JEDNO PISMO POVODOM SMRTI KORNELIJA KOVAČA IMA DA VAM RASCEPA SRCE: Previše tužno!

Kristina Kovač teško se miri sa smrću oca Kornelija Kovača za koga je bila izuzetno vezana. Na dan kada je objavljeno da nas je čuveni kompozitor napustio njegova srednja ćerka, koja sa porodicom poslednjih godina živi u Švedskoj, oprostila se na društvenim mrežama emotivnim pismom i fotografijama iz porodičnog albuma.

„Znaš, iako sam uvek bila ponosna što sam sasvim svoja i nezavisna, ponekad i buntovna kada bi pokušao da me posavetuješ po pitanju nekog spleta akorada dok pišem najnoviju pesmu, da mogu, začas bih se vratila u bistru vodu bratuške plaže, obešena o tvoja ramena, na sigurnom, dok užasno polako plivaš u dubinu velikog plavetnila, sa nosem napola u vodi. Samo tako sam smela da idem u duboko, držeći se za tvoja ramena koja su mi tada, kao detetu, delovala kao neko sidro, siguran oslonac, spas od mraka dubine“, piše Kristina i nastavlja u istom, emotivnom maniru.

„Za tren bih sad otputovala nazad kroz vreme, u stolicu koju bih tiho privukla bliže klaviru, da te slučajno ne prekinem dok sviraš beskrajne nizove magije koji su ti izlazili iz tih mekanih prstiju na dirke. Pitala bih te, kada bi zastao da udahneš: Tata, a koju to pesmu sviraš?, i ti bi mi uvek odgovarao da to nije pesma, da samo sviraš muziku iz svoje glave. A ja sam znala da to nije iz glave, već iz duše, iako sam bila baš mala.“

„Vratila bih se u sve one beogradske jeseni, kada bi, nekarakteristično za tebe, usred dana odjednom imao pauzu u obavezama, malo slobodnog vremena, pa poželeo da izađeš u šetnju. Nepogrešivo si svaki put znao ko te nikada neće odbiti, ko je s nestrpljenjem čekao trenutke koje će provesti sa tobom, ko te je najžedniji ‒ ja, prcko, sva ponosna pored tebe, dok prolaznici viču: Zdravo, Bato!, Kako je, Bato? Uvek mi je bilo čudno što te zovu Bata, ali ti je nadimak pristajao kao saliven. I uvek bih te pitala: Ko ti je ovo, a odgovor bi skoro uvek bio: Nemam pojma, jer su te voleli i doživljavali kao svog zbog toga što su se uz tvoje pesme zaljubljivali.“

„Za sekund bih se vratila na sva snimanja na koja si me ikada poveo ‒ detinjstvo sam provela u čuvenoj Petici (Studiju 5 Radio-Beograda), pa kod Enca Lesića u Lole Ribara, pa kod tebe u čuvenoj prostoriji u Džordža Vašingtona. Gledajući te kako strpljivo, ali uvek iskreno i bez mnogo uvijanja, stvaraš magiju sarađujući sa ljudima. Slušajući i učeći iz tvojih produkcija, pesama, reči. Iz prikrajka. Bila sam ponosna na tebe, uvek i zauvek. Na to koliko si prokleto vredan bio oduvek. Na tvoje beskompromisno poštenje. Na tvoju beskompromisnu posvećenost muzici. Na tvoje Pesme, sa velikim P.“

„I jedino što sam ikada stvarno želela, tajko moj, bilo je to da i ja tebe učinim bar upola ponosnim na mene. Da budeš zadovoljan i sretan mnome i time u kakvog sam čoveka izrasla, time što i kako i za koga sam radila i uradila. Nismo se baš uvek razumeli na tu temu... ali za mene to nije promenilo ništa. Nikada. Volim te oduvek, zauvek, verno kao psić, i tako tužno u ovom bolnom trenutku, kad znam da ti je duša otplivala polako među oblake, baš kao kroz bratušku bistru vodu, da pronađeš neke nove svetove u kojima ćeš večno praviti najlepšu muziku za sve duše ovog sveta.

Ovog puta nisam otplivala sa tobom. Ostajem da podižem sa beskrajnom ljubavlju i kao malo vode na dlanu tvoju Taru, tvoje jedino unuče, koje u sebi nosi tvoju muziku, na kub. I znam da si na to ponosan, i tek ćeš biti, tajko moj, tamo negde gore.

Izgrli mi mamu.

Zauvek tvoje malo Tinče“

Bonus video:

(Espreso)