"SINE, PUCAJU, POČEO RAT!" Teška Sinišina ispovest: Prijatelj Hrvat mi SRUŠIO KUĆU, a onda me je pozvao (FOTO)

Siniša Mihajlović preminuo je u 54. godini posle tri godine borbe sa leukemijom, a imao je mnogo teških trenutaka u životu i neostvarenih želja.

Sa Crvenom zvezdom osvojio je Kup šampiona 1991. godine posle dramatičnog polufinala sa Bajernom, a posle toga je bio na odmoru.

Na Balkanu je potom izbio rat, a smatralo se da je nemoguće da sukom izbije na teritoriji Bosne i Hercegovine.

- Da se zarati u Bosni... Ma kakvi, nema teorije. Bosanci bili najjači ljudi na svetu. Da se zarati u Srbiji i Hrvatskoj može, ali u Bosni - to je onda smak sveta. Nemoguće da se zarati sa Bosancima, oni su bili takvi, kad je tamo izbio rat - onda je bilo šta je ovo čoveče... Rat je počeo u mom mestu. Moja prva kuća je srušena. To je srušio moj najbolji prijatelj Hrvat. Bio sam na moru, na Ibici, bili smo Tanjga, Jokan i ja. Zovem kevu kući i čujem puca se.... - prisetio se Mihajlović početka rata u Vukovaru u dokumentarnom filmu o evropskoj tituli Crvene zvezde "Najlepši dan života" i dodao:

- Rekoh joj - smanji televizor, ne čujem te od filma. Ma kakav televizor, to je izbio rat, pucaju ovde. Gde je izbio rat? Pucaju ovde oko kuće ratuju...

Siniša je 24 godine kasnije bio prvi put u Borovu, odnosno 2015. godine i nije moao da se snađe jer je sve bilo srušeno i uništeno.

Na kraju je oprostio najboljem prijatelju i komšiji Stipi koji je u toku rata sravnio njegovu kuću sa zemljom u toku rata.

- Pod mojim pritiskom, roditelji su spakovali najnužnije stvari i doselili se u Beograd. Priključio nam se i brat Dražen. Posle je do nas stigla vest da je naša kuća u Borovu minirana i da je neko ispalio metak u moju sliku na zidu. U tom groznom činu bilo je određene simbolike, poruka je bila više nego jasna. Ko je mogao da baci bombu na našu kuću? Ko je i zašto pucao u moju i Draženovu sliku? Ta pitanja su me proganjala dok napokon nisam saznao istinu. To je učinio Stipe, jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva, kojeg sam doživljavao kao brata. Videli smo se 2000. godine u Zagrebu. Došao je u hotel i pitao me da li sve znam. Priznao mi je da je zapalio kuću, ali i spasao moje roditelje. Oprostio sam mu... - napisano je u knjizi o Mihinom životu autora Miroslava Gavrilovića.

U intervjuu za "Gazetu" ispričao je da je Vukovar za njega bio najlepši grad na svetu, ali je kasnije postao simbol rata.

- Pamtim ruševine zgrada i mašine koje su pravile rovove. Ptica nije letela, nije bilo ni pasa. Pamtim pogled dva desetogodišnjaka, dok su nosili puške. Imali su oči muškaraca u telu dece. Tužne oči koje su videle sve osim detinjstva. Jedan od njih mi je prišao i pitao me je ko sam. Često pomislim na to dete, voleo bih da znam šta mu se dogodilo. Ako ga rat nije uzeo, onda je danas muškarac. Možda ima ženu i decu. Nadam se da su ta deca postala odrasli koji su ponovo otkrili malo svetlosti - zaključio je Siniša.

(Espreso)