ŽARKO VUČUROVIĆ, ČOVEK KOJI STVARA BUDUĆNOST SRPSKE KOŠARKE: U Partizanu neće igrati neko zato što je nečiji sin!

Nikola Peković, Nikola Milutinov, Nemanja Dangubić, Luka Mitrović, Danilo Anđušić, ako bismo nastavili sa ovom listom, trebalo bi nam dosta vremena da navedemo sve one uspešne i velike igrače koji su prošli kroz čekić i nakovanj legendarnog Žarka Vučurovića.

Upravo čovek koji je specijalista za rad sa mladim košarkašima i u mlađim selekcijama bio je gost Espresa.

Nekadašnji reprezentativac one velike Jugoslavije, dugogodišnji igrač Radničkog sa Crvenog krsta, po završetku igračke karijere posvetio se isključivo radu sa mlađim kategorijama i to više nego uspešno.

Ipak, od ove sezone ga čeka nešto nesvakidašnje, a to je da će se baviti radom sa onim najmlađima i stvarati buduće asove u dva kluba, i Partizanu i svom matičnom Radničkom.

Vi ste od ove sezone trener na dvostrukoj funkciji, odnosno, radite kao trener u dva kluba, što nije uobičajeno. Brinete se i o mlađim kategorijama matičnog Radničkog sa Crvenog krsta, a takođe ste preuzeli i brigu o Partizanovim klincima. Šta vas je navelo da prihvatite dva posla istovremeno?

- Nije uobičajeno. Ja se ne sećam da je neki trener radio istovremeno u dva kluba. Ja sam se posle 18 godina vratio u Radnički, to je moja kuća, tu sam proveo svoj igrački vek maltene. Došao sam da sa svojim drugarima pokušamo da dignemo Radnički na neki viši nivo. Pre svega što se tiče mlađih selekcija, što ja najviše volim da radim.

- Sa druge strane su u Partizan došli neki drugi ljudi, koji su meni bliski i koji su insistirali da dođem, jer misle da mogu da im pomognem na neki način i ja sam tražio da mi omoguće da uskladim vreme, da jednim delom u Radničkom, ali i da pomognem Partizanu u toj nekoj sferi u kojoj to oni očekuju od mene. Jesam u dva kluba, ali ne vidim problem.

- Vreme rada mi se ne poklapa, a s druge strane mi daje više mogućnosti da radim sa većim brojem dece, da u Partizanu postoji veća mogućnost za selekciju, da se dovede i neko dete izvan Beograda, ali to je neka druga tema. Želim da pomognem koliko mogu, jer Partizan jako dugo nije izbacio nešto iz mlađih selekcija, uz dužno poštovanje ljudima koji su tamo radili, ne mislim da je problem bio u trenerima, već u organizaciji i kontinutitetu rada sa mlađim selekcijama.

Šta ste sebi zacrtali kao glavne zadatke, i u Radničkom, ali i u Partizanu?

- Ljudi olako prelaze preko rada sa mlađim selekcijama, a po meni je to jako odgovoran i zahtevan posao, ako se čovek bavi na pravi način kako bi i trebalo da se bavi mlađim selekcijama. Kao i u svakoj sferi života, tako i u sportu ima svega i svačega. Ono što sam ja zacrtao je da ne odstupim od sebe samoga. Imam dovoljno godina, nisam došao u Partizan da pravim svoje ime, niti bilo šta slično tome, ja sam došao da pomognem da se iskristališu selekcije, da u Partizanovim kategorijama igraju igrači koji zaslužuju. Kada radite s nekim igračem u mlađim kategorijama, morate da imate viziju kako će on da izgleda za nekoliko godina. Upravo to je nešto na čemu ja zasnivam svoj rad. Prepoznate talenat i poklonite mu 3 godine svog rada, i ja i klub, upravo na to sam mislio kada sam spomenuo kontinuitet. Da kroz 3-4 godine iz tog mlađeg pogona možemo da se pohvalimo da imamo dvojicu, trojicu, četvoricu igrača u prvom timu.

- To je važno sa više aspekata, pre svega za našu košarku. Mnogo dece nam odlazi i ako ti najveći klubovi koji mogu da pruže toj deci nešto, ne urade ništa po tom pitanju, ne istraju da ta deca ostanu u Srbiji, onda ćemo doći u situaciju kao što je imamo sada da nam cela kadetska reprezentacija dolazi iz inostranstva. I to je pre svega moj cilj da toj deci se ponude neki plan, program, posvećenost, rad, da bi neko to prepoznao, pogotovo u današnje vreme kada deca od 12 godina imaju svog menadžera, svako ima najpametnijeg roditelja i jako je teško tako raditi. Zato je u današnje vreme iz tih razloga jako teško raditi.

Kada već pominjemo taj presedan da nam kompletna kadetska reprezentacija dolazi iz inostranstvo, koji su to razlozi zbog kojih nam deca odlaze u inostranstvo još iz srednje škole takoreći? Da li je to materijalni momenat, obezbeđivanja egzistencije porodice ili potraga za boljim uslovima za razvoj i napredak u karijeri?

- Ja bih rad sa trenerima u velikim evropskim klubovima stavio na poslednje mesto. Na prvom mestu bih stavio "neozbiljne menadžere", da se niko ne uvredi. Nisam ja protiv menadžera generalno, treba kao i u svakom poslu da ako nešto ne znaš, prepustiš onome ko zna, i za mene tu nema ništa sporno. Međutim, ovde ispod tog sloja dobrih menadžera, mi imamo jednu veliku grupu ljudi koji, ili vode školice košarke, ili individualne treninge, ovo-ono, a ta vrsta ljudi ubeđuje roditelje preko svojih veza ovakvih ili onakvih, odvode tu decu na probe. Od kako se otvorila granica to je sad postalo "in", pa se smatra čak i skandalom ako neko sa 13 godina nije bio na probi u Realu. I na kraju dolazi taj materijalni momenat, ali ja ne znam koji je to materijalni razlog da dete sa 12-14 godina ide u inostranstvo da bi donosilo novac i obezbedilo tatu, mamu, sebe... Vratimo se unazad koliko je dece otišlo, na hiljade, a koliko je njih napravilo karijeru u inostranstvu. Koji naš igrač koji je otišao u tako nekom uzrastu je napravio nešto, znači od Bodiroge koji je faktički sazreo u inostranstvu, ko se nama vratio kao "vau" igrač. Ne rade tamo bolji treneri, naši treneri su dobri, potcenjeni su, ali to je već sistemska greška. Mislim da je preveliki broj škola košarke, da se niko ne nađe uvređenim, ali 99% klubova živi od toga. Ranije se znalo, jak klub ima tri selekcije - pionirsku, kadetsku i juniorsku. I za njih je igrao samo onaj koji je mogao da igra, koji ima talenta da bi sutra bio prvotimac nekog kluba. U današnje vreme svako plati neku članarinu i normalno očekuje za neki novac koji je platio da njegovo dete igra. I u toj fazi su treneri gurnuti u drugi plan, jer školu košarke može da vodi bilo ko, a gazda zameni trenera čim neko dete ne igra.

Više nije važna stručnost?

- Ne samo stručnost, nego totalna zamena teza. Mlađe selekcije po meni, a bavim se toliko dugo da imam barem ovolicko kompetentnosti da mogu da kažem da je zamena teza. Da li ću da pobedim u pionirskom uzrastu ili budem prvak Srbije u kadetskom ili pionirskom uzrastu ili ću da posvetim pažnju toj selekciji iz koje će da izađe jedan, dva ili tri igrača u prvi tim kluba čiji sam ja trener?! Bilo koga od ljudi iz košarke da pitate ko je bio kadetski prvak pre 4 godine, evo ja ne znam. Ne znaju ljudi. Ali kada se pojavi jedan ili dva igrača iz te neke kadetske selekcije, ne da je čula Srbija, nego i region i ostatak sveta.

Čini se da još jedan problem koji tu iskrsava, a koji ljudi zanemaruju. To je da dolazimo u situaciju da ta deca koja odlaze rano u inostranstvo kasnije više ne igraju za reprezentaciju Srbije nego za druge države, a takvih primera ima sve više i više.

- Jedan problem nikada ne ide sam. I ta masa dece koja ode, da li mi ne stavljamo tu decu u fokus interesovanja, da li je to Savez ili neko telo u okviru njega koje bi trebalo da se bavi time, ili su drugi brži, bolji, ili agresivniji, pa na kraju ta deca više ne igraju za Srbiju. Jedan problem ne ide sam kao što rekoh, ali opet sada recimo ja dolazim u situaciju da me sramota da pozovem nekog roditelja da pitam za njegovo dete. Iz kog razloga me sramota? Zato što to dete u trenutku kada treba da pozovem ima 12 godina?! 12 godina?! Sramota me kao roditelja, kao neko ko razume dovoljno da iščupati nekoga sa 12 godina iz neke prirodne sredine i voditi ga negde da bi se on bavio nečim. Čime? Da bi on bio košarkaš?! O tome kažem da je spuštena granica, ali granica je spuštena ne samo kad dete završi osmi razred, napunilo je 15 godina, menja školu, prelazi u gimnaziju, u tom momentu ako je neki klub zainteresovan, ima bolje uslove, ali tada je prirodno da se menja i društvo u školi i sredina u kojoj živiš. Pa u tom uzrastu se dovede dete kada ima već neku socijalnu svest. Ali dete od 12 godina pozvati negde... Dolazim u situaciju da pozovem roditelje, klub, pa i tog nekoga, nećete verovati ali i ta deca imaju menadžere, ali pozovem samo da im kažem da želim da ga dovedem, ali ne sada. Ja ne mogu sada da se brinem o njemu, jer dete od 12 godina ne može da živi samo. Iščupati ga iz neke sredine i očekivati da on sutra bude normalna ličnost, kako?! Mora da postoji neki normalan razvoj, i porodica, i društvo, i škola. Sve to mora da bude ukomponovano, jer to dete mora da bude ličnost, ako nije ličnost ne može da bude ni sportista. Ali upravo zbog tih ljudi koji su spustili tu neku granicu, teraju sve ostale da sa 12 godina zovemo da neko dete dođe u Beograd ili ne znam gde. Za mene je to poražavajuće. I onda kažemo izgubili smo centra u unutrašnjosti. Pa, zašto ne ostavimo to dete u Kraljevu, Nišu, Novom Sadu, Vršcu, da tamo sazre. Ja sam došao u Beograd kada sam već završio gimnaziju i tada sam imao prvi ozbiljan košarkaški trening, sa 18 godina. Šta sam ja to propustio?! Pa, ja sam sa 21 godinom bio reprezentativac Jugoslavije! Nikad deca nisu ranije počinjala da treniraju košarku, a kasnije postajala košarkaši. Znači imamo negde problem.

Kada već govorimo o tome da smo izgubili košarkaške centre u unutrašnjosti, da li postoji mogućnost da se oni vrate?

- Ja sam gajio nadu, jer sam pet godina proveo u Vršcu. Tri prelepe godine i dve godine jer sam imao obavezu prema sebi i prema toj deci koju sam doveo tamo. Mislio sam da je to nešto što će trajati, jer to je bila ozbiljna košarkaška priča, bez želje da zadirem u prvi tim, taj deo me ne interesuje, nego me interesuju samo mlađe selekcije kojima se ja bavim. Ta deca su imala sve što im je potrebno i dovođena u pravo vreme kada je trebalo da promene sredinu. Ali kad to nije trajalo, mogu da zamislim kako je to u unutrašnjosti.

- Ja sam vrlo skeptičan da to može da se oživi. Savez sad pokušava nekim administrativnim rešenjima, kao treba vam kilogram i po papira da bi dete prešlo iz regiona u region, ali to nije rešenje. Svako će da uradi administraciju, na ovaj ili onaj način. To ne može tako da se reši, ja mislim, nego to neke lokalne škole i samouprava i neko ko je zadužen za sport, mogu da postave stvari na svoje mesto - dogovorom, pričom i nekim kvalitetnim programom.

Kada govorimo o Partizanu, i sami ste pomenuli da mnogo dece tog kluba nije na kraju završilo u seniorskom timu prethodnih godina, a kamoli da su izrasli u lidere, a to je nekada bila upravo odlika Partizana. Kako to sada promeniti, a to će biti vaš zadatak?

- Potrebno je strpljenja, malo hrabrosti i kontinuitet. Kad kažem malo hrabrosti, to je da ti treneri ne treba da strahuju za svoj posao, ako veruju da nešto treba da urade. To znači da ako je neko nečiji sin ne podrazumeva se i da je dobar košarkaš ili ne znam ni ja šta. To ništa ne znači. Kod mene važi pravilo: "Sine, evo je ploča i tu ko šta pokaže taj će da igra!" Postaviš određenu grupu ljudi i kažeš im "Imate 3 godine vremena, to je neki minimum. Pravimo presek na godinu dana da vidimo šta smo uradili". Koje smo dete kvalitetno u nekom uzrastu doveli u Partizan. Vrlo lako se prepoznaju neke stvari. Ako se radi u kontinuitetu i kako treba, ta deca će dolaziti u Partizan i kvalitetna deca će ostajati u Partizanu, što je bio slučaj mnogo godina ranije, kada govorimo o periodu kada se to radilo kako se treba raditi. Dakle, kada se dovede neki klinac treba verovati da je to taj klinac kome se treba pokloniti pažnja dok ne stigne do prvog tima Partizana.

Kako vam izgleda trenutna situacija i u mlađim kategorijama Partizana, i u mlađim kategorijama Radničkog?

- Što se tiče Radničkog mislim da situacija izgleda nešto bolje nego ranije. Posle dužeg vremena mislim da smo dovođenjem nekoliko kvalitetnih trenera juz ove mlađe trenere koje imamo tu i koji jako lepo rade, uspeli to neko treće godište, koje je presek mog razmišljanja, Radnički ima tu selekciju iz koje može da izađe neki igrač za Radnički, a Bože zdravlja i da preraste i ode u neki veći klub koji god to bio.

- Što se tiče Partizana, jako puno igrača je u mlađim selekcijama došlo na probu i to me raduje. Neko će da ostane, neko neće, ali to samo govori o tome da se Partizan vraća na neko mesto gde je bio. Treba da bude ozbiljan klub i prvi ozbiljan korak koji je napravljen jeste uzimanje te sale u Šumicama na tri godine i to je jedan preduslov za ozbiljan rad.

Da okrenem malo priču o vama, jer ste i sami nekako posle vrhunske igračke karijere odabrali pomalo neobičan životni poziv. Kada neko hoće da bude trener, njegova želja je obično da završi u seniorskoj košarci, ali vi radite isključivo sa mlađim selekcijama i njima ste posvećeni.

- Za ljude koji me znaju lično, oni znaju da nisam lak za saradnju, a uz to sam više statičan tip nego nomad. To su dve stvari. Treća stvar je da jedino gde sam video sebe u Srbiji u ovom sportu koji sam igrao, a to rad sa mlađim selekcijama. Mislim da to jedino ima smisla. Mi nismo velika zemlja, tačno se zna koje je čije mesto. Ja sam prepoznao to. Ja kada sam prestao da igram nikad više nisam obukao dres. Nisam išao ni na rekreaciju, jer jednostavno imam neka druga interesovanja. Volim da odem na pecanje, recimo. I jednostavno meni to prija da radim sa decom. Imao sam vrhunske trenere, Dušana Ivkovića, njegovog brata Pivu Ivkovića, pa neki Pljaka koji me odveo na prvi trening koji sam ja vodio. Prevario me, rekao mi da dođem da pogledam neku selekciju i onda kada sam došao mi rekao da oni nemaju trenera i kao da li bih da radim sa njima. Ja sam tada i dalje aktivno igrao, pa sam poslednje dve godine karijere bio i igrač i trener. Igrao za OKK Beograd i trenirao kadete Radničkog. Od tog momenta i kasnijeg sagledavanja ove neke druge strane šta donosi rad u Srbiji sa seniorima i sa mlađim selekcijama, a šta donosi odlazak u inostranstvo. Sa jedne strane porodica, s druge strane taj rad sa klincima i ja još negde kroz te klince igram. Iako je moja košarka to kada samo demonstriram klincima na treningu šta treba da urade. I jednostavno danas mi je lepo kad vidim da jedan Aleksandar Nađfeji koga sam trenirao kao kadeta je sada trener u Nemačkoj, napravio odličnu karijeru... Znači prva deca koju sam ja trenirao sada polako završavaju karijere i postaju treneri. Pogledaš našu ligu i vidiš neku svoju decu, pa pogledaš stranu ligu i vidiš neku svoju decu, vidiš ih u Evroligi ili neki NBA.

Da li kod vas radi taj momenat da je veća satisfakcija napraviti vrhunskog igrača od osvajanja pehara i medalja?

- Nikoga ja nisam napravio, ja sam ga samo u nekom momentu video. Videli su ih i drugi, ali ja sam imao mogućnosti i načina da ubedim njihove roditelje da sam ja pravi čovek koji treba da se bavi njihovim detetom narednih godina. I drago mi je da sam negde usput pomogao toj nekoj deci. Možda sam se ogrešio o neko dete, ali sa svakim od dece sam ostao bar na "Zdravo. Zdravo." Sa nekima se družim i pričamo kad igraju dobro ili loše. Mislim da ta neka veza duže traje, nego neka medalja. Kakva juniorska medalja, jer ljudi ne znaju recimo ko je bio prvak sa 1986. godištem u juniorima, ali znaju ko je Nikola Peković. E pa on je upravo bio prvak sa Atlasom, dete koje sam ja doveo. Ko će se sećati da li je Vršac bio jednom ili pet puta prvak Srbije, ako ja spomenem 12 igrača koji su ostali u košarci. To je moje bogatstvo, to ne može niko da izbriše.

Kroz vaše ruke je prošlo i iz vaše "peći" je izašlo pregršt igrača od solidnih do onih vrhunskih koji su pravili velike karijere, ali nekako je opet primetno da ste nekako više pravili centre. Zbog čega je to tako? Da li vam oni više leže ili nešto drugo je u pitanju?

- Jeste, tako se pogodilo. Ja kad pravim selekciju ja volim da imam plejmejkera od dva metra, da mi krilni igrač ima 2.05 cm, krilni centar da bude 2.11 cm. Jednostavno tako vizuelno ih doživljavam i kad izađu hoću da mi bude lepo. Ako je to selekcija, ali ako se vratimo na ono članarina i to, onda tu može da igra svako. E tu gde može da igra svako ja bih ga prosledio u neki drugi sport. Ja volim da imam recimo jednog Dangubića koji je kod mene Vršcu igrao plejmejkera, ili jednog Davidovca koji je isto bio plejmejker sa 202 ili 203, možda je još porastao u međuvremenu. Nekog Milutinova sa 212 ili Luku Mitrovića koji je četvorka sa 2.06. Jednostavno volim takvu selekciju da pravim.

Sada kada navodite sva ta imena, da li pamtite sa kim je bilo recimo malo teže raditi, bio je težak za saradnju, a ko je upijao kao sunđer ili možda neke anegdote sa njima?

- Obično kad imaš mogućnosti da praviš selekciju onda je to mnogo lakše raditi. Pošto sam ja bio kao igrač jako težak za saradnju, to moji treneri znaju. Nekima mogu samo da se izvinim. Nekima je bilo teško da mi priđu, neki ako su znali da mi nađu žicu to je bilo okej. Iskreno da kažem, ja volim atipične igrače i atipične ličnosti. Košarkaš nam se danas sve više svodi na nauku ili šablon, a onda kada vidim neko dete danas koje ima ideju i pogreši, ali ima ideju, ono ima moju apsolutnu podršku. Anegdota je bilo uvek, oni su bili deca, ali kod mene se uvek znalo da postoji krajnja granica, a unutar toga sve možemo da se dogovorimo. Može i da ideš kući, ili tamo-vamo, ili da ne treniraš nedelju dana, ali samo da se prvo dogovorimo. To je neki kreativni haos u kome se na kraju oni i ja negde razumemo.

Koliko vam se često dešava recimo da sadašnji treneri u klubovima koji rade sa nekim od igrača koji je prošao kroz vaše ruke, vas pozovu da pitaju za savet kako da rade s njim ili da se konsultuju?

- Ne baš često. Ne zameram. Ima par trenera koji me pozovu kada uzimaju nekog igrača pa znaju da je bio kod mene i pitaju me za njegove karakteristike ili gde može da im koristi, na kojoj poziciji. Ali ovako ne, mi treneri smo malo sujetni ljudi, što nažalost i nije mi baš pravo što smo takvi. Malo manje sujete ne bi škodilo u ovom našem poslu. Mislim da bi nas i klinci i roditelji gledali drugačije, ovako se to malo razvodnilo.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)