USPOMENE NA ŠKOLSKE DANE: Razgovori ZAUVEK sačuvani od ZABORAVA na ŠARENIM papirićima, OVAKO smo nekada ĆASKALI!

Sam pomen na školu u školarcima neretko budi pregršt strahova i brige, dok u se kod onih, za koje je škola davno prošlo vreme, javlja osećaj nostalgije za tim neponovljivim trenutcima provedenim u đačkim klupama. Takav je slučaj i kod mene.

Dok sam pohađala školu nisam volela obaveze, niti okruženje koje mi je ona nudila. Sve je bilo previše stresno, sabijeno i previše malo za moje vasionske snove. Dane sam provodila maštajući o životu kakvom imam sada dok pišem ove reči.

Kada kažem ,,škola" najpre mislim na srednju školu, s obzirom da je ona igrala dominantnu ulogu u građenju moje socijalne ličnosti, možda čak i u većem domenu od osnovne škole, koju mnogi smatraju inicijalnim činiocem ličnog razvoja. Za mene je osnovna škola bila ,,Trauma br. 1" dok je srednja škola nastavila gde je osnovna stala.

Ipak, u ovom tekstu neću pisati o negativnim delovima školskog iskustva jer tome ne bi bilo kraja, već sam odlučna da se sećam lepših trenutaka kako bih pokušala da obasjam zračak pozitivnosti na tminu tog segmenta mog života.

Pa, hajde da počnemo!

Prvo bih htela da istaknem da sam pohađala Srednju Pomorsku školu (Š.A.C. smer) u Kotoru u periodu između 2011. i 2015. godine. Školu sam izabrala nakon mnogo razmišljanja i delovala mi je kao pametan izbor.

Takođe me je radovala i činjenica da će sa mnom u razredu biti nekoliko osoba koje sam znala iz osnovne škole, kao i moja sadašnja najbolja drugarica, sa kojom sam bila u istom razredu tokom celokupnog osmogodišnjeg školovanja.

Ona i nekoliko ostalih osoba su definitivno poboljšali moje burno srednjoškolsko iskustvo. Bilo da je u pitanju ćaskanje između časova ili druženje tokom odmora i nakon škole, drage osobe će mi uvek ostati u lepom sećanju, kao i naši mnogobrojni razgovori.

Neki od njih su ostali i u pisanoj formi jer sam ja, naime, opsesivno čuvala sve moguće drangulije i tako stvorila vremensku kapsulu kojoj se vratim s vremena na vreme i tako oživim početak svoje mladosti.

Famozne porukice

Naši razgovori su, stoga ostali sačuvani na malim šarenim papirićima koje sam svojevremeno pažljivo isekla u pravilne male pravougaonike. Papiriće sam potom uredno složila u jednoj limenoj kutijici od bombona (bila sam ,,zero waste" pre nego što je postao trend) koju sam čuvala u pernici.

Papirići su imali dve svrhe:

1. Funkcionalnu- za dogovore u toku časova, po pitanju učenja i ostalih školskih i van školskih planova.

2. Zabavnu- za ćaskanje o raznoraznim tračevima iz okruženja, razgovore o simpatijama i društvu, razmenjivanje tekstova pesama i sl.

Kada smo ih slali?

Porukice smo slali onda kada nije bilo dozvoljeno dopisivanje putem tekstualnih poruka tokom nastave, što je bilo razumljivo. Ipak, kao što je uobičajeno za tinejdžere, mi nismo mogli da izdržimo da se časovi završe da bismo komunicirali jedni sa drugima, te smo morali da se snađemo kako smo znali i umeli.

Časovi su, takođe, zahtevali od nas da budemo mirni i pažljivo slušamo. Razgovor u toku nastave je bio strogo zabranjen. To je bio još jedan razlog zbog kog su naše porukice imale korisnu svrhu. Nismo nikoga ometali, a uspevali smo da ispunimo svoj komunikacioni cilj.

Vredi napomenuti da se uz pomoć porukica nismo dopisivali u nedogled, već bi jedna ili dve bile dovoljne da prenesemo našu poentu ili isplaniramo važan dogovor. Nikada ne bismo dozvolili da našom komunikacijom remetimo ostatak razreda.

Porukice bismo jednostavno presavili i dodali direktno prijatelju ili ih poslali putem nekoliko osoba. Ponekad bismo iste sakrili u tehničkoj ili hemijskoj olovci (a već kako vam neću odati, to je na vama da otkrijete sami), kako ne bi bilo očigledno da šaljemo papirić, već bi izgledalo da pozajmljujemo nužan školski predmet.

Lepe uspomene

U tom periodu nisam pridavala naročitu pažnju tim malim šarenim sredstvima komunikacije, ali sada, kada se osvrnem na srednjoškolski period koji deluje vekovoma daleko, osećam posebnu toplinu oko srca pri pomisli na te retke sitnice koje su mi pružale radost u tmurnom i konfuznom periodu mog života.

Osim komunikacije dobila sam i razumevanje i na neki način izvor za ispoljavanje kreativnosti, bez obzira na veličinu. Imala sam priliku da se povezujem sa svojim vršnjacima na način koji mi je bio blizak i vrlo drag. To je uspomena koju ću pamtiti dok sam živa.

Kako ste vi komunicirali u školi? Podelite sa nama vaša sećanja na školske dane.

Bonus video:

(Espreso/Ana Klikovac)