SRPSKOJ VODITELJKI JE TRAGIČNO PREMINUO SUPRUG U 49. GODINI: Ostala je sama sa decom, prvi put OTVORILA DUŠU!

Protekla godina bila je teška za Tijanu Jevtić. Izgubila je supruga, oslonac u životu, i morala da nastavi sama. Letnja Olimpijada u Tokiju malo joj je zagrejala dušu, a u ovu godinu ulazi izvanredno radeći svoj posao i podiže profesiju sportskog komentatora na viši nivo.

Drago ste nam i poznato lice iz Sportske redakcije RTS. Jedno vreme ste vodili i Dnevnik. Da li ste želeli da se bavite informativom?

- Jedno, kratko vreme jesam bila pri informativnom programu, ali to je bilo za taj trenutak i ništa više. Bilo je to značajno iskustvo i drago mi je da sam se i u tome oprobala. Moja interesovanja su oduvek bila vezana za sportski program i to se nikada nije promenilo, tako je i danas. Ja zapravo nikad nisam ni odlazila iz sporta, samo sam bila proširila delatnost. Svaki segment novinarstva ima svoje draži, ali ja sam čovek sporta i tu ostajem.

Nema mnogo žena u sportskom novinarstvu, a vi ste pogotovo raritet s obzirom da radite na Javnom servisu. Kako ste stigli dotle?

- Više od 20 godina sam u sportskom novinarstvu, imala sam sreću da na početku radim sa ljudima moje generacije, muškarcima koji su voleli svoj posao od starta i koji me nisu doživljavali kao konkurenciju. Ti ljudi su danas moji prijatelji, uvek smo bili jedni za druge tu, u poslu i životu. To su važne stvari kada radite posao pomalo neuobičajen za žene. Ali i posle toliko godina ja svoj posao volim i sa osmehom idem u redakciju.

Da li je teško ženama da se nose sa muškim kolegama kada je sport u pitanju?

- Jeste da nema žena, ali ja nekako imam utisak da u radnom okruženju nema tih podela. Zadatak je da ono što treba predstavimo i uradimo na najbolji način, a onda tu nema muško- žensko. Meni su moje kolege uvek bile podsticaj, nikada se medu njima nisam osećala manje vrednom, a mnogo sam od svih naučila. Bilo bi lepo kada bi se više devojaka ozbiljno posvetilo ovom poslu, bez zadrške i sa željom za napretkom.

Jeste li se bavili nekim sportom?

- Nisam se profesionalno bavila sportom, ali jesam sportski tip. Skijanje mnogo volim. Da sam se možda rodila u nekoj skandinavskoj zemlji mislim da bih ozbiljno bila posvećena tom sportu.

Bili ste deo ekipe koja je ove godine komentarisala letnje Olimpijske igre u Tokiju. Može li se reći da je to za svakog sportskog novinara kruna karijere i kako izgledaju vaše pripreme?

- Po svemu drugačija olimpijada bila je ova u Tokiju. I jeste kruna karijera mnogih od nas. Kao i za same sportiste plasman i učešće na Olimpijskim igrama, tako je i za nas. Na jednom mestu su najbolji na svetu u svim sportskim disciplinama, a vi imate priliku da budete deo svega toga. Takođe, kada ste deo tima televizije sa pravima prenosa, onda su vam sva vrata otvorena, pitanje je samo na koja ulazite. Što više vidite, bogatiji ste. Mislim da smo u okolnostima u kojima živi ceo svet uspeli da uradimo dobar posao. Pripreme traju praktično od završetka prethodne olimpijade. To je jedan od najsloženijih projekata u našem poslu. Svakodnevno informisanje, slaganje bitnih informacija u glavi, sve to čini ovaj posao. Mnogi misle da je lako, ali kao i u drugim sferama, za uspešne poduhvate godinama radite unazad.

Vaš odlazak na Olipijadu u Tokiju dogodio se nekoliko meseci nakon što ste izgubili supruga Srđana Filipovića Fileta, plivačkog trenera koji je iznenada preminuo u Omanu. Da li ste mislili koliko bi bio ponosan na vas?

- On jeste bio ponosan, u to sam sigurna. Mnogo pre samih Olimpijskih igara znalo se da ću biti deo našeg tima, a on je baš nekako znao da deli tu radost učešća u velikim događanjima. Naši poslovi su bili srodni, i on je kao selektor trebalo da se nađe u Tokiju. Eto, ja sam na neki način ispunila i njegovu misiju koju je kroz sport imao.

Kako se danas, nepunih godinu dana otkad ga nema, snalazite u životu?

- Živimo kao da je on tu, trudimo se da mnogo toga održavamo onako kako smo se dogovarali. Ostale su najdivnije uspomene, velike stvari koje smo vremenom prošli, sva putovanja i lepa događanja. Život vas vodi. Vreme ne znači previše, sad samo još više na značaju dobija sve ono lepo što je ostalo.

Koliko su porodica i prijatelji bili uz vas u tako teškim trenucima?

- Najveća podrška su i danas, svi oni zajedno. Srce mi je puno. Zahvalna sam im svima. Život vas nauči da drugačije gledate na stvari, da cenite prave vrednosti. Trčimo za nekim malo važnim stvarima, a sasvim nešto drugo predstavlja život.

Sa suprugom ste jedan period boravili na Kipru. Šta je tamo tako bajkovito da mnogi ljudi odavde žele da žive baš tamo? Kakvo je vaše iskustvo?

- Kipar je i danas mesto broj jedan kome se vraćam. Mnogo toga smo obišli, živeli u raznim zemljama, ali te topline Kipra nema nigde. To je narod srodan nama. Na život i svaki dan gledate drugim očima kada se svako jutro probudite uz zrake sunca gledajući palme i more. Nema žurbe, nema jurnjave, ljudi žive uz osmehe. Iste praznike slavimo, posvećeni smo istim stvarima, hrana nam je ista, dakle dosta toga nas povezuje.

Korona nas je sve promenila, svakog na drugačiji nacin. Primećujete li promene kada je sport u pitanju? Koliko smo zainteresovani, koliko je strasti za navijanjem i bodrenjem ostalo u nama?

- Od onog vremena kada je korona počela a sport stao, pa gledajući do danas, možda smo se u tom segmentu najviše vratili normali. Ljudi vole sport, žive sport, tu nalaze neki ventil. Kroz rezultate omiljenih klubova i sportista raste ili opada raspoloženje svima. Ponovo su gledaoci prisutni, sport se vraća sebi. Zaista je bilo pretužno gledati olimpijske igre bez publike. Ovo sada sve mnogo bolje izgleda i čini se da nas to u mnogome pokreće.

Koji sport najradije komentarišete? Da ne budem banalna pa da pitam koji najviše volite?

- Volim sve sportove, komentarišem klizanje i odbojku, ali emisije radim u vezi sa svim sportovima. Sport je čista stvar - radite, trenirate, borite se i sa sobom i sa protivnikom. Sport vas uči da postoje i pobede i porazi, uči vas disciplini, zdravom odnosu prema sebi i protivnicima. Jako je važno da mladi to na vreme spoznaju. Nije uspeh samo biti uspešan osvajač medalja na velikim takmičenjima, uspeh je naučiti sebe da budeš čovek. To sport pruža.

Čim krene rečenica: "Vreme je za sport", sudarimo se sa vašim jarko plavim očima i osmehom. Koliko vam je izgled važan, koliko u to ulažete i šta smatrate pristojnim izgledom za televizijske novinare i voditelje?

- Uz znanje koje treba da imate i prenesete publici vaš izgled na televiziji je takođe značajan. Ali - jedno bez drugog ne ide. Voditi računa o sebi postao je važan zadatak u ovim vremenima, posebno zbog zdravlja. Vama priroda nešto da, nešto steknete. Na televiziji mnogo šminke iziskuje posebne tretmane lica. Trudim se da na pravi način održavam kožu, idem na pilates, volim to. Znači za sveukupno zdravlje i čovek se bolje oseca. Ali ipak mislim da je duh i ono što imate u sebi najvažnije. Televizija to traži: harizmu.

Bonus video:

(Espreso/Kurir)