ZBOG NJE SE DESILO NAJPOZNATIJE UBISTVO U NOVOM SADU: Zaklao čoveka na železničkoj stanici, RAZLOG JE ŠOKANTAN

Rođena kao ćerka jednog od vođa Srba u Austrougarskoj, Svetozara Miletića, i posle supruga vođe radikla Jaše Tomića (venčali su se 1884. godine), Milica je imala i pomalo sudbinski složene kockice da joj se otvori put ka samom vrhu srpskog društva u tom periodu.

Milica je skoro ceo život provela u Novom Sadu, a školovala se u Beču i Pešti i govorila je nekoliko jezika: nemački, mađarski, francuski i engleski. Još kao devojka uključila se u politički život uz svog oca koji je bio i u zatvoru (1876 – 1879), a zbog njenih pisama nekadašnjem vereniku, Jaša Tomić je 4. januara 1890. godine ubio Mišu Dimitrijevića na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Tragedija na železničkoj stanici

U tom pismu, Milica je svom tadašnjem vereniku Branku Petroviću obećala da će mu u miraz doneti politički list Srba u Ugarskoj – „Zastavu“.

Imala je na umu verenikovo slabo materijalno stanje i činjenicu da njen oboleli otac više nije u stanju da, ni sa osloncem na njenu pomoć, uređuje „Zastavu.“ Ubrzo pošto je Petroviću uputila to pismo, njih dvoje su raskinuli veridbu, a Milica se posle šest meseci udala za Jašu.

Dimitrijević se nije zadovoljio samo pominjanjem pisma u „Braniku“. U prepisu, poslao ga je Jaši. Ono je naširoko prepričavano po Novom Sadu, a kažu, čak i čitano na čajankama u domu Dimitrijevića i njegove supruge.

Kamen velike sramote obrušio se na Jašu i na Milicu Tomić. Jaša je izazvao Dimitrijevića na dvoboj da odbrani čast svoju i svoje supruge, ali se on nije odazvao. Situacija je kulminirala u subotu, 4. januara 1890. godine, na pravoslavni praznik Tucindan. Tomić je, prema svedočenju poznanika koji su ga tada sreli, izgledao kao u bunilu. Rekao im je da nije spavao četiri noći. Nabavio je lovački nož i uputio se ka železničkoj stanici znajući da će tamo sresti Dimitrijevića koji je krenuo sa suprugom u posetu tazbini.

Prišao mu je i usmrtio ga, a zatim, držeći okrvavljeni nož u rukama, predao se policiji, pišu Novosti.

Osuđen je na doživotnu robiju, ali mu je kasnije Viši sud smanjio kaznu na samo šest godina. Umanjenju je doprinelo zalaganje Novosađanki koje su sakupile više od tri hiljade potpisa za njegovo oslobođenje, smatrajući da je Tomić, iako surovo, ipak branio čast svoje žene.

Politički uspon

Njen najveći politički uspeh će biti taj što će 1918. godine biti izabrana među sedam poslanica Velike narodne skupštine koja je donela odluku da se ovi prostori prisajedine novoformiranoj Jugoslaviji.

Istoričar i odbornik u Skupštini grada Đurađ Jakšić priča za 021.rs da je to što su Milica Tomić i druge poslanice birane i imale pravo glasa vrlo značajno, jer u to vreme žene skoro nigde u svetu nisu imale to pravo, s tim da će u samoj Jugoslaviji sve žene pravo glasa dobiti tek 11. avgusta 1945. godine nakon Drugog svetskog rata.

„Od 757 poslanika, njih sedam su bile poslanice na Velikoj narodnoj skuštini kada se donosila odluka o prisajedinjenju Srbiji. Njih sedam su imale pravo glasa za razliku od ostatka moderne Evrope, gde žene nisu mogle da glasaju. Po ovome je uloga Milice Tomić vrlo značajna i tako se upisala zlatnim slovima u istoriju naših prostora“, navodi sagovornik 021.rs.

Sve je bila, samo ne feministkinja

Milica Tomić je uređivala i vodila novine „Zastavu“, a godinama je uređivala i časopis „Žena“ i bavila se drugim aktivnostima, vodeći borbu za veća prava žena uz kontakte sa mnogim feminističkim oragnizacijama tog vremena. Jakšić, opet, smatra da ona nije bila feministkinja kako je mnogi predstavljaju.

„Prilikom izraza saučešća kralja Aleksandra Karađorđevića udovici Jaše Tomića, Milica je kralju je između ostalog rekla da je njen muž živeo za ideal velike i slobodne Srbije. Nakon muževljeve smrti 1922. godine ona se potpuno povukla iz javnog života i kao neko ko je odrastao u srpskoj patrijarhalnoj porodici sve je bila, samo feministkinja ne“, kaže Jakšić.

Milica Tomić je u Novom Sadu živela potpuno povučeno do svoje smrti neposredno nakon oslobođenja 1944. godine i njena društveno-politička aktivnost je mahom zaboravljena.

Tek poslednje dve decenije o Milici Tomić je počelo da se piše više. Međutim, uprkos inicijativi da joj se podigne spomenik, pa i osnivanja muzeja štampe u kući gde je živela i radila u centru Novog Sada, do danas joj nije odato neko značajnije priznanje, osim skromne spomen-ploče na kući u Dunavskoj ulici.

(Espreso)