KIMANI FREND PRVI PUT O STRAŠNOJ TRAGEDIJI KOJA GA JE ZADESILA: Moja hrišćanska vera je ojačala u zatvoru
Kimani Frend, Foto: Starsport©

EKSKLUZIVNO ZA ESPRESO

KIMANI FREND PRVI PUT O STRAŠNOJ TRAGEDIJI KOJA GA JE ZADESILA: Moja hrišćanska vera je ojačala u zatvoru

Nikom jamajčanski centar nije rekao ono o čemu je otvorio dušu za naš portal. Nije mu bilo lako da se odluči na taj korak, ali osećao je potrebu da pošalje poruku svima koji su ga osuđivali, ali i samoj porodici devojke koja ja tragično stradala te sada već davne 2012. godine

Objavljeno: 01:44h
Aleksa Radosavljević
  • 79

Kimani Frend je dobro poznato ime srpskim ljubiteljima košarke. U našoj zemlji igrao je za ogroman broj klubova, uspevao je da osvoji i ABA ligu, ali ga mnogi, nažalost, pamte po onoj kobnoj novembarskoj večeri 2012. godine, kada je košarkaš na krajnje nesrećan način usmrtio Nevenu Dragutinović (tadašnju devojku pevača grupe In Vivo) kolima na uglu Francuske ulice i Cara Dušana na Dorćolu.

On je tada trebalo da pređe u Španiju, gde ga je čekao unosan ugovor, ali na kraju, umesto na Pirineje, nesrećni košarkaš morao je u Centralni zatvor.

Tamo je proveo deset meseci (usledile su dve godine kućnog pritvora), ali ni posle isteka kazne, on nije "pobegao" iz Srbije, već je ostao i igrao za Jagodinu, OKK Beograd i Dinamik, iako su pojedini mediji pisali da jedva čeka da ode.

Već tri godine Frend ne živi u Srbiji, a po završetku karijere 2017, vratio se na rodnu Jamajku. Mi smo ga kontaktirali i odlučili da budemo prvi koji smo mu dali priliku da olakša dušu pred srpskom javnosti posle svega što je bilo. Naravno, nisu samo "teške teme" bile predmet našeg razgovora koji sledi u narednim redovima...

Pozdrav Kimani. Šta se dešava po Kingstonu? Kako živiš pod pandemijom koronavirusa? Da li su svi koje poznaješ zdravi?

- Kingston je sjajan. Pored globalne pandemije koja vlada, ekonomija nam je u rastu, turizam, koji nam je glavni izvor upliva stranog novca postavlja rekorde svake godine i nastavlja da raste. Što se Covida-19 tiče, situacije je kao u ostatku sveta. Zemlja je delimično zatvorena, ljudi gube poslove, zatvaraju radnje. Nema okupljanja više od deset ljudi, nema socijalnog života, barova, noćnih klubova, ekonomija trenutno stoji. Od danas imamo 350 inficiranih i sedam smrti. Kada uporedimo sa drugim zemljama, treba da budemo zahvalni - počeo je Frend svoj razgovor za Espreso.co.rs

Frend i Džikić, dok je Kimani igrao za Dinamik
Frend i Džikić, dok je Kimani igrao za Dinamik foto: Starsport©

Koji je sport broj jedan na Jamajci? Fudbal ili atletika? Interesuje me i kakva je vaša košarka? Koji je njen najveći uspeh? Osvojili ste Karipski kup 2009. Sećaš li se toga?

- Atletika je nacionalni sport. Jusein Bolt je svojim uspesima stavio Jamajku na vrh svetske mape sprintera. Što se košarke tiče, trenutno postoji mnogo izazova. Dok sam išao u srednju školu, to je bio najbrže rastući sport na ostrvu i tereni su nastajali u svakoj zajednici zbog uticaja Džordanove ere u NBA ligi. Trenutno, košarka ima poteškoće iako imamo mnogo velikih talenata koji odlaze u srednje škole u inostranstvo, a onda završavaju i koledže i počinju profesionalno da se bave sportom. Moramo da počnemo da aktivnije proizvodimo talente. Što se tiče uspeha, za mene su najveća tri - taj Karipski kup, pa onda bronza na centralnoameričkom šampionatu i plasman na prvenstvo obe Amerike u Venecueli.

Da li se na Jamajci često igra ulična košarka?

- Da, da. Jamajčani vole košarku. Ulični basket je popularan i deca pokušavaju da kopiraju svoje uzore iz NBA lige. Stef Kari i Lebron Džejms su dva najčešće pominjana imena. Košarka ima potencijal da bude najbolji sport ovde, ali mnogo toga mora da se promeni da bi se to i desilo.

Kimani Frend
Kimani Frend foto: Starsport©

Igrao si u OKK Beogradu i Dinamiku na kraju svoje košarkaške karijere u Srbiji. Kako se sećaš tih vremena?

- Imam baš lepe uspomene iz ta dva kluba. OKK Beograd je klub koji mi je dao priliku da pokažem šta još uvek mogu da uradim u godinama kada mnogi igrači odlaze u penziju. Igranje tamo me je odvelo da potpišem za Dinamik u drugoj polovini sezone tokom koje sam uzeo nagradu MVP u srpskoj ligi i dobio sam poslednju priliku da zaigram protiv veličina kakve su Partizan i Crvena zvezda. Bilo je to baš zabavno za mene.

Karijeru "preko grane" počeo si na Nebraska koledžu. Kako je neko iz Kingstona završio u srcu SAD?

- To je veoma interesantna priča i trebao bi nam ceo intervju da je ispričamo. Ali, ukratko, počeo sam da igram košarku sa 19 godina, pa možeš da kažeš da sam "kasno procvetao". Jednog dana sam otišao u banku da platim mamine račune i prišao mi je jedan čovek i pitao me je da li igram košarku jer sam jako visok. Rekao sam mu - ne! On je rekao da zna trenera koji bi obožavao moju visinu. Uzeo mi je broj telefona i zvao me sledećeg dana. Dobio sam školarinu u Atlanti, pre nego što me je trener uopšte i upoznao, a kamoli video kako igram. Bio je to veliki rizik za njega. Prvi put je video moju atletičnost i talenat kada je organizovao meč između svojih igrača, i tada je shvatio da sam veoma talentovan, i da je napravio najbolju moguću odluku. Osvojili smo regionalno prvenstvo, plasirali se u NJCC, što je pandan NCAA Marč Mednesa za junior koledže (više škole op.aut.).

Uspomene su samo nastavile da se nižu, kao na traci:

- Zbog učešća na tom završnom turniru, videli su me mnogi i proglašen sam za jednog od najboljih 50 centara u celim SAD. Prešao sam u veći školu, u najboljoj konferenciji u to doba. Otišao sam na Floridu, i tamo poosvajao dosta toga, a dobio sam i priznanje da sam jedan od najboljih pet mladih centara. Odlučio sam se za Nebraska koledž, iako su me škole iz raznih top divizija zvale. Odlučio sam se za Nebrasku, jer mi je bilo izazovno što košarka nije prvi, već drugi sport iza američkog fudbala. Mogao sam da se takmičim sa najboljima, ali to je bila moja odluka. Moram da dodam i da nisam pojma imao kakvi su programu drugih koledža u SAD, već sam odabrao da odem tamo gde sam se osećao opušteno. U to vreme ime škole nije bilo bitno. Bio sam sa Jamajke, tako da, bolelo me je uvo. Odrastao sam igrajući fudbal i trčeći sprinteve, a-ha-ha.

Idemo dalje sa retrospektivom tvoje karijere. Igrao si u Moskvi, za Dinamo. Kako ti se svidela hladna Rusija?

- Ono što mi je ostalo u sećanju je da je mnooooogo hladno. Dolazak iz Jamajke, iz tropske klime u kojoj sam proveo većinu života u takvu hladnoću nije bilo podnošljivo. Ali, osim toga, iskustvo igranja za Dinamo nikada neću zaboraviti. Liga je bila veoma snažna, fizička i ruski igrači su bili veoma košarkaški potkovani. Svi su igrali na visokom nivou. Učenje novog jezika, kulture i bogate istorije svetskog moćnika kakva je Rusija je nešto čega ću se uvek rado sećati.

Kimani Frend
Kimani Frend foto: Starsport©

Posle toga, otišao si u Kinu.

- Mnogo mi se svidelo tamo, mislim da je to jer obožavam njihovu hranu. To je moja omiljena internacionalna hrana. Igranje za Peking Dakse (Pekinške Patke) imalo je veliki uticaj na moju ofanzivnu igru. Kada sam napustio koledž, bio sam poznat kao pouzdan defanzivac. Igre u Pekingu napravile su od mene čoveka koji šutira iz svih pozicija, oko koga se gradi cela igra, a upravo to mi je pomoglo da mnogo napredujem. Zbog toga su se za mene interesovali timovi poput Majami Hita i Memfis Grizlisa, a takođe, veoma lako sam se opet vratio na evropsku košarku. Dakle, lepe uspomene nosim i iz Kine.

Španija, Izrael, Srbija, Italija, Rusija, Kina, SAD, Turska - koju zemlju u kojoj si igrao najviše voliš, a koju najmanje?

- Teško pitanje, jer sam igrao u mnogim zemljama. Obožavam da putujem oko sveta i za mene nije toliko važan bio novac, koliko su važna bila mesta koja sam posetio i kulture koje sam iskusio. Uživao sam u tome. Ali, u Turskoj i Srbiji mi je bilo ubedljivo najbolje, tu sam najviše uživao. Turska, jer me kultura i mentalitet podsećaju na Jamajku i zato što su me navijači Bešiktaša prihvatili i smatrali me legendom. Sezona je bila luda i dali su mi ime 'Paskal Kimani' što znači 'Borac Kimani'.

Borac Kimani
Borac Kimani foto: Starsport©

A, Srbija?

- Što se nje tiče, imam bogatu istoriju tamo. Igrao sam za Refleks FMP, kada je bio mali klub, a mi smo ispisali istoriju osvojivši ABA ligu i pobedivši veoma snažnu evropsku Cibonu u Zagrebu. To je bila baš velika stvar. Ali, u to vreme nisam znao celu istoriju između Srbije i Hrvatske. Što je još važnije, smatram Srbiju svojom drugom kućom. Igrao sam i živeo tu mnogo vremena, upoznao sam jezik, kulturu i ljude. Stvorio sam neraskidive veze sa ljudima koje sada smatram porodicom.

Igrao si u Fuenlabradi? Znaš li za njihovu konekciju sa Partizanom koja datira još iz 1992. godine, kada je naš klub zbog američkih sankcija morao da igra utakmice Kupa šampiona u dalekoj Španiji?

- Poprilično sam upoznat sa tom istorijskom sezonom Partizana, kada je osvojio Evropu i to većinom je igrao utakmice na tom istom terenu na kom sam ja igrao. Moji prijatelji koji navijaju za Partizan stalno mi pričaju o toj 1992. godini.

Da li si naučio srpski jezik? Možeš li da mi nešto kažeš na njemu?

- Da, naučio sam dobar deo srpskog jezika. Veoma je težak za naučiti, jer je gramatika nemoguća. Ima mnogo nekih promena, deklinacija... Malo me je čak i zbunjivao. Razumem ga više nego što ga govorim, ali mogao sam da komuniciram i neobavezno ćaskam. Prijatelji su me uvek zezali da govorim 'tarzanski' jer nikada nisam pogađao padeže i pričao sam potpuno polomljen srpski. Ali, bilo je to sasvim u redu. Razumeli su šta želim da kažem čak i na 'tarzanskom'. Mogu nešto i da ti kažem. Na primer: Kako si? Jesi li dobro? Šta ima? Šta bilo? Govoriš li na engleskom? Eto, nisam baš siguran oko gramatike, ali trudim se. Plus, prošlo je dosta vremena otkako sam ga pričao.

Kimani Frend ispred Suda
Kimani Frend ispred Suda foto: Nebojša Mandić

Znamo da si u srpskom zatvoru proveo određen vremenski period zbog one tragedije na uglu Francuske i Cara Dušana koja se dogodila 2012. godine. Kako si provodio vreme u zatočeništvu? Da li si imao neke hobije, kako su se drugi zatvorenici ponašali prema tebi? Da li su ti pomagali oko jezika?

- Da, bila je to veoma nesrećna situacija i moje srce je i dalje uz porodicu te nesrećne devojke, iako znam kako se osećaju prema meni. Na žalost, mlada devojka je izgubila život i to je promenilo živote svih uključenih, najviše njene porodice. Moram da živim s tim. I dalje imam 'flešbekove' i zauvek ću se sećati te saobraćajne nesreće koja se dogodila te kobne novembarske noći. Promenilo mi je život i donelo mi je novu svrhu postojanja. Sad sam rešen da poboljšam mnoge živote. To i radim kroz moju fondaciju otkako sam se vratio kuću na Jamajku.

Bilo je raznih priča o tebi posle svega toga, posebno po nekim medijima u našoj zemlji.

- Svestan sam tih lažnih priča i optužbi koje su mi mediji kačili na vrat. Svestan sam šta pričaju da se desilo te večeri. Ljudi neka veruju u ono što hoće - bilo pozitivno ili negativno - ja to ne mogu da promenim. Istina je zvanično dokumentovana i na kraju sam morao da se pomirim i živim s tim. Što se vremena u zatvoru tiče, mnogo sam meditirao i bavio se "dušom". Moja hrišćanska vera je tamo ojačala, čitanje Biblije je baš pomoglo. Mnogo sam čitao i učio srpski jezik i o srpskoj kulturi od mojih 'cimera'. Svi su se dobro ophodili prema meni, a sa nekima sam i dalje u kontaktu. Ali, da budem iskren, mislio sam da ću tamo imati mnogo više problema. Međutim, ljudi su shvatili moju situaciju, a za njih je najvažnija činjenica bila to što sam odneo Nevenu u bolnicu čak i pod takvim šokom. Kažu da to govori dosta o meni. Pokazalo im je da je bila u pitanju stravična nesreća. Tako da, za vreme provedeno u Centralnom zatvoru nisam imao neke velike probleme, tako da sam mirno mogao da se molim za najbolji ishod na sudu. Dakle, niko me nije dirao.

Centralni zatvor
Centralni zatvor foto: Nebojša Mandić

Već smo pominjali to, ali rekao si mi da su se neki srpski mediji baš ogrešili o tebe. Napisali su da nećeš da se vraćaš u Srbiju, bar ne u bliskoj budućnosti. Da li su te reči izmišljene ili si ih ti stvarno rekao?

- Nikada ni sa kim nisam pričao ni o čemu što nema veze sa košarkom, evo do sad. Tako da, nemam ideju odakle im taj citat. To nisu moje reči i bilo je veoma uznemirujuće da ih vidim, jer su poslale lažnu sliku o meni. To je, ipak, nešto što ne mogu da kontrolišem. Novine će uvek da pišu šta god žele. Ono što ja mogu je da ispričam svoju stranu priče, a upravo to i radim sad. Obožavam Srbiju kao što sam već rekao. Ljudi koji tamo žive su moja porodica. Bio sam oženjen Srpkinjom. Mnogi ljudi su mi pomogli tokom mog tamošnjeg putovanja. Svi su oni znali kako da se ophode prema meni i zato ću im biti zauvek zahvalan na toj podršci u najtežem periodu za mene. Bez obzira na to kako su stvari tekle. Volim Srbiju, volim Srbe, iako u svetu o vama vlada loša slika, priča se da ste vi krivi za raspad Jugoslavije. Ali, uvek branim Srbiju, uvek stajem na njenu stranu kada se prepirem sa ljudima na mojoj strani sveta. Pričam im o NATO bombardovanju zbog kog ste mnogo patili. Ne možete da krivite za sve samo jednu zemlju i nije me stid da to kažem. U tim ratovima pobednika nije bilo, svi su izgubili. Ali, uvek ću čuvati Srbiju duboko u srcu i nikada neću imati problem da se vratim u nju. Dakle, ona izjava koju je preneo medij koji nećemo imenovati NIJE TAČNA!

I za kraj, jedno pitanje zabavnog karaktera. Da li si ime dobio po najstarijem sinu Boba Marlija Kimaniju? Šta tvoje ime znači?

- Hahaha, nisam, nisam. Majka mi je dala to ime koje se može prevesti kao 'veliki ratnik' - zaključio je emotivni i veoma otvoreni Kimani Frend, koji se nije libio da odgovori ni na jedno škakljivo pitanje koje smo mu postavili.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media