KAKO POVEROVATI DA JE BEZBEDNIJE IĆI U ŠOPING NEGO U TEATAR? Aja Jung otkrila kako stoje stvari sa igrom u Srbiji

Aja Jung je srpska baletska umetnica, koreograf, jedna od osnivača i umetnička direktorka Beogradskog festivala igre, kao i jedna od osnivača i upraviteljka Nacionalne fondacije za umetničku igru u Beogradu i od 2010. godine potpredsednik evropskog ogranka Svetske alijanse za umetničku igru - WDA Europe, ITI UNESCO sa sedistem u Rimu.

Nedavno je učestvovala u prvom UNESCO-vom programu ,,Dijalozi sa izuzetnim ljudima'', a nama je otkrila kako je izgledao razgovor sa poznatim koreografom Gregorijem Makomom, kao i to kakav je uticaj imalo pomeranje programa Beogradskog festivala igre.

Pre nekoliko dana, učestvovali ste u prvom UNESCO-vom programu DIJALOZI SA IZUZETNIM LJUDIMA. U pitanju je poseban projekat o budućnosti scenskih umetnosti, teatra, igre, opere, koncerata… Vaš sagovornik je bio poznati koreograf Gregori Makoma, a moderator Tobijas Bjankone, direktor Međunarodnog pozorišnog instituta koji deluje u okviru UNESCO-a. Kako je izgledao taj razgovor?

Bio je to konstruktivan razgovor profesionalaca, koji potvrđuje da su problemi koje je pred nas postavila pandemija podjednako izazovni u Parizu, Johanezburgu ili Beogradu. Međutim, u nekim sredinama su umetnost i kultura izuzetno važni, pa se odgovorno radilo na stvaranju uslova za dalju organizaciju i funkcionisanje ovog sektora. Korona je jedinstvena pojava u istoriji čovečanstva kojoj je pošlo za rukom da istovremeno spusti zavese i zatvori teatre širom planete. Takvu vrstu katastrofe nad ukupnim pozorišnim, operskim i baletskim stvaralaštvom nisu prouzrokovale prethodne pandemije, pa čak ni svetski ratovi. Ipak, umetnici i publika iniciraju nove početke. Ukoliko se dogodi da imaju odgovorne i sposobne ministre kulture, kao i institucije koje se brinu o finansijskoj podršci, onda je moguć i brži oporavak ove industrijske grane. Danas smo svedoci da se teatri na Vest Endu otvaraju, da su gotovo svi letnji festivali u Evropi dobro posećeni, da je milanska Skala najavila novu sezonu već od septembra... Naravno, uz poštovanje svih mera koje garantuju sigurnost.

Kakvi su zaključci? Kako danas izgleda teatar, kako će izgledati baletske i operske produkcije, a šta je ono što se događa u svetu savremene igre?

Italijanski i francuski operski teatri koriste leto kako bi napravili izvesne režijske i koreografske intervencije kada su u pitanju predstave sa postojećeg repertoara. Cilj je obezbediti rastojanje među članovima hora, u baletskom ansamblu, odvojiti soliste, ostvariti novi mizanscen… Ako uzmemo primer iz susedstva, pre neko veče, održana je prva baletska premijera u Narodnom kazalištu u Rijeci. Reč je o komadu Andonisa Fonjadakisa. Na sjajnoj predstavi čestitam igračima i direktorki Baleta HNK Rijeka koji nisu otišli na plaže ili zbrisali na selo, a nisu ni krečili kupatila. Bavili su se svojim poslom, na zadovoljstvo brojnih obožavatelja i gostiju. Otvoreni su i festivali u Šibeniku, Plovdivu, Atini, Kalamati, Veroni, Ferari, Baseloni…

Pozorišta su u Srbiji zatvorena. Kako će se naša publika vratiti teatru?

To zavisi od umetnika i upravnika, ali i od osnivača, to jeste od vlasnika tih prostora. Vidimo da se serije i filmovi snimaju, da ljudi ulaze u avione, javni prevoz, restorane, klubove… Ne znam kako da poverujemo da je bezbednije provoditi vreme u šoping molovima i u kafićima, nego u teatru. Ili je pozorišna publika manje odgovorna od posetilaca noćnih klubova i sportskih stadiona?

Nedavno ste u Beogradu organizovali baletski seminar? Da li je bilo polaznika i kako su oni radili u prostorijama Nacionalne fondacije za igru?

Seminar je okupio tridesetak polaznika koji su radili sa baletskim pedagozima sa Kube. U pitanju su pedagozi naše Baletske škole, koji su zbog pandemije ostali ovde i tokom letnjeg raspusta, ali i honorarni, inostrani igrači Baleta Narodnog pozorišta, o kojima nema ko da brine. Ti umetnici su ostavljeni ovde tokom leta, bez mogućnosti da se vrate svojoj kući ili otputuju bilo gde, a ujedno bez angažmana, prihoda i viza za boravak u našoj zemlji. U toj situaciji, pokušali smo da im pomognemo, da ih uposlomo i da im omogućimo da produže svoje vize. U radu sa decom i mladim igračima, poštovali smo sve međunarodne mere za rad u profesionalnim baletskim studijima, jer lokalne ne postoje. Nažalost, pored dobre volje da se dopusti rad teretanama, neko je prevideo da postoje i mladi igrači koji se u vreme pandemije i dalje imaju obavezu vežbanja. Žao mi je kada razonoda pobedi profesiju, ili kada učinimo neke grupe apsolutno nevidljivim u našem društvu. Tokom izolacije, školski program je ponuđen on line, ali nikada niko nije pomenuo umetničke škole. Sigurna sam da nemaju sva deca klavir ili violončelo u svojoj sobi. A kako izgleda pauza za one koji sanjaju da postanu muzičari ili baletski igrači, ostaje poznato samo njima i njihovim roditeljima. Da se vratim na naš seminar: tri polaznice su dobile stipendije za dalje usavršavanje u Italiji, i to je ono što me mnogo raduje.

Vaš Festival, koji je po oceni GARDIJANA jedan od najvećih i najboljih festivala savremene igre u svetu, otkazan je samo nekoliko dana pre svog zvaničnog početka. Bilo je to u martu. Od tada ste ceo program prebacili na septembar i novembar, ove godine. Da li će programi zaista moći da se održe i na koji način?

Radi se o međunarodnom festivalu, što znači da zavisimo od pandemijske krivulje i protokola onih država iz kojih nam umetnici stižu. Za sada su stvari potpuno neizvesne kada govorimo o zemljama poput Brazila, SAD ili Izraela, jer oni gotovo da ne mogu da putuju u inostranstvo. Neke druge zemlje imaju mnogo bolje prognoze za jesen. Svakako, ogroman je problem što naši teatri još nisu počeli sa radom i što ne postoji nikakav plan za njihovo bezbedno funkcionisanje u septembru. Osim Opere Madlenianum čiji su vlasinci i menadžment dostupni tokom letnje pauze, te se ozbiljno bave ovom temom, gradski teatri uglavnom uživaju u letnjoj pauzi i čekaju… Ako me pitate koga, bojim se: Godoa. Beogradski festival igre je privatna manifestacija koja ima svoje zaposlene, ali i ozbiljnu obavezu prema svojoj publici i sponzorima. Pomeranje programa je izazvalo jezive gubitke. Mi moramo da učinimo sve da bi preživeli i pregurali ovaj jeziv period, odnosno imamo neumoljivu obavezu da izvedemo najavljene programe.

Kako stoje stvari sa igrom u Srbiji? Šta je stalo, šta nije stalo?

Sve je stalo. Zar to niste primetili?

Kako stoje stvari sa igrom u svetu? Šta je stalo, šta nije stalo?

Radi se, mnogo više nego ikada. Umetnici su tamo uglavnom samostalni ili imaju kratke angažmane. Nikome nije zauvek zagarantovana pozicija, status u ansamblu, plata, osiguranje... Takođe, mnoge trupe i prostori su u privatnom vlasništvu, pa je njihova želja da se vrate normalnom funkcionisanju zapravo lavovska borba za opstanak. Sa druge strane, primećujemo da je Nacionalni teatar u Atini proleće i izolaciju preimenovao u kolektivni godišnji odmor, pa se sada leto bezpogovorno koristi za svakodnevne nastupe na otvorenim scenama širom Grčke. To je izuzetno važno zbog publike, umetnika, ali i popularizacije umetničke igre. Fleksibilnost, brzina i inteligencija dolaze do izražaja u ovom nevremenu, u okvirima koje treba da obezbedi svaka država.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)