Junak Srbije: BEZ DETINJSTVA, SPAVAO NA PARKINGU: Grobar mu pomogao da pređe u Zvezdu!

Još kao dete, rođeno u selu Batar nedaleko od Bijeljine, Luka Jović je osetio sve i – očvrsnuo. Tako bar u emotivnoj ispovesti za MOZZART Sport govori njegov otac Milan, koji se i danas svim sredstvima trudi da, pre svega, Luka bude isti onaj čovek ili dečkić, kojeg je poslao u Beograd, u Crvenu zvezdu, da postane ponos tog kluba i reprezentacije Srbije.

- On je samo, i samo jedan veliki talenat. Znam koliko je emotivan, koliko mu teško padaju neke stvari iz prošlosti, ali reći ću vam da on detinjstvo praktično nije ni imao. Bio je dete kada su mu se razbolele i baka i sestra, ja sam često boravio u Beogradu kako bih bio uz njih... Moj otac, a njegov deda, bio je često prinuđen da ga čuva.

Morao je s njim da ide i na njivu, a bio je veoma živahan. Dešavalo se da deda mora da ga zaveže, da mu mali ne pobegne... Ali opet kažem sve je to život, a naša drama se završila na najbolji mogući način. Moj rođak Savo Milošević pomogao mi je oko lečenja kćerke, sa Dejanom Stankovićem i Sinišom Mihajlovićem skupio novac za intervenciju u Italiji. Hvala im do neba - skoro sa suzom u oku počinje priču o svom sinu Milan Jović.

Taj teži način odrastanja naterao je glavu porodice Jović da i danas sina zove Malac. Često gleda u mobilni telefon kako bi se na displeju pojavila Lukina poruka da je završio trening i da je s njim sve u redu. Ne menja način govora ni na našu šaljivu konstataciju da je Luka predodređen da zaradi silne milione.

- Ma ja ću biti isti kao i kad imam 20 evra u džepu... Nisam od onih koji prodaju svoje dete i gledaju da na njemu zarade. I danas se sećam kada sam dobio prvi poziv zbog Luke. Sedeo sam kod kuće kada me pozvao drugar iz Loznice Boban Tripković i pitao da li hoću da dam Luku da igra Mini Maksi ligu u Beogradu.

Njega je zvao čovek po imenu Laza koji je držao ekipu Teretana Taš. On mi je mnogo pomogao finansijski. Luka je odigrao jednu probnu utakmicu, odmah spakovao tri-četiri gola... Posle mi Laza kaže 'vaše dete će dobijati 50 evra po utakmici i 2.000 dinara za putne troškove'. Ej, 50 evra! To 2004. godine nije bilo malo. Nisam hteo da mu budem dužan, ali on mi je ponavljao da ništa ne dugujem i da mi daje novac za putne troškove."

Lovcima na talentovane glave iz Crvene zvezde nije trebalo mnogo da čuju dobar glas o jednom malom iz Bosne koji teroriše rivale u Mini Maksi ligi. I danas Jović senior ustaje na pomen Tomislava Milićevića koji je pohitao u jedan od beogradskih balona da vidi na delu tog toliko hvaljenog Luku.

- Imao sam sreću da je Tomislav Milićević gledao te utakmice. Jednom prilikom meni majka od jednog dečaka, koja je bila zaposlena u Savezu, kaže da će Tomislav Milićević gledati mog Luku. Zapao mu je za oko. Na sreću, Malac otkine i tu utakmicu. Odmah je usledio poziv da dođe na Marakanu, i danas se sećam datuma, 10. maja 2005. godine, i odigra selektivnu utakmicu. A tamo mnogo dece, Žigić deli autograme... Međutim, Luka se opet nadaje golova. Prošlo je 10 minuta, a meni Toma prilazi i kaže: 'Ovo je opasan igrač, on mora da dolazi iz vašeg mesta i igra za nas'. Igrao je na tim turnirima, davao golove..."

Ostali roditelji su se divili Lukinom umeću, brojni čelnici klubova dolazili da gledaju njegovu nepodnošljivu lakoću postizanja golova, a Milan Jović je ponovo preživljavao besane noći. Nije dozvolio da Luka zbog nedostatka finansijskih sredstava odustane, a to je značilo samo jedno – krv, suze i znoj.

"I danas imam 'pasat', karavan, kojim sam ga šest godina dovozio u Beograd. Nisam ga registrovao poslednje dve godine, ali to mi je uspomena. Taj automobil me nikada nije ostavio na putu... Ma kad se samo setim..."

Pitanja nije trebalo postavljati.

"Spavali smo u tom 'pasatu'. Oborim zadnje sedište, ponesem od kuće jastuk i ćebe i Luki napravim krevet. Tako smo čekali utakmice, jer smo iz Batara morali da krenemo ranije. Sećam se da je jedan vikend igrao dve utakmice, prvu u subotu po podne, a drugu u nedelju rano ujutru. Nije nam se isplatilo da se vraćamo preko Drine. Doterao sam automobil ispred južne tribine i tu smo proveli noć. Palio sam ga često da se mali ne bi smrzao. Prilazili su nam portiri da vide šta se dešava, čak su nas gledali i ljudi koji čeprkaju po kontejnerima... Svi su se čudili."

Za sebe kaže da je domaćin čovek, da je svakome kome je mogao pomogao. Otuda mu se možda i vratilo u tim danima oskudice i spavanja u automobilu.

"To da spavamo u 'pasatu' čula je Jadranka, žena iz Saveza koju sam već pomenuo. Rekla je da se to više neće desiti. Baš nam je pomogla, kao i jedna porodica iz našeg sela, a i otac od Duška Tošića preuzeo je obavezu da Luku vozi na utakmice."

Da se otac Milan vodio isključivo finansijskim interesima, četvoročalana porodica Jovića bi već odavno bila zbrinuta i uživala sladak nemački standard. Možda i zbog toga Luka ulogu junaka ove priče prebacuje na oca.

- U moju kuću, daleko od Beograda, dolazili su Fredi Bobić i Miki Stević. Hteli su malog da vode u u Štutgart, odnosno Dortmund. U to moje dvorište dolazilo je mnogo ljudi, da ih sad sve ne imenujem. Hteli su da pravimo predugovore. Nuđeno mi je da dobijem nemačko državljanstvo i da odvedem celu porodicu. Nisam hteo. Jer da nije Zvezde, kakva je takva je, za moje dete se bi ni znalo. Nisam od roditelja koji ucenjuju i prete tužbama."

Pored Milana, dominantna ličnost u dosadašnjoj karijeri mladog asa bio je Savo Milošević. Malo ko zna da je pre nekoliko godina Luka obema nogama bio u Partizanu, ali je onda Savo, rođak i zemljak porodice Jović, odigrao ulogu od više miliona evra. Tako bi je, sigurno, procenili navijači Crvene zvezde.

- Desio se jednom prilikom mali incident. Bila je zima, nenormalna vejavica i meni Toma Milićević preko jednog roditelja poruči da ne dovodim Luku. Čovek zaboravi to da mi kaže, a kada me je video, Toma je bio vrlo ljut. Vikao je: 'Da li si ti normalan, rizikuješ život svog deteta?' Pogodilo me je što me je grdio pred svima. I što je najgore, Luka uopšte nije igrao, bio je na klupi."

Ljudi iz večitog rivala imali su brzo dojavu.

- Mi smo veliki zvezdaši, ali iz revolta sam otišao tamo. Igrao je protiv OFK Beograda, imam i Lukine slike u Partizanovom dresu. Oni su bili uporni, želeli su da prenoći u Zemunelu i da ga na brzinu registruju. Hteo sam malo da razmislim, a oni se svi sjatili oko mene, čak i treneri prvog tima. Presing na mene. Međutim, Vanja Radinović ga ne pozove na utakmicu u sredu i načini grešku. Naravno, ljudi iz Zvezde su to čuli i okrivili Savu da im otima decu. Vrlo neprijatna situacija."

Aktuelni direktor FSS-a nije želeo da bude mirođija u ovoj čorbi, pa je zakazao sastanak na Karaburmi.

- Partizan mi je nudio 200 evra mesečno samo da Luka tamo ostane. Ali Savo je ispao džek. Ljudina, kao i obično. Svi smo se skupili na Karaburmi da se to rasčisti. Savo je gledao u oči Tomu Milićevića i pričao kako on s celim slučajem nema veze. Ja sam to potvrdio. Međutim, ovi iz Partizana neće da popuste. Govore kako je Luka njihov.

I onda ponovo na scenu stupa Savo, grli Luku i obraća mu se: 'Ti si ovde najvažniji, ti odluči, gde bi voleo da igraš...' A Malcu idu suze na oči i kroz zube cedi da hoće u Zvezdu. Savo srećan, jer zna da smo zvezdaška porodica. Tad je počeo još više da nas ceni, jer se nismo obazirali na 200 evra."

Espreso/Mozzartsport/Sportal.blic.rs/