POVRATAK PROGNANIKA KOME JE BIO ZABRANJEN ULAZAK NA STADION: Minirali ga i tražili da pusti Zvezdu da bude šampion!

"Aleksandar Stanojević ponovo u Humskoj" - vest koja je do pre 48 sati bila samo vlažan san svih navijača, sada je postao java.

Da vam je neko rekao da će nakon šutiranja mikrofona i bacanja flašice ka sudiji od strane Sava Miloševića, trener Partizana postati čuveni Stanoje, većina vas bi potegla istu tu flašicu na njega mislivši da vas zajeb*va.

Ipak, ništa lično i ružno na račun Miloševića, međutim, fakat je da bolja stvar nakon silne letargije i previše mučnih scena u crno-belom taboru, nije mogla da se dogodi, kako navijačima, tako igračima, ali i upravi koja je bar na neko vreme produžila svoj mandat u foteljama na stadionu u Humskoj.

Milošević je odradio lavovski deo posla, osvojio dva Kupa Srbije, plasirao se u grupnu fazu Lige Evrope, gde ga je nekoliko minuta delilo od proleća, nije izgubio nijedan Večiti derbi, "gurnuo" nekoliko klinaca u vatru, pre svih se misli na Stevanovića, koji je doduše debitovao kod Zorana Mirkovića, ali Savo se okuražio i uz mladog Filipa, dao ogromno poverenje ostatku "Partizanovih beba vol.2".

Na stranu svi njegovi ispadi i varnice kojih je itekako bilo u proteklom periodu, što kroz izjave, što kroz gestove, ali posle dugo godina je u Partizan vratio napadački fudbal i lepršavu igru koja je bila prava milina za gledati u protekloj sezoni.

Kako to već ide, on je sada bivši, a na njegovo mesto je stigao popularni Stanoje. Čovek koji među navijačima ima ulogu božanstva. Čovek koji je u prvoj sezoni na klupi Partizana ušao u Ligu šampiona, čovek koji je bio "steptomicin" za Zvezdu, ali i čovek koji nije dao na sebe i svoju ljubav prema klubu morao da iskaže na do tada neviđen način - odlaskom iz kluba.

Vratićemo se na tu interesantnu temu, ali, pre toga moramo da se prisetimo samog početka Stanojevićeve ere u Humskoj.

Pre malo više od jedne decenije, Goran Stevanović je dobio otkaz na mestu šefa stručnog štaba, a poverenje je dato tada mladom, ali ne i neiskusnom Aleksandru Stanojeviću. Crvena zvezda je imala prednost na tabeli i mnogi su ih već videli kao šampione Srbije nakon tri godine posta, međutim, derbi u Humskoj i bomba Radosava Petrovića su bili prekretnica da titula ostane u vlasništvu Partizana i te godine.

Crno-beli su prestigli Večitog rivala, okitili se trećom uzastopnom titulom, ali o Ligi šampiona niko do tada nije ozbiljno razmišljao.

Prelazni rok je verovali ili ne protekao tako što je za novac doveden jedan jedini igrač. Radiša Ilić za mizernih 30.000 evra. To je apsolutno sve što je Partizan potrošio do 31. avgusta te godine.

Padali su u kvalifikacijama redom Pjunik, pa Helsinki, Kleo je bio u strahovitoj formi, gde mu je svaki gotovo svaki šut završavao u mreži, a odbranu je predvodio veteran Krstajić koji je bio mentor današnjem superstaru Stefanu Saviću.

Žreb je Partizanu dodelio belgijski Anderleht koji je tih godina bio izuzetno poštovan u evropskim krugovima i redovni član grupnih faza takmičenja pod okriljem UEFA. Istina, malo ko je verovao da će trener debitant, sa samo jednim pojačanjem, ako se Radiša Ilić od trideset i kusur godina može nazvati tako, uspeti da sruši Anderleht i nakon jedanaesteraca se plasira u Ligu šampiona, čekanu sedam godina.

Ipak, Stanojević je znao i optimističnim izjavama ušao u dvomeč pod oznakom "biti ili ne biti".

Kleo je ponovo bio junak tih mečeva, oba gola je postigao u Humskoj gde je bilo 2:2, a identičnim rezultatom završila se utakmica i u Briselu, a brazilska gol-mašina je ponovo bila dvostruki strelac. Ostalo je istorija, a Stanojević je u svojoj prvoj polusezoni kao glavni trener Partizana uspeo ono što je pošlo samo Lotaru Mateusu 2003. godine u onoj engleskoj noći.

Vladimir Stojković je svojim dolaskom u Partizan napravio pravi potres u Srbiji, a Stanojević je i tim potezom pokazao da se ne boji ničega i da je spreman da ide do kraja.

Titula je osvojena i te sezone, i to dupla kruna. Učešće u Ligi šampiona se nije slavno završilo, mada, koga je i bilo briga. U Srbiji se više slavi ulazak u istu, nego bod u njoj. Dobro, preterujemo, ali ima rezona.

Međutim, nakon druge osvojene titule u njegovom mandatu, počeli su problemi. Problemi koji su doveli do jedne mučne i ružne scene koja se tih dana vodila u Humskoj i van nje.

Dragan Đurić je na neki način minirao Stanojevića, davao izjave koje se kose sa njegovim odlukama i načinom rada, prodavao igrače preko medija i ulazio u politiku njegovog postavljanja tima, a onda je treneru Partizana pukao film i rešio je da progovori. Baš o svemu.

Navijači su brojnim parolama poručivali Stanojeviću da ostane u klubu, da su oni uz njega, ali ne. Njegov obraz i čast su bili iznad toga, pa je rešio da se putem medija i iskrenim izlaganjem koje je čula cela Srbija, obrati svima i iznese prava istina.

Stanojević je najavio svoj odlazak i zakazao obraćanje ispred stadiona Partizana gde se skupilo na stotine navijača koji su mu davali podršku kakvu je retko ko imao pre njega. Podsetimo, njemu je bilo zabranjeno da isto to obraćanje održi u prostorijama stadiona.

- Nisam ovde došao da pravim cirkus i ja nisam revolucionar, ali ovo da ne mogu da uđem na stadion je sramno. Imam mnogo toga da kaže i rećiću - u tome me niko ne može sprečiti. Biće to uskoro, na konferenciji kada budemo imali uslove za razgovor i kada bude moglo da se uđe na stadion, odnosno da se priča. Navijači su zaslužili da znaju celu istinu.

I zaista, nekoliko dana kasnije Stanojević je zaista izašao pred novinare i u dugom i opširnom izlaganju izneo sve prljavštine iz Humske.

Pun gorčine, pod geslom da su obaveza prema struci i istini jedini motiv njegovog pojavljivanja pred novinarima, smenjeni šef struke Partizana Aleksandar Stanojević izneo je niz optužbi na račun aktuelnog predsednika kluba Dragana Đurića.

Najupečatljivija je ipak bila ona koja se odnosila na reči potpredsednika Branka Ružića izrečene u jednom beogradskom restoranu, gde su pored Stanojevića bili prisutni bivši sportski direktor Mladen Krstajić i portparol Marko Vjetrović.

- Spreman sam da odem na poligraf za 15 minuta, ako neko sumnja da je istina ovo što govorim. Ružić mi se te večeri obratio sledećim rečima: "Nema potrebe da se diže ovolika frka, mi smo četiri godine prvaci, možda i nije interes Partizana da uzme trofej, ne nerviraj se toliko". To mi nije rekao drug iz škole ili detinjstva, već potpredsednik kluba čiji sam u tom trenutku bio trener. Bio sam začuđen njegovim rečima i nisam želeo da ulazim u dalje polemike. Nisam ga ni tada pitao šta je hteo da kaže, niti ću sada, moj mozak ne ide tako daleko.

To je bio i njegov kraj u Partizanu, u klubu za koji je nastupao kao igrač, u klubu koji mu je i dao i uzeo sve.

Ali, evo njega opet, stiže kao svetlo na kraju tunela i tračak nade da će Humsku ipak ogrejati i obasjati sunce, kao što govore stihovi navijačke pesme.

Aleksandar Stanojević je tu, samo nemojte ponovo da ga oterate kao... znate već šta.

(Espreso.co.rs)