"ODAVNO VEĆ ČEKAM KRAJ!" SEKA SABLIĆ ISKRENA DO KOSKE: Progovorila i o udvaračima!

Naša proslavljena glumica Jelisaveta Seka Sablić juče na napunila 80. godina, a tim povodom podsetili smo se nekih zanimljivih detalja iz njenog života koje nam je u mnogobrojim intervjuima ispričala.

Kada ste poslednji put plakali zbog glume?

- O plakanju i ne razmišljam. Briga me za to. Naučila sam da ne plačem ni za važnije stvari u životu, pa neću ni zbog glume. U godinama sam kada sam se, na neki način, istrenirala što se tiče osećanja. Mogu da budem besna ili ljuta, ali da me nešto tek tako pogodi - teško. Niko više nema tu snagu da me povredi. Kada sam bila mlađa, to je za tili čas moglo da se dogodi. Hvala glumi, veliki je učitelj. Ali eto, ja sam i dalje u toj borbi. Odavno već čekam finale i kraj karijere, ali nikako da se desi. Sve što sada radim, radim sa zadovoljstvom, čistih osećanja i shvatam to kao produžetke svog glumačkog staža.

Da li je postojao trenutak u vašem životu kada ste hteli da napustite poziv glumice?

- Da. Istina davno, htela sam da menjam poziv. Toliko sam bila nezadovoljna u svom Ateljeu 212, i toliko izgubila samopouzdanje, da mi je izgledalo kako izlaz ne postoji. A onda sam se naglo otrgla od te emocije i vezanosti za ljude u matičnoj kući, i nastavila dalje. To je kao kad odete od voljenog čoveka i vidite da možete i bez njega, da sunce i dalje sija i da život prosto teče slobodnije.

Kako reagujete na udvaranja, pohvale, komplimente?

- Najčešće nikako. Teško ih prihvatam. I celog života me prijatelji kritikuju zbog toga. Ne reagujem ni na lepo, ni na ružno. Izgleda da prosto ne umem da se opustim. Osluškujem šta mi kažu, ali ipak mi je na kraju najvažniji sopstveni sud.

Da li ste razmišljali o povlačenju iz glume?

- Ne, ali polako se smanjuje želja za glumom. Možda je tome doprinela i ova situacija. Do juče sam bila čvrsto vezana za nju. Imam nekoliko divnih predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, koje veoma volim, pa će se valjda i upaliti neki žižak u meni, koji se trenutno ugasio. Mislim da nikad neću preseći i kazati, kao neki: “E sad više neću da se bavim glumom”. Kao što je jednog dana rekla Marija Crnobori. Ona je svakog dana dolazila do pozorišta. Često sam je sretala kod službenog ulaza, uvek je sedela pored portirnice, nije htela da uđe čak ni u pozorišni salon. Uvek bih sela da popričam sa njom. Videla sam koliko je ona bila potrebna teatru, sceni i predstavama. Pitala sam je: “Marija, zašto više ne glumite?” Kategorički je odgovarala da nikad nije došla u iskušenje da se predomisli, bila je od onih osoba koje su presekle zauvek. Sad je situacija drugačija, postoji "laka" gluma, snimanje serija ili drama. Pozorište je najteže, u njemu su najveći stresovi, traume i nesigurnosti. Ali ne odustajem, mislim da ću ipak stići Vlastu Velisavljevića.

Kako podnosite gubitke? Protekle godine napustilo nas je dosta vaših kolega.

- Nemam ličnih gubitaka, hvala bogu. Zbog situacije i društva koje stoji u mestu, često se osećam kao gubitnica. Sve više mislim na Gagu i Milenu. Sto puta u nekoj situaciji mi padnu na pamet i kažem: “Bože, šta bi oni sada rekli”, posebno u moru ovih prevara i laži u kojima živimo. Pogotovo Milena, koja je uvek malo preterivala, setim se njenih komentara pa se onda nasmejem, jer je ona oduvek bila neodoljiva i šarmantna. Mnogo mi nedostaju. Svačiji odlazak je veliki gubitak. Trudim se da smrt primam kao deo realnosti, koju teško mogu da prihvatim kad je u pitanju mlad čovek. Sećam se koliko sam plakala kad je otišao Marinko Madžgalj. Iako je on daleko do moje generacije i nisam imala neke posebne bliskosti sa njim, mnogo me je pogodilo. U Ateljeu 212 na komemoraciji su puštali film o njemu. Na tom ekranu bio je kao neka beba koja počinje i pred kojom je bio život.

Bonus video:

(Espreso/Gloria)