OVO SU ŠPIJUNI KREMLJA U SRBIJI KOJI SU RADILI ZA MAJKU RUSIJU! Ubijali su za Staljina, Moskvu i Kominternu

Špijunska afera potresa Srbiju. Državne organe, ali i sve građane, zabrinulo je to što su ruski agenti vršali po ovim krajevima i uhodili bratsku zemlju. Ipak, agent ruske vojne obaveštajne službe GRU, Georgij Kleban, koji je snimljen kako daje novac srpskom obaveštajcu, nije prvi ruski špijun u Srbiji.

Špijun odavno je omiljeno zanimanje kod svih Srba, a kada se pomene agent iz Moskve Srbi uglavnom odmah pomisle na Mustafu Golubića. Ima ih još.

Na tom spisku su i Dragoljub Draža Mihailović, Petar Drapšin, Josip Broz Tito, Slavko Rodić, Arso Jovanović, Ivan Milutinović, Pavle Bastajić i mnogi, mnogi drugi...

Prema članu 315 Krivičnog zakonika Srbije, ko tajne vojne, ekonomske ili službene podatke ili dokumente saopšti, preda ili učini dostupnim stranoj državi, stranoj organizaciji ili licu koje im služi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.

SLAVKO RODIĆ!

Narodni heroj i general JNA Slavko Rodić prema prvoj verziji umro je u svojoj 31. godini od zapaljenja pluća, ali istina je izašla na videlo tek pedeset jednu godinu kasnije, naime 2000. u testamentarnom intervjuu NIN-u Đoko Jovanić izjavio je: "Slavko Rodić likvidiran je po kratkom postupku jer je bio ruski špijun!"

ARSO JOVANOVIĆ

Arso Jovanović bio je 1948. načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije. Izjasnio se za Staljina i Informbiro, i prema zvaničnoj verziji pokušao je da pobegne u Rumuniju, ali su ga blizu granice, kod Vršca, ubili naši graničari. Nezvanično, sve je to bila inscenacija, likvidiran je u Beogradu.

Generala Arsa Jovanovića je Udbi prijavila svastika koja je doputovala iz Sarajeva, i sve što je od njega čula ocinkarila je sarajevskoj Udbi. Protiv Arsa je prijavu Udbi dostavio i pukovnik Dušan Dozet, iz Tempove političke uprave, koji je bio prisutan na jednom sastanku generala u Miločeru, gde se Jovanović saglasio s rezolucijom IB.

Posle Jovanovićeve likvidacije, nastupio je pakao za njegovu porodicu i rodbinu. Prva je nastradala sestra Miljuša, čuvena partizanka, prvoborac i učesnica Igmanskog marša, s promrzlim nogama, koja je prošla pakao Golog otoka. Sličnu sudbinu je doživeo i Arsov zet, major Luka Stojanović, koji je uhapšen i deportovan na Goli otok.

Porodicu generala Arsa Jovanovića izbacili su iz kuće u Beogradu i smestili u mali stan. Suprugu Senku su otpustili s posla jer nije htela ni po koju cenu da se odrekne muža.

PETAR DRAPŠIN

Petar Drapšin je bio Vojvođanin. Rodio se 1914. godine u selu Turiji, kod Srbobrana. U Beogradu je završio zanatsku školu i povezao se s komunističkim pokretom, a partija ga je poslala na studije tehnike u Prag. Nije dugo bio student. Otišao je u Španiju, u građanski rat, i na frontu u Andaluziji zbog pokazane hrabrosti stekao je čin kapetana. Napad Nemačke na Jugoslaviju zatekao ga je u Hercegovini, a kao dugogodišnji komunista i španski borac odmah je postao jedan od rukovodilaca ustanka.

U Hercegovini se istakao surovošću u obračunu s protivnicima komunista, pa i sa običnim narodom, koji se teško snalazio u novim uslovima. Između ostalog, partizani su streljali 21 seljaka pod optužbom da je učestvovao u ubistvu iz zasede jednog visokog partizanskog oficira. Savo Skoko, pukovnik JNA i istoričar, i sam učesnik u ratu, piše da su posle ove likvidacije seljaka pred velikim narodnim zborom partizani oko ubijenih zaigrali kolo. Skoko za Drapšina, koji je bio izrazito nizak, kaže da je bio „psihički nestabilna ličnost”, a da se ta nestabilnost “graničila s ludilom”.

Na vrhuncu vojničke slave, “poginuo je dok je čistio pištolj”!

Đoko Jovanić, međutim, tvrdio je – a on je znao, i morao da zna – da je Drapšin streljan kao ruski špijun! Tito je i njega posthumno proglasio za narodnog heroja, a još za života SSSR mu je dodelio Orden Kutuzova drugog stepena.

IVAN MILUTINOVIĆ

Ivana Milutinovića. Baš njega je Tito poveo sa sobom kad je, 21. septembra 1944, ruskim avionom u strogoj tajnosti s Visa odleteo u Moskvu da sa Staljinom utanači planove za zajednički nastup posle rata.

Na povratku, zadržao se u Banatu da pomogne u uspostavljanju partizanske vlasti, a 23. oktobra 1944. iz Petrovgrada, današnjeg Zrenjanina, vozom je prispeo u Pančevo. Prema zvaničnoj verziji, Ivan Milutinović na svaki način nastojao je da se istog dana uz Dunav preveze do oslobođenog Beograda! Njegova želja da „zakorači ulicom slobodnog Beograda” bila je toliko jaka da je sa obale uskočio na nekakav šlep na ušću Tamiša, koji je posle nekoliko sati spore plovidbe u mraku naleteo na minu.

U eksploziji su poginula četiri Rusa i tri naša čoveka, a alas s Karaburme Dimitrije Todorović zvani Babica, koji je na mesto nesreće stigao prvi, iz vode je izvukao 11 živih Rusa.

Ivan Milutinović nije znao da pliva. Petnaest dana kasnije, njegovo telo zaustavilo se u vrbaku ispod Smedereva. Prepoznali su ga po generalskim epoletama i Ordenu Kutuzova.

Grad Berane je u znak sećanja na Ivana Milutinovića 21. jula 1949. poneo naziv Ivangrad, i nosio ga sve do 1992. godine. Đoko Jovanić rekao je Milanu Šarcu da je Ivan Milutinović ubijen jer su ga zavrbovali Rusi.

MUSTAFA GOLUBIĆ

Nevelik dosije u Beogradskom arhivu s oznakama UDB B-193 i nemačke BdS, delimično svedoči o životnom i revolucionarnom putu Mustafe Golubića, člana Mlade Bosne, dobrovoljca u odredu vojvode Voje Tankosića, pripadnika "Crne ruke", učesnika u Sarajevskom atentatu, svedoka u Solunskom procesu, rukovodioca u KPJ i jednog od najznačajnijih sovjetskih obaveštajaca između dva rata. Čovek sa stotinu lica i 250 pasoša rođen je 1890. godine u Stocu u Hercegovini, a život mu se ugasio 26. juna ispred nemačkog streljačkog stroja u Pionirskom parku u Beogradu. Otišao je pravo u legendu.

U šarolikoj biografiji Mustafe Golubića su i čuvene akcije sovjetske obaveštajne službe - učešće u organizaciji atentata na Lava Trockog u Meksiku, otmice generala Kutjepova i Milera, koji je posle smrti velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i generala Vrangela postavljen na čelo "bele" emigracije, i to u trenutku kada su od Francuza dobili sedam miliona franaka za ostvarenje svog cilja da umarširaju u Moskvu. Tu se ubraja i likvidacija britanskog obaveštajca Sidnija Relija, koji je zadavao velike glavobolje Sovjetskom Savezu.

Legenda o Mujagi dalje kaže da je bio Staljinov prijatelj i da je veliki Hazjanin zbog njega pušio "hercegovina-flor", i da mu je Mustafa nabavljao duvan iz svog zavičaja u Hercegovini. Tu je i priča o tome kako je u Engleskoj ukrao tenk, pa bio ljubavnik velike holivudske zvezde Grete Garbo. Uzgred, izgleda da je u Lionu zaista uspeo da dođe do planova novog aviona, i to ispred nosa francuske obaveštajne službe kojoj je preostalo da samo nemoćno širi ruke.

Postoje vrlo ozbiljne indicije da je još pre Velikog rata počeo da radi za rusku carsku obaveštajnu službu Ohranu. Na to upućuju Mustafini česti susreti sa Viktorom Aleksijevičem Artmanovom, ruskim vojnim atašeom u Beogradu, i njegovim zamenikom Aleksandrom Ivanovičem Verhovskim. Ne zna se kad je počeo da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, ali je moguće da ga je i tu priču uveo Verhovski, koji će posle Oktobarske revolucije biti predavač u sovjetskim vojnim školama. General-lajtnant Pavel Ivanovič Berzin biće mu neposredni šef. On će obučavati vojnike zajedno sa Leopoldom Treperom Kopiničem, Blagojem Parovićem... Mustafa će godinama voditi sovjetski obaveštajni punkt u Beču. Inače, ne zna se koliko puta je Golubić boravio u Moskvi. I o tome ima mnogo kontroverznih detalja. Takođe, Mustafa je imao dobre odnose s porodicom J. V. Staljina.

U anketnom listiću koji je u Moskvi popunio 1938. godine, Mustafa Muhamedovič Golubić je za sebe pisao da je razveden, rođake nije video preko 12 godina, da od 1920. godine radi u OGPU (Objedinjena državna politička uprava pri Savetu narodnih komesara SSSR) i Kominterni.

U njegovom, ličnom dosije posebno je istaknuto: "U svom radu se po pravilu oslanja na ljude svoje nacionalnosti (Srbi). Tu se izgleda ispoljavaju nacionalno osećanje, široka poznanstva sa srpskim krugovima i naročito sa krugovima organizacije 'Crna ruka', čiji član je Golubić svojevremeno bio i prema kojoj Golubić ima određene simpatije."

5. juna 1941. Golubić je potkazan Gestapou i uhapšen u Beogradu, u kući Tihomira Višnjevca, na Mirijevskom putu 97, pod lažnim imenom Luka Đerić. A isleđivanjem i mučenjem sovjetskog obaveštajca rukovodio je niko drugi do major Hans Helm.

Četiri puta je saslušavan (11, 13, 14. i 17. juna) i ono što je zabeleženo da je rekao svrstava ga u sam vrh svetskih pustolova i majstora špijunaže. Shodno okolnostima, Mustafa kombinuje istinite i izmišljene podatke o svojim aktivnostima. Hans Helm ništa nije saznao osim da je Golubić falsifikovao ili prošvercovao pasoše. Prevodilac je bio neki Egon Helerman, a zapisničar Dejerler.

PAVLE BASTAJIĆ

Josip Broz TIto jednom je prilikom rekao da je Pavle Bastajić pripada onim osobama koje bi o Staljinu i o staljinizmu "znale nerazmjerno mnogo više nego svi mi drugi“.

Pavle Bastajić, kojeg su nazivali Staljinov ubica bio je, kao i njegov prijatelj Mustafa Golubić u mladosti zaneseni Jugoslaven, sledbenik Dragutina Dimitrijevića Apisa, crnorukac, da bi uspostavljanjem Kraljevine SHS, silno razočaran jezivom korupcijom nove elite, otišao u emigraciju, među komuniste, postavši profesionalni ubica koji će s Golubićem tamaniti Staljinove neprijatelje.

Zajedno s Golubićem Bastajić stiže u Jugoslaviju i zaklinje se premijeru Dragiši Cvetkoviću da se, ponudi li mu policijski zaštitu, više nikad neće baviti politikom.

Bastajićeva smrt zagonetna je kao i njegov život. Prema službenoj verziji, ustaše su ga ubili u Jasenovcu, 1941. godine. Prema drugoj, uhapšen je još pre dolaska u Jasenovac, u zajedničkoj akciji ustaša i komunista, jer je smetao i jednima i drugima.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)