EKSPLODIRAO JOJ MOZAK JER NIJE ZNALA DA PATI OD STRAŠNE BOLESTI: Ispričala je svoju TEŠKU sudbinu
Devojka kojo je eksplodirao mozak, Foto: Pintscreen/Instagram

ispovest

EKSPLODIRAO JOJ MOZAK JER NIJE ZNALA DA PATI OD STRAŠNE BOLESTI: Ispričala je svoju TEŠKU sudbinu

"Tajming je sve"

Objavljeno:

Jedna žena doživela je neverovatnu i tešku sudbinu, kada je njen mozak eksplodirao usled posledica koju je njena urođena bolest, za koju nije znala ni da je ima, donela. Njenu ispovest o strašnoj bolesti prenosimo u celosti.

- Ujutro 20. januara 2020. godine, samo nekoliko nedelja pre nego što je pandemija okrenula svet naglavačke, doživela sam katastrofalnu povredu mozga. U jednom trenutku bila sam na sastanku u Njujorku (gde živim sa mužem i dvoje dece) i nakratko mi je pažnju odvukla igra svetlosti dok se jarko zimsko sunce odbijalo od Ist River i izlivalo kroz prozore, a sledećeg trenutak - mrak, ništa. Bila sam u komi 17 dana, a kada sam se probudila, nisam mogala da govorim, hodam, pišem niti da pomeram desnu stranu tela, ali jedna od najtežih stvari je bila što sam to morala da prihvatim u trenu - život se zauvek promenio.

- Ispostavilo se da je moja povreda mozga rezultat retkog stanja, arteriovenske malformacije (ili AVM) - krvni sudovi koji povezuju moje arterije i vene nastali su 'pogrešno' u materici. To niko, nijedan doktor, nijedan roditelj, niko, nije mogao da zna. Nekoliko dana ranije doletela sam u Njujork iz Londona, gde sam rođena i odrastala. Da je moj AVM počeo da puca iznad Atlantika, to bi bilo kobno za mene. Nedugo nakon što sam izgubila svest, odvedena sam u Hitnu pomoć.

U pripravnosti su bili herojski lekari i medicinske sestre, a neurohirurg dr. Kristofer Kelner koji mi je spasao život. Tajming je sve. Nekoliko meseci kasnije, kada sam puštena iz bolnice, pandemija je učinila život neprepoznatljivim, baš kao što je mene moja povreda mozga učinila neprepoznatljivom. Kretanje kroz kognitivnu disonancu novog sveta, mog novog sveta, bilo je iscrpljujuće i uznemirujuć, a ipak se osećam kao najsrećnija žena na svetu.

Postoje, naravno, povremeni trenuci olakšanja, čak i radosti. Povreda mozga ili ne, gledanje dece u igri, sada od sedam i tri godine, kako rastu i uživaju u svojim mladim životima, uglavnom je izvor velikog zadovoljstva, ali postoji loša strana stvari. Gledati kako odrastaju nesposobna da im (nestručno) šutnem fudbalsku loptu, (nestrpljivo) ih odvedem u park ili (umirujuće) stavljaja, flaster na izgrebano koleno, a kamoli da vodim sa njima pravi razgovor, je agonija. Dok se borim da povratim govor, iscrpljuje me čak i pokušaj da izgovorim nekoliko rečenica. Ne mogu da im kažem koliko ih volim.

Pre nego što mi je mozak eksplodirao, imala sam uspone i padove, naravno. Ali čak i u najgorim trenucima (imala sam tri spontana pobačaja obavijena tugom i imala duge periode depresije od tinejdžerskih godina), uvek sam mogla da računam na ljude koje volim da će me izvući. Ljudi, knjige, muzika, umetnost, pozorište, London, putovanja, prijatelji, odlazak u pab, gledanje kako igra moj voljeni Arsenal – sve su to bili deo alata na koje sam se oslanjala za diverziju i ometanje, za odmor i opuštanje.

Kao pisac i voditelj, moja karijera je bila komunikacija i izražavanje, pripovedanje i povezivanje. Bože, kako sam volela svoj posao, ali sada je svaki razgovor postao ogroman napor. Plakala sam od frustracije dok sam ovo pisala, jer više ne mogu da kucam ili pišem, jer sada patim od dvostrukih prokletstava afazije i apraksije, uobičajenih za mnoge preživele povrede mozga. Interakcija sa spoljnim svetom je takođe teška. Teško mi je da napustim svoj komšiluk bez pomoći. Svet je složeniji - fizički, neurološki, kognitivno. Strah od još jednog velikog napada, ili još gore, još jednog ozbiljnog krvarenja u mozgu, uvek tinja u meni.

U mom ranijem postojanju moji horizonti su izgledali beskrajno. Sada ne mogu mnogo da se krećem, a kamoli da vozim ili letim, a u automobilu, vozu ili autobusu osećam se uznemireno i fizički bolesno. Ima nekoliko dana kada mogu da napustim svoj veoma ograničen život. Možda sam privilegovana, ali moj život je vezan za nekoliko blokova na Menhetnu. Ljudi me pitaju da li je ovo iskustvo otkrilo novu stranu mene, možda onu na kojoj sam zahvalna. Bilo bi primamljivo reći da jeste. Hvala ti, povredo mozga, što si me prosvetlio. Zadao si mi probleme sa govorom, probleme sa kretanjem, kognitivnu maglu i hronični bol, ali bez mamurluka! Nema kasnih noći! Zdravije postojanje!

1 / 5 Foto: Pintscreen/Instagram

Iskreno, ne mislim tako. I dalje sam ja. Nedostaju mi te kasne noći. Nedostaje mi piće. Nedostaju mi razgovori. Nedostaju mi moji gradovi. Nedostaje mi posao. Pa ipak… većinu dana idem u kratku šetnju, ako sam fizički sposobna, i radim na tome da samo budem ovde. Ne postoji ništa kao mogućnost da umrete u 38. godini da biste izoštrili vaše poštovanje prema životu, jer ste zapravo živi. Uživanje u zvucima grada, boji neba, ukusu odlične šoljice kafe. Kako sam srećna! Ako je ovo obim mog života trenutno, kakav je to život!

Od kada se poklopilo vreme pandemije i moje povrede mozga, još uvek nisam videla svoju širu porodicu ili prijatelje. Ali kada vidim njihova lica u video pozivu, ili kradem trenutak nasamo sa svojim voljenim mužem, gledam naše sinove kako spavaju, cenim male stvari, što je zaista sve. Radost rečenice koja zaustavlja srce u knjizi, zaboravljena omiljena pesma koju čujem na radiju, zalazak sunca nakon kiše koji oduzima dah, gromoglasni smeh izazvan nečim što je prijatelj rekao u video pozivu 3000 kilometara od mene - ako postoje reči i muzika i svetlo i ljudi koji komuniciraju, onda znam da će sve biti u redu. Mora biti, zar ne?

Baš danas sam sedela ispred kafića na Leksington aveniji kada sam videla starog prijatelja. Šetao je sa druge strane, maskiran, izvan svog komšiluka. Osećala sam se kao da mi univerzum daje znak: ne daj se! Pošala sam za njim i svetla na pešačkom prelazu su se promenila u moju korist. Sa svom snagom koju sam mogao skupiti, prozvala sam njegovo ime. Okrenuo se. Nikada me nije video u mom 'novom' životu. Ipak... ipak me je prepoznao. 'To si ti!' uzviknuo je. Zatim je odmahnuo glavom. I on se osmehnu. Zagrlili smo se. 'Tu si.'- prenosi hrvatski 24sedam.

(Espreso / 24sedam.hr)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media