Leksikon - Nikola Jokić: SALAŠ, PRIRODA, TAMBURAŠI I KONJI A NE REFLEKTORI NBA! Uzor iz detinjstva - BRAĆA!

I, ta njena, somborska, a zapravo Nikolina priča, ide ovako:

- Živimo u gradu istorije. Uspešnih, ambicioznih i talentovanih ljudi nam nikada nije manjkalo. To su ljudi, koji su vekovima nizali uspehe, i donosili svoje pobede u ovaj grad. Istorija se piše i danas, zahvaljujući hrabrim pojedincima, koji sa sobom ne nose samo svoje ime, nego i ime varoši u koju se uvek rado vraćaju. Baš takav je i moj današnji sagovornik sa kojim ću ponajmanje pričati o sportu, premda je on po tome najpoznatiji, ova kafa će biti više osvrt na poimanje života slavnih kroz njihovu svakodnevnicu, koja je, sve, samo ne obična i onakva kakvu je mi poznajemo. Nikola Jokić, svetu je poznatiji kao jedan od najuspešnijih košarkaša današnjice, ali ono što je manje poznato jeste činjenica da on nije samo osoba vredna pomena po broju koševa, već veliki čovek koji se na putu do uspeha ne spotiče o male ljude, nego ih podstiče da budu ono što jesu. Toliko dugo ga poznajem, toliko smo kafa zajedno popili, toliko sreće i tuge podelili, da mi je drago što imam priliku da evo, bar ovom kafom neki od vas upoznaju sve one kvalitete, koje ovaj čovek poseduje, a koji nisu ništa manje važni od njegovih sportskih uspeha.

Malo ima među nama onih, koji za sebe mogu da kažu da su najbolji, u svom poslu, porodici, pa čak i u hobiju, ali ipak ti si uspeo da budeš takav. Najbolji. Da li postoje momenti u kojima kažeš sebi na glas, ili se pogledaš u ogledalu i pomisliš: Ma šta se nerviraš, pa ti si najbolji na svetu?

- A niiije, ja sam baš sušta suprotnost tome, uvek mislim da je protivnik bolji od mene, imam samopouzdanja ali nemam tu drskost da kažem za sebe da sam najbolji. Mislim da me to nekako goni, želja da se nadmećem sa nekim i da ne mogu da prihvatim da sam bolji nego moram to i da dokažem.

Iako mlad, da li misliš da si uspeo do sada ostati normalan, pored tolikog pritiska?

- Ne znam da li sam ostao normalan, ali mislim da nisam ostao isti. Moraš da se promeniš da bi zaštitio sebe od svih faktora koji utiču na tebe, na tvoj i na život tvoje porodice. Sigurno neki ljudi misle za mene da sam arogantan ali ja se suštinski nisam promenio jer i dalje volim iste stvari koje sam voleo oduvek.

Možeš li, uz najbolju nameru, da budeš kao sav normalan svet?

- Pa mislim da je teško sada, ali neka moja želja i cilj jesu da kada završim karijeru i prestane sve ovo je da kada se pojavim negde to neće više biti neka velika stvar. To je moja želja.

Iz tvog ugla zvezde, kako izgleda taj uspon u sam vrh?

- Nekada to utiče jako loše na čoveka, čovek se promeni, imao sam prilike da vidim primere iz svog okruženja, gde ne samo da su se apetiti povećali, nego ih je taj uspon povukao na dno. Zahvalan sam, jer je za mene porodica oduvek bila podsetnik svih moralnih vrednosti.

Koliko misliš da je naša slika slavne ličnosti laž?

- Sigurno jeste. Svi ljudi koji su poznati u svom zanimanju žele da žive svoj život na neki drugi način ali pritisak ljudi i medija je neminovan. Generalno mislim da imaju lažnu sliku o poznatima, ali svaku poznatu ličnost zaboli kada čuje neistine o sebi.

Evo ja te poznajem godinama i mogu da ti kažem da si ostao isti. Znači li ti to nešto?

- Znači. Pogotovo ako je od ljudi koji i meni nešto znače. Kad sam ja, evo već nešto i ostvario, voleo bih da to ne utiče na naš odnos, da bude kao pre, dok još nisam ništa ostvario. Zato što su sve veze iz prošlosti koje sam sagradio sa prijateljima stvarne, nisu lažne. Lakše je bilo steći tada prijatelja, jer sada ne znam kakva je, kome, namera.

Kad bi imao priliku da sretneš malog Nikolu od 10-15 godina, šta bi mu rekao?

- Sigurno bih mu rekao da se igra još više i da uživa, zato što sam tada mislio da je kontrolni ili neki pismeni, najveći problem, a ja bih mu rekao: proći će. Isto bi rekao i Nikola od 35 godina, meni sada.

Znaš da ima ona priča o dve kutije. Na jednoj piše Sreća, na drugoj Tuga, ali kad ih otvoriš u obe piše "proći će".

- Baš tako. Sve mora proći.

Šta bi rekao malom Nikoli, šta da promeni?

- Ne bih ništa menjao, jer je i pre košarke moj život išao uzlaznom putanjom. Srećan sam i zadovoljan i ne znam kome treba da zahvalim.

A da možeš svoj život da opišeš kroz pesmu, koja bi to pesma bila?

- Iskreno mislim da nema tako lepa pesma. Volim tamburaše, taj stil muzike i taj stil života, pa neka bude “Već odavno spremam svog mrkova”, jer to je ipak moja ljubav od 12-te godine. Ja i dalje mislim da ću na neki način biti konjar, i baviti se tim sportom, baš kao u toj pesmi, uh, tako bih i ja.

Za šta si bio vojnik u životu, a u čemu si hvatao krivine?

- Kada sam bio mlađi, nisam bio vojnik u treniranju, tada mi je bilo najvažnije da se zabavljam, družim, igram fudbal na ulici, idem na kupanje, a možda sam bio vojnik u školi, jer sam hteo da budem spreman, nisam bio odlikaš, ali nikada nisam bio nespreman, što mi je ostalo do danas. Sve ovo što mi se dešava, isto tako može brzo i da nestane. Želim da sam spreman, šta god mi život donese. Nisam baš imao puno prilika da hvatam krivine.

Je l’ postoji još nešto u životu što želiš, a da još nisi ostvario?

- Sigurno to konjarstvo i ljubav prema konjima, budući da sam se ostvario kao otac. Voleo bih možda da mogu malo više da provodim vremena sa konjima, odlazim da gledam trke ili da vozim.

Jesi li više plakao posle poraza ili posle pobeda?

- Kad sam bio mlađi onda sam plakao stalno. Tad sam plakao i što sam mali i što sam gojazniji, tad sam imao više poraza ali možda me je baš to dovelo tu, gde sam sada. Ja mislim da sam pobednik i da sam borac na terenu, bilo je i promašaja za pobedu, dosta puta sam bio i krivac, ali ne bih bio ovde gde jesam da toga nije bilo.

Kako nove generacije podstaknuti da veruju u sebe i da budu najbolji ma čime god se bavili?

- Uopšte ne trebaju da misle da treba da budu najbolji. Nekako, to nikad ne znaš. Jako je malo najboljih ljudi na svetu, u bilo kom zanimanju, i mislim da ne trebamo da opterećujemo decu sa time. Ja nisam želeo, a ni sad ne želim da budem najbolji. Mislim da se uspeh ne broji novcem i nagradama nego kvalitetnim ljudima oko sebe, ne opterećujmo decu medaljama. Ako uživaju u tome što rade, mislim da je to već jedan veliki uspeh.

Junak tvog detinjstva?

- Zasigurno moja braća. Oni su isto trenirali košarku. Uvek sam želeo da budem sa njima, a oni su me vukli sa sobom.

Ovog trenutka da dođeš za Sombor, koje mesto bi prvo posetio?

- Moja štala. Sedma godina već i svaki put stanem prvo tamo, ne znam ni ja zašto ali to je mesto na kome sam siguran i svoj.

Gde sebe vidiš za deset godina?

- Gde bih voleo da se vidim, ili gde sebe vidim? Voleo bih da se vidim na nekom salašu ili vikendici punoj dece i životinja. To bi bila neka moja želja.

Misliš da je to realnost?

- Možda ja mislim da je to život za mene, a možda i nije. Da nema puno turbulencija, da je mirno, voleo bih da moja deca odrastaju u mirnom okruženju, u prirodu, da im je to relaks, kao i meni, zaključio je Jokić u pomenutom razgovoru sa Majom Maćešić.

Šta dalje sledi za Jokića?

Nikola Jokić i Nagetsi u četvrtak gostuju Alekseju Pokuševskom i Oklahoma Siti tanderima, od dva sata iza ponoći, a odmah dan kasnije, u petak u tri, ugostiće Šarlot Hornetse. Denver je sa učinkom 15-14, odnosno 51,7% pobeda u dosadašnjem toku sezone, početkom ove sedmice uspeo da se probije na peto mesto Zapadne konferencije iako nije igrao, jer su ispod njega pali i Klipersi (16-15) i Lejkersi (16-15) i Minesota (15-15). Dva naredna rivala Nagetsa imaju lošiji učinak od njih - Tanderi su 13. na "zapadu" sa 10-19, a Hornetsi osmi na "istoku" sa 16-17.

Espreso/Novosti