Foto: Printscreen/Youtube/MLG Highlights

ispovest zvezde

KOBI: GDE SI KRENUO? Moraš da uradiš šta ti Brajant kaže

Košarkaš Njujorka, Džulijus Rendl, govorio je o svojoj karijeri za portal Players Tribune

Objavljeno: 05.03.2021. 19:02h > 19:27h

Košarkaš Njujork Niksa, Džulijus Rendl, obratio se javnosti na portalu Players Tribune.

U ligu je došao 2014. godine, kada je izabran kao sedmi pik od strane Los Anđeles Lejkersa. Potom je otišao u Nju Orleansu, a od 2019. je igrač Njujork Niksa.

- Reputacija je čudna stvar. Bio sam izuzetno uzbuđen kada sam dolazio u Nikse pre dve godine, jer čitavog života ljudi sumnjaju u mene i upravo su čelnici Niksa bili ti koji su mi rekli da takve komentare zaboravim. Rekli su mi da veruju u mene, da žele da budem njihov čovek i ponudili mi ugovor. To je za mene značilo sve. Naravno, to mi je ostavilo osećaj da moram nešto da dokažem. Kada je sezona počela, sebi sam govorio 'Moraš da ubaciš 30 poena, to je tvoj posao'. Ja nisam sebičan, nikada nisam bio, nisam tako vaspitan. Fokusirao sam se na tim, kao i uvek, ali to nije išlo kako treba. Da budem iskren, nisam baš razumeo kako to u NBA funkcioniše kada postaneš glavni igrač. Tim je zmija, a ti si glava. To je ozbiljna stvar. Timovi će odbrane spremati prema tebi i tvojoj igri, znači da je više pritiska da se pokažeš. Ako ti odigraš malo lošije, tim gubi. Ima toliko mnogo malih stvari za tako veliku ulogu i nisam bio siguran da sam spreman za sve to - rekao je Džulijus Rendl.

- Još jedan problem, kada pogledam iza sebe, bio sam strašno fokusiran da se dokažem kao prva opcija, pa sam izgubio osećaj za neke druge obaveze u timu, nisam se dokazao kao vođa u svlačionici, a timu je to bilo neophodno. Nisam bio taj koji postavlja primer, koji podiže samopouzdanje uz dobre igre, timu je bilo potrebno toliko toga, a ja mu nisam dao. Sezona je bila puna frustracija i to nas je lomilo, pa se i videlo. Moj sin ima četiri godine i Kajden često gleda moje utakmice, on me stvarno prati. Kao soko. Kada imam neki dobar potez i stežem se pred kamerama, on me imitira. Kunem se, igrali smo basket u kući i on krene da zakuca na svoj mali koš i ja ga kao gurnem, a on se okreće i mami kao da je sudija uputi pogled tražeći faul. Sigurno znate taj pogled. Počeo sam da se smejem i pitao sam se gde je to naučio, a onda mi je sinulo. Naučio je to od mene. Ako je on to naučio od mene, kakav onda primer dajemo drugoj deci - objašnjava Rendl.

- Zamrzeo sam to kod sebe. Znao sam da imaš samo jednu šansu za prvi utiasak i bio sam užasnut na samu pomisao da sam ostavio takav. Kao da sam upropastio veliku priliku, kao da mi je to zacementiralo reputaciju. Sebičan. Nije lider. Nije pobednik. Sve to mi je odzvanjalo u glavi. Znao sam da postoji samo jedan način da to ispravim, da pokažem da sam bolja osoba. To je značilo da moram da preformulišem sovju igru, da proširiim reportoar i da počnem da ličim na elitne igrače. Radio sam na mnogim stvarima, poput plejmejkinga i šuta spolja. Igraću centra, krilnog centra, nisko krilo, šta god treba. Poboljšao sam kondiciju i spremio se za celu sezonu, a i za plej-of. Morao sam da pružim najbolju verziju sebe i da pomognem Niksima da urade to isto.Gledao sam snimke utakmica više nego ranije, pokazivao sam i saigračima i gledali greške i loše navike. To sam naučio od Ajzee Tomasa u Lejkersima. Njegov um je nešto posebno, on me je naučio koliko stvari možeš da pokupiš iz gledanja snimaka, to je jedna od najvažnijih stavki.

- Da vam ispričam nešto. Svi znaju da sam ruki sezonu presedeo zbog povrede kuka i zbog toga sam propustio mnogo tih prvih stvari. Još kao deca sanjamo da igramo u NBA i dođem tamo, pa dobijem pauzu. Sediš u civilu i gledaš ljude koji igraju košarku, to je teško. Sledeće sezone sam i ja bio sa njima. Bio sam uzbuđen, kao da imam mnogo toga da nadoknadim... Odrastao sam u Dalasu, tako da sam mečeve sa Maveriksima zaokružio na kalendaru. Stigli smo dan ranije, pa smo imali slobodnog vremena na pretek, a ja u tom momentu imam 20 godina. Iz aviona stižemo pravo u hotel i ispred mene iskače Kobi. 'Gde ćeš?' Odgovorio sam da idem da se vidim s porodicom i sa prijateljima, a Kobi je rekao da od toga nema ništa i da idemo na trening. Brate... To je bila Kobijeva moć, da mi je to rekao neko drugi, samo bih ga oštro pogledao i prošao, ali to je bio Mamba, ne postavljaš pitanja, radiš šta ti je rekao. Kobi je znao da je to moj rodni grad, ali nije on loš lik jednostavno je hteo da me naučio lekciju. Ako hoćeš da uspeš u ovom poslu, moraš da radiš više od svih i nikakve večere s porodicom i klubovi s prijateljima ne smeju da budu preči.

-Bila je to Kobijeva poslednja sezona, sve što me je naučio je postala moja rutina. AKo smo na putu, siđemo s aviona i odmah idem u salu i šutiram. Nema šale. Da zavrpim priču, bili smo u Detroitu prošle sezone i setim se da mi je još od puta u Dalas rutina da iz aviona odem pravo u salu i šutiram na koš. Kao sat. Drugi grad, ista priča. Na ovom putu je bilo malo drugačije. Za mene su posebno otvorili srednjoškolsku salu, nešto što inače obožavam. Sačekao me je direktor škole i otvorio mi vrata i zahvalio se što sam došao, jer igrači retko kada dođu u poslednje vreme. Da li znate ko je bio poslednji igrač koji je došao u tu salu da šutira? Kobi. Naježio sam se. To se dogodilo samo mesec dana nakon Kobijeve smrti. To nikada neću zaboraviti. Shvatio sam koliki je blagoslov biti Kobijev saigrač, pogotovo kada sa njim imate razumevanje na visokom nivou. Bio mi je mentor i uvek me učio da znanje širim dalje, da ga ne čuvam samo za sebe i to je veliki deo njegove zaostavštine.

(Espreso)