se iskrivila! Videla sam je, zdrava je i prava! - nastavlja paljbu kovrdžava, dok sagovornica tercira:

- I ja sam je videla! Isto! Ništa joj nije!

I onda kreće ključan argument, ispaljuje ga kovrdžava i negovana:

- Imala sam ja u osnovnoj školi neke prijatelje među Romima (upotrebila je reč cigani). Želeli su da se civilizuju i postali su civilizovani! Ovo bre ne želi da se civilizuje!

Civilizuje? CIVILIZUJE? Žena koja peva za neki dinar i od toga zarađuje tako što se ponižava i moli, samo zbog toga što to radi nije civilizovana? Ili će pre biti da nije civilizovana zbog boje kože? Zbog toga što je Romkinja?

I ko ovde nije civilzovan: onaj koji potroši silne pare da izgleda lepo, ali mu duša bazdi ili ta mukica koja svako jutro, jovo nanovo, kreće po prevozima da peva i moljaka za siću?

Žena zarađuje kako najbolje ume. Možda je baš zbog boje kože bila odbijena za posao ko zna gde i ko zna koliko puta. Možda je baš zbog toga što je Romkinja diskriminisana po ko zna koliko osnova i ko zna koliko puta. Ko zna koja je muka tera svako jutro na ulicu, ali neka muka jeste.

Žena peva i za to ponizno moli da joj se udeli neki dinar. Nikom ništa ne otima, ne krade ni od koga.

Reći ćete možda sad - da, ali vara ljude. Kako, moliću, to tačno vara ljude? Tako što radi ono što ume: peva (kako god da peva)? Po čemu se to razlikuje od vas koji ste u kancelariji, na građevini, lekar ste, pekar, apotekar ili novinar?

Koristi se onim što zna. Nije lopov, nije prevarant, odglumi da je uboga, ali u njenom slučaju, dozvolićete, to je dozvoljeno. Jer, njena startna pozicija nije ista kao mnogih među nama koje će je osuditi.

Od početka je njoj bilo teško: od najranijeg detinjstva, preko škole u koju je išla ko zna koliko, do veza i brakova u koje ih njihova zajednica često gura maloletne. Prodaju ih kao belo roblje starijim bitangama. Možda je i moja komšika prodata davno nekom, ali to je sad druga priča.

Ova naša današnja glasi: ko je zapravo civilizovan, a ko nije? Meni je odgovor kristalno jasan.

Bonus video:

Rasprava Dragana Đilasa i Olivere Zekić ispred REM-a