BRITANSKI DIPLOMATA KOJI JE PREDLOŽIO HRVATSKU, SRBIJU I ALBANIJU OPET ŠOKIRA: Bosnu je trebalo podeliti!

U januaru 2017. u dip­lomatskim krugovima Zapadnog Balkana i u medijima pričalo se samo o jednom – o nepoznatom britanskom analitičaru i diplomati koji se usudio u časopisu "Foreign Affairs" prekrojiti granice regije i izneti predlog da balkanske države, najprije one nastale na području nekadašnje Jugoslavije, odustanu od politike multi­etničnosti. Da bi se postigla regionalna stabilnost, valjalo bi, utvrdio je, uspostaviti Veliku Srbiju, Veliku Hrvatsku i Veliku Albaniju.

Njegovo je ime Timoti Les. Danas je vodeći istraživač u projektu za studije dezintegracije Centra za geopolitiku pri Sveučilištu u Kambridžu. Nastavio je i svoj rad kao direktor agencije Nova Evropa, koja se bavi procenom političkog rizika u istočnoj Evropi. Pre toga proveo je deset godina radeći kao analitičar i diplomata u Ministarstvu vanjskih poslova Velike Britanije, a vodio je, između ostaloga, britanski konzulat u Banja Luci.

Lesov interes usmeren je osobito na Bosnu i Hercegovinu i na pitanje njenog opstanka kao države. Na pitanje misli li i danas ono što je pre četiri godine izneo u eksplozivnom članku, da bi granice na Balkanu trebalo prekrojiti, odgovara da nije promenio mišljenje: ‘’Balkan je opterećen neostvarenom željom Srba, Albanaca i ostalih da uspostave nacionalne države i neće biti trajnog mira ni bilo kakvog stvarnog razvoja dok se ta težnja ne ispuni’’, rekao je u intervjuu Globusu.

U međuvremenu se iz slovenskih krugova pojavio kontroverzni non-paper o promeni granica, u kojem se polazi od pretpostavke da će Balkan biti “paralizovan” ne reši li stvarne probleme.

A stvarni problem jeste etničko pitanje, smatra Les.

Kako komentarišete najnoviji radikalni plan za prekrajanje granica Zapadnog Balkana – non-paper koji je, navodno, sastavio slovenski premijer Janez Janša? Je li to bio samo probni balon, i čiji?

- Nemamo puno čvrstih dokaza, ali iz mog čitanja situacije Ljubljana je odlučila staviti ideju prekrajanja granica na sto jer je kao bliski sused zabrinuta zbog paralize u regiji i veruje da se nešto mora poduzeti. Za razliku od prethodnih međunarodnih pokušaja da se “popravi” Balkan, koji su izbegavali stvarne probleme i koji su zato propali, Ljubljana veruje da je došlo vreme da se reši osnovni uzrok posustalosti u regiji. To znači da se treba suočiti s neusklađenošću etničkih i političkih granica te s neispunjenim zahtevom Srba, Hrvata i Albanaca za nacionalnim državama.

Problem s kojim su se Slovenci suočili, kao i svi koji su postali deo ove rasprave, jeste to što je pomeranje granica na Balkanu tabu-tema među liberalnim elitama u Zapadnoj Evropi, što znači da je Ljubljana morala ići oprezno. Siguran sam da je zato Slovenija stavila svoj predlog u politički domen u obliku anonimnog non-papera koji bi testirao međunarodno mišljenje, ali koji bi mogao biti odbačen ako bi stvorio negativne političke reakcije – što se, naravno, dogodilo.

Mislite li da je ovaj plan mogao imati veze s mađarskim teritorijalnim interesima?

- Sumnjam da bi Slovenija poslala non-paper u Briselu a da prethodno nije saslušala ostale delove Zapadnog Balkana, ne samo Mađarsku nego i druge članice EU iz šire regije, te dobila potporu za tu ideju. Međutim, sumnjam da je podrška Mađarske nadahnuta iredentizmom jer Orbánova Vlada nije pokazala interes za prilagodbom vlastitih, mađarskih granica. Verovatno je da se Budimpešta složila s Ljubljanom da je Balkan paralizovan, da to nije dobro ni za koga i da mu treba omogućiti razvoj i uspostavljanjem koherentnih nacionalnih država. To je najjednostavnije objašnjenje koje je u skladu sa svetonazorom mađarskog vođstva.

Kako komentarišete francusko-nemački non-paper?

- To je osnovno ponavljanje dugogodišnjeg stava EU o tome kako treba rešiti kosovski spor, koji se vraća na Ahtisaarijev plan iz sredine 2000-ih. Verovatno je taj non-paper, kao što je Srbija tvrdila, potekao iz Brisela, a iz taktičkih razloga obelodanila ga je Priština. No predlozi izneseni u njemu neće ništa promeniti, jer ni Ahtisaarijev plan nije uspeo: kompenzacija koja se nudi Srbiji nije dovoljna. Srbija može prihvatiti zamrznuti sukob na Kosovu i čekati trenutak kad će razmeniti Kosovo za Republiku Srpsku.

Odgovara li non-paper Rusiji i Putinu? Rusija, koja želi biti prisutna na ovom području, nedavno je jasno stavila do znanja da neće dopustiti da BiH uđe u NATO.

- Ne, naprotiv, mislim da reorganizacija Balkana preti ruskim interesima - otuda proizlazi otvoreno protivljenje Sergeja Lavrova slovenskom non-paperu. Rusija sigurno želi blokirati integraciju Bosne i Srbije u NATO, a može to učiniti samo ako su Srbi nezadovoljni i traže od Rusije podršku u svojoj nacionalnoj borbi. Suprotno tome, reorganizacija Balkana koja bi ispunila nacionalne tež­nje Srba prekinula bi njihovu ovisnost o Rusiji i velikim delom neutralisovala njen uticaj. Zapravo, ako SAD ikad pristane na raspad Bosne i Hercegovine i na ujedinjenje Republike Srpske i Srbije, Vašington bi mogao zatražiti od Beograda da odustane od protivljenja NATO-u i da se pridruži američkom taboru, što bi liberali i nacionalisti u Srbiji verovatno prihvatili.

I Kina je od skoro igrač na Balkanu. Koji su njeni interesi i koliko su se duboko ukorenili u regiji?

- Kineski otisak na Balkanu još je plitak, ali pretpostavljam da će uloga Kine na ovim prostorima biti sve veća. Do sada je interes Pekinga bila gospodarska ekspanzija i on nije progurao nijedan vlastiti politički cilj niti se uključio u lokalnu politiku. Međutim, to će se verovatno promeniti sada kad su SAD i EU označili Kinu kao pretnju i počeli pritiskati regionalne vlade da smanje opseg svojih odnosa s Pekingom. Da bi zadržala i proširila poziciju na Balkanu, Kina će morati izvršiti pritisak na regionalne vlade da prihvate njen uticaj.

To stvara novu i složeniju međunarodnu dinamiku kojoj će se Balkan morati prilagoditi. Postoji rizik da se regija zatekne u unakrsnoj vatri između Kine, SAD-a i EU.

Usporeni proces proširenja EU već duže vremena obeshrabruje građane balkanskih zemalja koje svoju budućnost vide u Uniji. Hoće li non-paper dodatno potkopati njihovo poverenje u EU?

- Non-paper je izazvao zgražanje u Sarajevu i Skoplju, koji se sigurno pitaju kolika je podrška EU ideji preuređivanja Balkana. Međutim, mislim da je regija odavna izgubila poverenje u EU jer su Evropljani neprestano napuštali cilj integracije Balkana. Francuska i druge moćne države iskoristile su odlazak Velike Britanije iz Unije kako bi blokirale svako dalje proširenje. To je lako postići, dovoljno je da insistirate na strogom poštovanju uslova EU za napredak, koje balkanske države ne mogu ispuniti dokle god su opterećene nerešenim problemima državnosti.

Kraj proširenja verojatno će postaknuti nacionalizam. Članstvo u EU nudilo se kao alternativno sredstvo za manje narode u zemljama poput BiH, da steknu sigurnost i prava i ujedine se sa svojom širom nacionalnom zajednicom u većem entitetu s unutrašnjim granicama – rešenje u jugoslavenskom stilu za 21. vek. U nedostatku te perspektive, ove manjine moraju umesto toga pokušati održati svoju sigurnost i prava težeći većoj autonomiji unutar svoje postojeće države ili, u idealnom slučaju, ujedinjenju sa svojom matičnom državom – otuda proizlazi da se sve više govori o ujedinjenju između Kosova i Albanije, te Republike Srpske i Srbije.

Mislite li da će proširenje EU biti moguće s obzirom na sva nerešena pitanja koja muče regiju – korupcija, promena izbornog zakonodavstva, poštovanje Evropske konvencije o ljudskim pravima?

- Ne, mislim da proširenje nije moguće jer je proces integracije nespojiv s potragom za nacionalnom državom, koja je u konačnici važnija svakom narodu na Balkanu. Bosna nudi najjasniji primer jer je u njoj paraliza potpuna. Hrvati ne prihvataju presudu Sejdić-Finci, Bošnjaci odbacuju izbornu reformu ili bilo što što povećava moć Republike Srpske, a Srbi ne prihvataju ništa što povećava moć središnje države.

Problem nerešene državnosti blokira i Srbiju. Brisel je rekao Beogradu da mora priznati Kosovo kao uslov za pridruživanje EU, što je samo po sebi dovoljno da spreči integraciju Srbije. U međuvremenu je demokratizacija nemoguća sve dok EU vrši pritisak na srpsku vlast da prizna Kosovo, mimo volje većine glasača. Drugo, Srbija ne može uskladiti svoju spoljnu politiku s EU slabljenjem odnosa s Rusijom i Kinom kad joj je potrebna njihova podrška.

Dakle, nije najveći problem u nedostatku napora ili ulaganja EU, nego u tome što je njen osnovni pristup politici nepredvidiv. Ako želi da se Balkan pridruži Uniji, mora se pozabaviti nerešenim pitanjima državnosti, kao što čine Slovenci, ili doneti političku odluku o prihvatanju Balkana kakav jeste, nereformiran. Međutim, kao što sam rekao, to je malo verojatno jer se u Zapadnoj Evropi protive proširenju.

Non-paper se pojavio na kraju ere Angele Merkel. Mislite li da to ima veze jedno s drugim?

- Može biti. Merkel je glavni protivnik bilo kakvog prekrajanja granica na Balkanu i u Evropi zbog svoje antipatije prema bilo čemu što ima veze s nacionalizmom i nacionalnim državama. Međutim, veliki deo političkog establišmenta u Nemačkoj razmišlja na isti način kao i Merkel pa njen odlazak ne najavljuje verovatne promene u berlinskoj politici prema Balkanu. Donald Tramp mogao je preurediti Balkan da je osvojio i drugi predsjednički mandat. Nakon Trumpova izbornog poraza Ljubljana je verovatno zaključila da EU mora preuzeti inicijativu i odlučila je iskoristiti priliku slovenskog presedanja Evropskim većem da sledi tu ideju.

Na nedavnom sastanku G7 u Londonu u razgovoru o sigurnosnim pretnjama u svetu pitanje Zapadnog Balkana bilo je među najvažnijima. Zašto je to glavna sigurnosna pretnja međunarodnoj zajednici?

- Vodeće sile, a posebno SAD, zabrinute su što rešenje koji su izgradili na Balkanu puca po šavovima. Bosna je propala iznutra, a srpski i albanski političari otvoreno govore o nacionalnom ujedinjenju. U međuvremenu, članica EU sada istupa s idejom o promenama granica, sugerišući da takve ideje imaju odjeka izvan Balkana. Međutim, glavne sile nisu sklone išta učiniti u vezi s problemom. Niko se ne želi previše zapetljati u nestalnu politiku regije. Sledom toga, one mogu samo potvrditi svoje protivljenje promenama granica kako bi odvratile lokalne revizioniste i izdale upozorenja o “pretnjama nestabilnosti”.

Mislim da je strah od destabilizacije preteran jer su se narodi Balkana 90-ih odvojili u relativno homogene zajednice – u početku silom, a kasnije i izborom. Međutim, ako su SAD i EU uvereni da postoji stvarna opasnost da se područje destabilizuje, onda bi taj rizik trebalo ublažiti nadgledanjem preuređenja regije, umesto da kontinuirano odbijaju želju Srba, Albanaca i Hrvata za nacionalnim državama koje su, u nesigurnom okruženju Balkana, jedino stvarno jamstvo njihove dobrobiti.

Kakva će biti uloga Džoa Bajdena u budućnosti Zapadnog Balkana? Antoni Blinken poslao je pismo Predsedništvu Bosne i Hercegovine u kojem se zalaže za teritorijalni integritet BiH. Ali, treba li SAD zauzeti čvršći stav? Kakvu vrstu politike prema regiji u sledećih nekoliko godina očekujete?

- Iz onoga što sam dosad video mogu zaključiti da se Bajdenova administracija vraća pristupu iz Obaminog doba – snažnoj retorici i slabom angažmanu, jer mora razmišljati o važnijim stvarima, kao što je sukob s Rusijom i uspon Kine. Jasno je da će se u takvoj situaciji američke ambicije na Balkanu sniziti. Odbijanjem ponovnog otvaranja bosanskog pitanja SAD osuđuje zemlju na još četiri godine paralize. Slično tome, vraćanjem kosovskog pitanja Evropljanima, SAD je osigurao da Kosovo ostane u neizvesnosti. Pretpostavljam da je Vašingtonu takav ishod u osnovi prihvatljiv, pod uslovom da se u regiji ne obnovi sukob.

Ostaje nepoznanica kako lokalni revizionisti, a posebno bosanski Srbi, reaguju na ovo razdvajanje. Milorad Dodik kontinuirano je testirao odlučnost Obamine administracije da sačuva Bosnu, održao je referendum 2016. godine i preživeo to iskustvo. U skladu s tim, pasivnost Bajdenove administracije možda će videti kao priliku za nastavak guranja nacionalnog cilja Srba. Međutim, proglašenjem nezavisnosti Srbi bi neizbežno skrenuli pozornost SAD-a na Bosnu, i Bajden bi ih mogao kazniti.

Mogu li se etničke podele i politika u BiH rešiti u okviru Dejtonskog sporazuma? Treba li nam revizija Dejtona?

- Dejton nikoga ne zadovoljava. SAD je rat trebao završiti s jasnim ishodom: podelom Bosne koja bi ispunila želju Srba i Hrvata za odcepljenjem i uspostavom održive bošnjačke države. Umesto toga, Vašington je Bosnu opteretio “sporazumom” koji nijedna od lokalnih strana nije prihvatila i koji od tada pokušava revidirati. Glavni rezultat bio je produženje rata, iako putem politike, a ne borbe, na štetu bilo kakva značajnijeg političkog ili ekonomskog razvoja u zemlji.

Niko nema odgovor na pitanje kako pobeći od dejtonske barijere. Moje je mišljenje da se Bosna, ako želi preživeti, mora preoblikovati u visoko decentralizovanu državu u kojoj svaka nacionalna skupina može sama voditi svoje poslove. Međutim, to je neprihvatljivo za Bošnjake koji imaju moć veta, a SAD je jasno dao na znanje da neće nametati ustavnu reformu. To znači da će se lokalna borba nastaviti, i na kraju će se rešiti bez pregovora, verovatno usred neke vrste međunarodne krize koja odvlači pozornost SAD-a i omogućava Srbima i Hrvatima da se odvoje bez rizika od kazne.

Pre nekoliko godina, vaša je ideja o podeli Balkana, objavljena u časopisu Foren Afers, uzdrmala regiju. Mislite li i dalje da je rešenje za stabilizaciju Balkana u formiranju Velike Srbije, Velike Hrvatske i Velike Albanije?

- Rešenje nije ništa “više” od usklađivanja etničkih i političkih granica i uspostave nacionalnih država kakve postoje svagde drugde u Evropi. Balkan je opterećen neispunjenom željom Srba, Albanaca i ostalih da uspostave nacionalne države i ne može biti trajnog mira ni bilo kakva stvarnog razvoja dok se ta težnja ne ispuni.

Bonus video:

(Espreso/jutarnji.hr)