A šta ako uspemo?

Rođen sam u decembru 1998. godine i do današnjeg dana, oduvek sam bio kao što i treba da budem navijač fudbalska reprezentacije Srbije.

I ruku na srce, nisam doživeo, odnosno možda i ne pamtim neke velike pobede našeg nacionalnog tima, ali opet isto tako, nije da ih nije bilo...

Prvo veliko sećanje je odlazak na stadion "Rajko Mitić" tog čuvenog 9.9.2009. godine u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2010. godine u Južnoj Africi.

Nije to bio trijumf, već remi 1:1 sa tada prejakom Francuskom, aktuelnim vicešampionom Mundijala 2006. godine u Nemačkoj.

Pamti se posle toga rušenje Rumunije u Beogradu od 5:0 pod komandom Radomira Antića i obezbeđena karta za put u spomenutu Južnu Afriku.

Naravno, kada govorimo o tom Mundijalu, osmeh na lice izmamilo je rušenje Nemačke, Lanetov "skok u kanal," i Stojketova odbrana penala Podolskom.

To je bila 2010. godine i mislim da sam 11 godina čekao na neko ogromno slavlje, a to je muk u Lisabonu i direktan plasman u Katar, opet Svetsko...

Izgleda da je našim reprezentativcima suđeno da obraduju naciju kada treba da se ode na planetarnu smotru i zato se pitam - a šta ako uspemo?

Okej, izabranici novog selektora Veljka Paunovića gostuju Engleskoj u četvrtak od 20.45 na Vembliju u prvoj od dve najvažnije utakmice za baraž za Mundijal.

Istoj tog Engleskoj koja je aktuelni dvostruki viceprvak Evrope, ima svih šest pobeda u K grupi kvalifikacija i gol razliku 18:0.

Istoj toj Engleskoj koja je slavila 5:0 u prethodnom odmeravanju snaga na rasprodatom stadionu "Rajko Mitić..." Ali opet - a šta ako uspemo?

Mi, (iako sam uvek to mrzeo jer ne igramo mi i ja, već reprezentacija), na Ostrvo idemo kao "laka meta," glineni golubovi, ali - a šta ako uspemo?

Kada sam pričao o radostima koje mi je dala reprezentacija, jedna od njih je bila i ona čuvena generacija omladinaca do 20 godina na Novom Zelandu.

Pre 10 godina postali su prvaci sveta, odigrali kolo na brazilsku sambu i pobedili i vratili se kao nacionalni heroji... A selektor je bio, ko?

Pa on, neko koga smo čekali eto bukvalno tih 10 godina, naš Paun, što bi neki rekli - čovek iz naroda, gospodin Veljko Paunović.

Ja gospodinu Veljku Paunoviću verujem 100 odsto i šta god da kaže, znam da to priča iz srca i sa najvećom emocijom jer je ovu priliku čekao i dočekao.

Mnogi ne vole, nekada i ja to ne volim da slušam, ali ova zemlja je kroz istoriju preživela i pobedila mnogo velike protivnike u mnogim ratovima...

I sada je vreme da se duh tih boraca preseli u tela naših momaka i da na terenu izgledamo kao da nam je to svima poslednji meč u karijeri...

Njima fudbalski, nama novinarima poslednji koji pišemo, ali da se svi na kraju bez obzira na rezultat pogledamo u oči i kažemo - svaka čast ljudi....

Vembli i Engleska su kolevka fudbala, ali, a šta ako uspemo da podrmamo tu kolevku i za trenutak vratimo nadimak "evropski Brazilci..."

Momci, niste najbolji i najtalentovaniji, ali srećno jer "nije bitna sila koja te napada, već svetinja koju braniš..." Živela Srbija! A šta ako uspemo?

Bonus video:

(Espreso/Veljko Petrović)