Pre ulaska u autobus jedan srpski vojnik odvojio me je od mame i sestre! Ademova priča iz SREBRENICE NIKOGA NE OSTAVLJA RAVNODUŠNIM!

Adem Mehmedović, novinar iz Srebrenice i PR Organizacionog odbora za obleežavanje 23. godišnjice genocida nad Bošnjacima "Sigurne zone UN-a Srebrenica" iz jula 1995. godine, je je još kao dečak preživeo pakao.

U razgovoru za Novi.ba Adem je ispričao kakve je sve strahote preživeo sa svojom porodicom tokom ratnih godina, ali i posle.

- Kada je počeo rat ja sam bio dečak od nekoliko godina koji nije bio svestan šta se događa. Bio sam svestan da se mnogo toga promenilo, jer je počela pucnjava, granatiranje mog malog sela koje je od Srebrenice udaljeno 15-ak kilometara. Selo je napadnuto i morali smo pobeći u šume, gde smo proveli nekoliko meseci, do zime 1992. godine. Nakon toga se moja porodica smestila u jedan radnički kontejner nedaleko od našeg sela.

- Sredinom 1993. godine smo se vratili u selo, moja porodica kao i svi ostali komšije i rodbina. Godina 1993. je bila verovatno i najteža ratna godina zbog nedostatka hrane, i osetio sam to i ja. Nije bilo hrane, i teško se preživljavalo. Ne samo moja porodica, nego svi. Malo lakše je bilo kada je počela da dolazi humanitarna pomoć. Tačnije, ta humanitarna je stizala iz aviona UN-a, kada su oni bacali palete sa hranom.

- Dobro se sećam crne vojničke folije u kojoj je bila hrana. Godine 1994. moja porodica se proširila jer sam ja dobio sestru Ademiru, koja je rođena 12. januara te godine. To je sigurno bio najsrećniji trenutak za mene tokom celog rata. U septembru te godine sam krenuo u prvi razred osnovne škole. Više je to bila improvizovana škola. Obzirom da se moje selo Sastavci nalazilo na liniji razgraničenja tako da je pucnjava bila konstanta, i svakodnevnica, pa je nerietko pucano i na nas učenike.

Došao je i taj crni juli 1995. godine.

Srebrenica je pala.

- Ja sam sa mamom i sestrom krenuo prema Potočarima, otac je sa braćom svojom i komšijama otišao preko šume u nadi da će stići do slobodne teritorije. Poznato je da su u Potočarima srpski vojnici odvajali muškarce koji su se našli tu od njihovih porodica. kada smo krenuli prema autobusima koji su trebali da voze žene i decu prema Kladnju, i prije ulaska u autobus jedan srpski vojnik je mene odvojio od mame i sestre.

- Poveo me negde, da bi ga ubrzo zaustavio drugi vojnik i rekao mu da me pusti. Mama je ostala ukopana na mestu i nije se pomerala. To je sve možda trajalo nekoliko minuta, a meni se i dan danas čini kao večnost. Pustio me je, i znam da smo ušli u autobuse. Bio sam dečak od osam godina, tako da se teško i setiti svega.

- Uglavnom taj ratni period nije bio nimalo lagan, ne samo meni nego svima koji su se našli u Srebrenici. Moj otac je uspeo preći preko šume. Nakon rata smo se smestili u Vozuću (Zavidovići) gde sam i odrastao, školovao se, a 2011. u Tuzli završio fakultet (odsek istorija). Nakon toga sam se odlučio na povratak u Srebrenicu iako ni sam nisam znao šta me čeka. Tačnije u prvim mesecima 2014. godine sam se vratio u svoj grad, počeo raditi za jednu nevladinu organizaciju, da bi kasnije počeo raditi na lokalnom radiju kao novinar. Tako da eto jednostavno život je krenuo u smjeru mog povratka u Srebrenicu i života ovde.

- Život kao život ide polako, sa svim svojim problemima i izazovima, ali i lepim trenucima. U međuvremenu sam formirao i svoju porodicu, prošle godine sam se oženio. Srebrenica sigurno nije što je nekad bila, sada ovaj grad pati zbog posledica rata, zbog nedostatka stanovništva, iako ima ovde dosta i mlađih osoba koje su proteklih godina formirale porodice i dobili decu. Međutim, kada se uzme u obzir da je Srebrenica prije rata imala 37 hiljada, a danas manje od 10 hiljada stanovnika onda to mnogo toga govori.

- Srebrenica je sada miran grad, koji u javnost često dođe zbog političke priče, a jednom godišnje i zbog obežavanja godišnjice genocida nad Bošnjacima. Srebrenica uglavnom preživljava, a u julu je u fokusu javnosti", ispričao je Adem za Novi.ba.

Pogledajte bonus video:

(Espreso.co.rs / Novi.ba)