KRALJEVSKI ŽIVOT LJUBIMACA MADLEN I FILIPA CEPTERA: Iznenadiće vas šta su sve učinili za njih, NIKO NIKADA NIJE!

Sa Madlenom Cepter bi mogli da razgovaramo o umetnosti, humanitarnom radu, putovanjima, biznisu, visokoj modi, braku sa jednim od najuticajnijih Srba u svetu, roditeljstvu... Samim tim što se retko pojavljuje u javnosti, na svaku od ovih tema može joj se postaviti nebrojeno mnogo pitanja. Ipak, ovaj intervju je posvećen njenoj velikoj ljubavi prema životinjama. Knjiga “Svi moji ljubimci”, u kojoj se priseća 24 kućna ljubimca koji su je poslednjih decenija pratili kroz život.

‒ U međuvremenu broj se povećao za mačka Marinka, koga mi je na poklon doneo kompozitor Ivan Jevtić, kao i za psa Taru, malu belu kucu lutalicu koju sam pokupila kada sam se vraćala iz Bajine Bašte. Danas je Tara školovani čuvar kuće. Đinu i Đina uzela sam iz azila Riska, čiji sam donator bila deset godina. Igora, Loli, Lolitu, Đinu i Zvrcu preuzela sam preko časopisa za životinje. Cile i Mile, koje smo kupili za godišnjicu braka, na romantičnom izletu iz Linca za Beč, 15 godina su nam bili verni saputnici. To su bile mačke iz visokog društva. Mesec dana su živele sa nama u “Hotelu de Paris”, kasnije su se preselile u vilu “Trianon”. Za godišnjicu firme iz Nemačke na poklon nam je stigao crni mops Markus. Unu, žuto mače, prvi put sam videla ispred automobila u Kozarskoj Dubici. Sven i Nora, domaće mačke, došle su iz komšiluka, iz kuće jednog prote. Rišeljea smo kupili na pijaci kućnih ljubimaca u Odesi. Lolu, crnu kokerku, neko nam je ubacio u dvorište kada je imala tri meseca.

Ljubav prema umetnosti, ali i životinjama, usadili su vam u ranom detinjstvu roditelji i porodica.

‒ Briga o životinjama je pitanje porodične, građanske tradicije. U kući moje bake, na tada mirnoj zelenoj beogradskoj Zvezdari, uvek je bilo mesta za pse i mačke. Sećam se na desetine njih, a pamtim i bakin odnos prema njima, brižan i pun razumevanja. Bila sam svedok dirljive odanosti porodičnog psa Džonija, koji je svakog dana u isto vreme, brzim hodom, odlazio do Liona, ponekad i do Vukovog spomenika, da sačeka moje ujake kada su se vraćali s posla. I roditelji su voleli životinje. Svako je sledio neki svoj put, ali oboje su bili vrlo svestrani ljudi. Kreativnost sam, rekla bih, nasledila sa obe strane.

U današnje vreme roditelji se često žale da ne uspevaju da drže korak sa decom jer su nove generacije brže i drugačije razmišljaju. Pomislite li ponekad da vam je drago što ste odrastali u neko drugo vreme?

‒ Ja sam proživela mnogo vremena i svako je ostavilo svoj otisak na meni, a ja svoj trag u njemu. Drago mi je što sam živela u drugačijem vremenu, kada je svaki minut bio ispunjen lepotom, ljubavlju i dužnošću. Mladi danas ostavljaju utisak da im pripada sve vreme ovog sveta, a u tom vremenskom beskraju teško se postavljaju neke odrednice za druženje, ispite, roditelje. Iskreno, teško prilagođavam svoj ritam ćerkinim koracima. Jedino nam je ljubav prema životinjama, pa i obaveze koje ona nosi, zajednička.

Da li je Emma tokom odrastanja imala svoje kućne ljubimce?

‒ Zlatni retriver Goldi stigao je u našu kuću uoči Božića 2009. Na tatino pitanje šta želiš na poklon, Emma je odgovorila kucu. Složila sam se, pod uslovom da to bude mali pas. Mala kuca sada ima pedeset kilograma. Džesi Džin, pomeranca, nabavila je pre šest godina. Sama je pronašla rasu koja joj se najviše svidela, i leglo. Kada je započela školovanje u Beču, Džin je uz nju postala Bečlijka. Međutim, kada je Emma nastavila školovanje u Londonu, ispostavilo se da stanodavci ne žele da prime psa. Tako je Džin ostala sa nama u Monte Karlu, ali ne zadugo. Čim smo pronašli odgovarajući stan, specijalnim transportom za pse stigla je u London. Kao pravi migrant, sa flašom vode i plastičnom kesom sa ostacima hrane, u svojoj kućici, na trotoaru, čekala je cik zore da Emma stigne sa drugog kraja Londona i pokupi je.

Sudeći po vašim rečima iz knjige, može se naslutiti da imate više ljubavi prema mačkama nego prema psima.

‒ Mačke su moja pasija, moja velika ljubav. Samostalnije su i nezavisnije od pasa, izgledaju usredsređene na večnost, koju samo one osećaju i sa kojom su u vezi, mudrije su, higijeni posvećuju beskrajno vreme i strpljenje, najbolje su majke na svetu. Tiši su i manje zahtevniji pratioci nego psi. Da, više sam imala mačaka nego pasa. I sada bih sa manje razmišljanja uzela mače, nego kucu, iako, čim stavim mače na dlan, znam da će bol kada me napusti biti proporcionalna radosti koju sam imala dok je bilo sa mnom. Uvek kada gledam njihove ljupke njuškice na malim nadgrobnim pločama u mom vrtu, čini mi se da njihova smrt nije konačna.

Pamtite li neke posebno dirljive trenutke kada ste osetili kako životinje uzvraćaju ljubav?

‒ Ne mogu da se ne setim događaja koji mi je davno, pre dvadesetak godina, naterao suze na oči. Tada je u našoj vili u Monaku živelo deset maca. Kada je u jednom momentu u vrt ušao nepozvani veliki strani mačor, opasan i uporan neprijatelj, spreman da napadne, zatekla sam ih svih deset poređanih u vrstu, nakostrešenih u divljem frktanju, spremne za odbranu svojih života, kuće, poseda, mene, moje mame, onih koji su ih hranili i brinuli o njima, onih koji su ih najviše voleli.

Da li naslovna strana knjige ima posebnu poruku?

‒ Na slici smo ja i moj ljubimac Alek na terasi naše vile, u ozbiljnom razgovoru. Sada već daleke 1999. godine, Alek je bio prvi predstavnik svoje rase “džek rasel terijer”, koji je po Parizu, Beogradu, a zatim i u Monaku prošetao korakom prave zvezde. Bio je svedok našeg najaktivnijeg i najdelotvornijeg perioda života, svuda nas prateći: na posao, u stan, u naše kuće, nove gradove i druge države. Sa radošću, ali i teško skrivenom ljubomorom, dočekao je dolazak naše ćerke Emme. Sa njom je automobilima, brodovima i avionima proputovao mnogo evropskih zemalja koje smo posetili. Uspavala sam ga u 21. godini svakodnevnog slavljenja života, ne dozvolivši ni delić života nedostojnog jednog takvog psa. Njegovim odlaskom otišao je i deo nas. Kada sam saopštila ćerki da sam ga uspavala, rekla je: “On je došao u kuću pre mene, dođe mi kao stariji brat.”

Uzimajući u obzir sve obaveze koje imate, poslovne, porodične, društvene, kako ste uspeli da svih ovih godina upravljate čitavom menažerijom?

‒ U knjizi život buja, smenjuju se rase, generacije, preklapaju se vremenski i prostorno, i stvaraju lanac koji se ne prekida već pedeset godina, čineći porodicu čije članove nalazim u raznim situacijama: kupujem ih, dobijam na poklon, nasleđujem... Ali sve ih volim, svima se radujem, ako je moguće, sa njima putujem, i tugujem kad im prođe vreme. Mnogih sam ostala željna, ali sam se trudila da od onih kod kojih ih ostavljam uvek dobiju nežnost, da su uvek okruženi bar jednim od članova svoje porodice, zato što sam čvrsto ubeđena da svi moji ljubimci imaju dušu složenu i satkanu od materijala kao što je naša. Rilke zamera životinjskom veku što ne traje dugo, koliko i čovečji, a Kolet se pita kako u tako kratak život stane toliko velika ljubav. Ja samo znam da je neprocenjiv osećaj da vas pri povratku kući čeka biće koje vas doživljava kao svog i jedinog, onoga za koga je siguran da mu nikada ne bi naneo bol, na čiji i najmanji znak nežnosti odgovara zahvalnošću, a vi postajete svesni da vaša ljubav nekome treba i da na nju uzvraća baš onako kako vi očekujete.

Bonus video:

(Espreso/Hello)