STARI NA LINIJU, MAJKA NA NJIVU, ALI NISU ODUSTALI OD MENE! Zombra je čestitao MAJCI ROĐENDAN na najdivniji NAČIN!

Selektor juniorske karate reprezentacije BiH Željko Zombra je na svom Fejsbuk nalogu čestitao majci rođendan.

To ne bi bilo ništa čudno da njegova objava nije izazvala toliko pozitivnih reakcija. Mnogi su konstatovali da je on sin kakovog bi svaka majka poželela, a neki su bili istinski zadivljeni.

On je na Fejsbuku napisao kratak post o tome koliko mu majka znači, a roditelje je nazvao svojim idolima i herojima koji su ga jedini u životu zadužiili.

Njegovu objavu prenosimo vam u celosti:

- Moji heroji, moji idoli. Jedini ljudi koji su me u životu zaduz+žili. Heroina, po zanimanju kuvarica, i heroj po zanimanju tesar. Moj otac i moja majka. Sada penzioneri. Heroina me, sina jedinca, rodila u 40-oj godini nakon dugo priželjkivanja, molitvi i borbe. Otuda ime Željko. Životna misija ovih ljudi bila je da se skuće i izvedu dete na pravi put. Nemate pojma koliko je teško ovim ljudima kupit poklon za rođendan, materijalni. Uvek je odgovor “nisi trebao nista”, i to zaista misle, il’ kad pitam “sta ti treba”, uvek bude “ne treba mi nista”. I sto je najgore, stvarno tako misle... Skućiše se oni, ciglu po ciglu, stvoriše dom. Izvesti dete na pravi put, Bogami bi teže. Dođe nesrećni rat, loša vremena, moja generacija postade “ratna generacija”. Stari na liniju, majka po pijacama i njivama u poljoprivredu. Snalazi se za prohu kako znas. Ne bi baš vremena i uslova za investicije u gajenje deteta. Završi se rat, stari po krovovima arbajt, majka u penziju i poljoprivredu opet, loša posleratna vremena opet, upisaše me u karate ratne 1995. godine da bi me udaljili od ulice, u šta ce drugo kad svaki drugi dan se vratim ko dziber sa novom modricom kući, ko najmršavije i najslabije dete, a tad bi samo karate od borilackog sporta. “Ti sine samo uči i treniraj, ni za sta se ti drugo ne sekiraj”, reči koje su obeležile moje detinjstvo, koje sam mnogo puta čuo. Istina, trenirao sam ja, ne zato da bih poslušao majku i oca, ko probisvet nikad ništa nisam slušao, što bi majka rekla, lopov svoje vrste, već što sam voleo, stvarno voleo. A učio? E to je tek priča druga. Bile su moderne barabe onih dana, što bi rek’o Balašević. A otac i majka? Mnogi na njihovom mestu, verovatno i ja sam, u to vreme bih rekao ako nećeš da učiš, pomagaćeš mi da sečem drva i ići ćeš da kopaš sa mnom. A otac i majka ne odustadoše. “Ti sine uči i treniraj, moraš da učiš,” nikada me nisu naterali, ali su me opominjali. Krediti su se digli da odem na fakultet, zimovanje, logorovanje, takmičenja, seminare, mora... vazda dugovi, “treba platiti ratu kredita” kad čujem sad, hoće nešto da mi bude. Al čak i u takvim vremenima, tesar i kuvarica znali su da to nije trošak, znali su da je investicija. Lekcija koju nikad zaboraviti neću! Dete tesara i kuvarice nije se razlikovalo od druge dece. Išao sam ja i na more redovno, na takmičenja, seminare, skijanje, logorovanje i sve ko i drugi, sto je u Bosni u to vreme bio prestiž. Al nikad ja to nista nisam kontao. Ko i svako dete (valjda) meni je bilo "kul" da ja budem mangup, a otac i majka će sve u životu završiti za mene. A onda dođe srednja škola. Postao sam malo zreliji, postao mnogo čega svestan. Osetio nešto što sam slabo ranije. Nekakvu grižu savesti. Konačno skontao sam za koliko sam stvari zadužen.Otac i majka nisu više morali da mi napominju “ti sine uči i treniraj”. Već sam sebi počeo da napominjem dok nije postalo navika. A, onda je navika postala način života.Fakultet za ono ratno dete pre nije bila opcija. Al postao sam svestan. Nisam imao pravo da ga ne završim, da ne magistiram, ne doktoriram. Nije mi bilo teško da učim po 8 sati, bilo mi je zadovoljstvo. Bio sam i dobar student, tako su bar profesori pričali, ko bi rekao, ali nisam imao pravo da ne uspem. Bio sam svojevremeno reprezentativac, šampion, postao i selektor reprezentacije BiH, višestruko najbolji sportista i višestruko najbolji trener opštine i kantona, dobitnik najviših opštinskih priznanja. Moje životno delo, KBS ORKAA, iznedri osvajače svetskih, evropskih, mediteranskih, balkanskih i državnih medalja. Nisam imao pravo da budem loš, nisam imao pravo da ne uspem. Možda nisam najbokji, al valjda sam okej, valjda dobro ispadoh, ako ništa barem sam društveno koristan. Potrudiću se da budem još bolji, ali sam ostavren. Ako jednog dana postanem upola dobar kao roditelj, tek onda ću moći da kažem da sam ostavren. Za svoje idole, svoje heroje, sve dugujem njima, hvala što niste odustali, srećan rođendan još jednom mama.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)