KAKO SU TITO I JUGOSLAVI ODIGRALI KLJUČNU ULOGU U ISTORIJI PALESTINSKOG NARODA Beograd im je bio stanica čak za...

Jugoslavija je u drugoj polovini 20. veka igrala iznenađujuće važnu ulogu u afirmaciji palestinskog pitanja na međunarodnoj sceni. U središtu tog savezništva bio je lični odnos Josipa Broza Tita i Jasera Arafata – prijateljstvo koje je nadilazilo protokolarne susrete i pretvorilo Beograd u jedno od ključnih diplomatskih uporišta palestinske borbe.

Jugoslavija je 1948. godine bila među prvim državama koje su priznale novoosnovani Izrael, delimično pod uticajem Moskve. Beograd je tada učestvovao i u snabdevanju izraelske vojske oružjem. Međutim, već krajem četrdesetih, nakon sukoba Tita i Staljina, spoljnopolitički kurs Jugoslavije počeo je da se menja.

Kako beleži slovenački istoričar Žiga Smolič, značajan zaokret ka podršci Arapima i Palestincima nastupio je sredinom šezdesetih. Od 1965. jugoslovenska diplomatija sve otvorenije ističe palestinsko pitanje u Ujedinjenim nacijama. Prekretnica je bio rat 1967. godine, nakon kojeg je Jugoslavija prekinula odnose s Izraelom i poslala pomoć arapskim zemljama i palestinskim izbeglicama, pisao je Radio Sarajevo.

Tito i Arafat – lično poverenje

Posebnu dimenziju jugoslovensko-palestinskim odnosima dao je lični odnos Josipa Broza Tita i Jasera Arafata, lidera Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Arafat je Jugoslaviju posetio više puta, a prvi susret s Titom imao je u Alžiru 1973. godine. On je Tita opisivao kao „najiskrenijeg prijatelja palestinskog naroda“.

Na Brdu kod Kranja 1974. Arafat je izjavio: „Kada sam prvi put došao u Jugoslaviju, Naser mi je rekao da idem da posetim najvećeg i najodanijeg prijatelja Arapa.“ Njegove reči ostale su trajno zabeležene u arhivima Muzeja istorije Jugoslavije.

Raif Dizdarević, jedan od ključnih jugoslovenskih diplomata i kasniji predsednik Predsedništva SFRJ, svedočio je da se sa Arafatom sastajao „bezbroj puta“. On je opisao kako su susreti stvarali atmosferu ličnog poverenja i iskrene saradnje: „SFR Jugoslavija je među prvima priznala PLO kao jedinog legitimnog predstavnika palestinskog naroda i angažovala se da to učine i druge zemlje.“

Jugoslavija i Pokret nesvrstanih

Tito je koristio i platformu Pokreta nesvrstanih kako bi osnažio legitimitet palestinske borbe. Jugoslavija je aktivno lobirala da se pitanje Palestine stalno nalazi na dnevnom redu međunarodnih foruma. Beograd je bio važna diplomatska stanica za Palestince, mesto gde su tražili razumevanje, savet i podršku.

Arafat je u jednom razgovoru sa Dizdarevićem 1986. u Dubrovniku rekao: „Kad nam situacija postaje sve teža, mi kažemo: očigledno je da valja ići na razgovore u Beograd. Beograd je bio i ostao naša najvažnija stanica, čak i za naše interne probleme.“

Podrška, ali i savetovanje

Tito nije davao samo deklarativnu podršku, već je Arafatu pružao i političke savete. U Beogradu 1974. upozorio ga je na „opasnost balkanizacije oslobodilačke organizacije“ i rizik od američko-izraelskih manipulacija unutar arapskog sveta.

Dizdarević je beležio da Arafat nikada nije bio pobornik slepog terora. „U svim razgovorima isticao je da bez oružane borbe nema pregovora, ali je uvek tragao i za političkim rešenjima“, napisao je bivši predsednik Predsedništva SFRJ. Arafat je 1985. u Kairu objavio deklaraciju kojom se Palestinci odriču terorizma, uz poruku da se borba mora voditi protiv izraelske okupacije, a ne nad civilima.

Jugoslavija priznaje Palestinu

Posle Titove smrti 1980. Arafat je došao u Beograd da oda poštu, svestan koliko je Jugoslavija značila za međunarodnu afirmaciju Palestine.

Jugoslavija je priznala Državu Palestinu 1988. godine i sa njom uspostavila pune diplomatske odnose 1989.

Tokom jugoslovenskih ratova 1990-ih, Palestina je je priznala Saveznu Republiku Jugoslaviju (tada Srbiju i Crnu Goru) i sve ostale bivše Jugoslavije republike.

POGLEDAJTE I TAMNU STRANU JOVANKE BROZ

Jovanka Broz, nekadašnja prva dama Jugoslavije, bila je žena koja je svojom ličnošću, pojavom i uticajem obeležila čitavu jednu epohu. Istoričari naglašavaju da je Jovanka bila mnogo više od supruge Josipa Broza Tita – od suvladarke, borca, do žene koja je aktivno menjala tok istorije. Svoju ulogu pored Tita preuzela je ozbiljno i odlučno, često se mešajući u političke i društvene procese u zemlji, što ju je s vremenom učinilo centralnom figurom ne samo na domaćoj, već i na međunarodnoj političkoj sceni.

Titova pažnja i nežnost prema Jovanki

Jovanka je često isticala ljubav i pažnju koju je dobijala od Tita. U intervjuu s novinarkom Mirom Adanjom Polak prisetila se njihovih zajedničkih trenutaka. Prema njenim rečima, Tito je bio nežan i pažljiv muž, koji joj je više od dvadeset godina svako jutro pripremao kafu za oboje. Iako su imali posluge i sve privilegije, Tito je insistirao na ovom gestu, koji je na jednostavan i ličan način pokazivao ljubav prema svojoj ženi.

Međutim, Jovankina sudbina nije bila samo priča o moći i privilegijama. Njeno ponašanje prema Titovim saradnicima često je opisivano kao arogantno i da je bila teška za saradnju. Prema nekim izvorima, Jovanka je u političkim krugovima izazivala nemir, što je dovelo do brojnih optužbi na njen račun. Tajni dokumenti Saveza komunista Jugoslavije, uz pomoć tadašnje tajne policije, sadrže tvrdnje da je Jovanka bila „elementarna nepogoda“ za mnoge Titove saradnike, povremeno čak i za njega samog. Neki su je optuživali za pokušaje preuzimanja vlasti, dok su drugi tvrdili da je psihički nestabilna i paranoična.

Poslednje tri godine Titovog života obeležila je njihova fizička razdvojenost. Iako formalno nisu bili razvedeni, Jovanka je živela odvojeno od Tita. Njeno povlačenje iz javnog života, kao i optužbe koje su pratile njen boravak na Dedinju, ostavile su trag na njenom ugledu. Nakon Titove smrti, Jovanka je skoro tri decenije provela u izolaciji, bez ličnih dokumenata i ikakvih prava koja su nekada bila deo njenog života.

Jovankina priča je priča o ekstremima – od života u luksuzu i političkoj moći do života u samoći i poniženju. Njena sudbina ostaje tema rasprava, sa različitim interpretacijama njene uloge u Titovom životu i politici Jugoslavije. Zabeleženo je da je bila žena koja je volela i bila voljena, ali i žena čiji su karakter i ambicije ponekad izazivali strah i otpor kod onih koji su je okruživali.

Uprkos svemu, ne može se poreći njen uticaj

Svedoči se da je upravo Jovanka inicirala ideju formiranja Pokreta nesvrstanih, koji je predstavljao protivtežu blokovskoj podeli sveta tokom Hladnog rata. Jedan od njenih zadataka bio je da bude „poslednji prsten Titove odbrane“. Prema njenim rečima, bila je spremna da zaštiti Tita ako svi drugi zakažu, zbog čega je uvek nosila pištolj sa sobom u ličnim stvarima. Tokom posete Americi, pištolj joj je slučajno ispao iz tašne, što su primetili članovi administracije predsednika Ričarda Niksona, ističe istoričar Ognjen Karanović.

Jovankin položaj dodatno je otežavalo to što nije imala formalno obrazovanje. Upisala je studije svetske književnosti, ali nikada nije diplomirala. „To je za nju uvek bilo opterećenje i na neki način joj je umanjivalo legitimitet. Možda je upravo zbog toga povremeno bila nemilosrdna prema osoblju, ali gosti su pamtili samo najlepše“.

Protokol i uticaj Jovanke Broz

Jovanka Broz unela je elemente vizantijskog carskog sjaja i britanske kraljevske elegancije u protokol Jugoslavije. Prema svedočenjima mnogih, njen odnos prema saradnicima bio je različit – neki su je doživljavali kao arogantnu i zahtevnu, dok su drugi isticali njenu ljubaznost i prijatnost. Ivan Ivanji, dugogodišnji prevodilac za Tita i Jovanku, zapisao je: „Za mene je uvek bila ne samo ljubazna, već naglašeno prijatna. Uvek me je predstavljala kao ‘književnika koji je pristao da nam pomogne’, nikada kao plaćeno osoblje.“

Istorijska tumačenja Jovanke Broz

Ivana Pantelić u svojoj monografiji pružila je retko naučno delo posvećeno Jovanki Broz. Istoričarka naglašava da je Jovankin život teško rekonstruisati, jer nije imala javnu funkciju, a zapisi o njoj, posebno iz sedamdesetih godina, često su na ivici tabloidnog. Slovenački istoričar Jože Pirjevec u knjizi Tito i drugovi naziva je „jugoslovenskom Ksantipom“, aludirajući na njenu zahtevnu ličnost i snažan uticaj na Tita.

Sukob s vlastima i paranoja

Jovanka je 9175. godine uhapšena i prebačena iz Igala u Beograd, gde je posebna političko-zdravstvena komisija proveravala njeno mentalno stanje. Nakon burnih ispitivanja, zaključeno je da Jovanka nije bila umešana u zavere, već je označena kao paranoična. Uprkos tome, Tito je nije napustio; naprotiv, pomirili su se, a Jovanki je čak omogućeno da se osveti svojim „neprijateljima.“

Njenu moć i uticaj najviše je osetila jugoslovenska politička elita. General Ivan Mišković, šef jugoslovenske tajne službe, koji je bio jedan od njenih najvećih protivnika, zbog nje je izgubio vojnu karijeru. Sličnu sudbinu doživelo je mnogo ljudi koji su se usudili da joj se suprotstave.

Odnos s Titom

Prema nekim svedočenjima, Jovankin uticaj nije zaobišao ni njenog supruga. Nikola Ljubičić, bivši savezni ministar odbrane, izjavio je da Tito naspram Jovanke nije bio „trostruki narodni heroj.“ Dokument poznat kao „Bela knjiga“ (Ponašanje i delovanje Jovanke Broz do 1974. godine), sadrži brojne primere koji potvrđuju njen uticaj i odlučnost, zbog kojih su mnogi smatrali da je preuzela veći nadzor nego što joj je pripadao.

Jovankina priča tako ostaje izuzetno složena, puna kontradiktornosti između njene harizme i političke moći, i kritika koje su joj često pripisivale paranoju i konfliktan karakter.

“Ljubičić tvrdi da je predsednik republike očekivao da će vreme i to što nisu zajedno sa Jovankom Broz uticati na to da ona promeni svoje ponašanje, pa je povremeno dolazio na Užičku 15. Jednom prilikom, kada je došao, Jovanka Broz je tako jako vrisnula i kritikovala ga, da je predsednik bio primoran – kada je ona popodne zaspala – da pozove adjutanta, generalmajora Marka Rapu, i lekara, kako bi ga, jer je bio bolestan, u pidžami odvezli iz kuće u Beli dvor”.

Kada se Tito vratio iz Kine 1978. godine, s putovanja na koje je otišao sam, jer je Jovanka postavljala neprihvatljive uslove, doneo joj je poklon. Jovanka je poklon bacila na – muža! Tada je Josip Broz doneo odluku o razvodu. O tome su tada nagađali u celoj Jugoslaviji, ali pravi razlozi za raskid poznali su samo retki.

„Mučila ga je noću“

Nikola Ljubičić tvrdi da je Jovanka na Tita vršila nesnosan pritisak kada je reč o kadrovanju. U vezi s tim sledi jedna gotovo neverovatna epizoda: „Naglašava i da se Tito više puta žalio kako ga Jovanka Broz noću muči, kako je dolazila u njegovu spavaću sobu i celu noć vršila pritisak na njega u vezi s kadrovskim i drugim pitanjima, ne dopuštajući mu da spava, da ga je povremeno direktno vređala i da je bio često primoran da se zatvori u kupatilo i tako dočeka jutro“.

Junak Sutjeske i Neretve, čovek na koga je Hitler poslao Ota Skorzenija, velikan koji je Staljinu rekao: „Ne!“, je morao dakle bežati u kupatilo kako bi spavao u kadi pred premoćju Jovanke Broz, žene po čijoj volji su „vrabci na Dedinju napredovali u prepelice, Pepeljuga u princezu“.

Stane Dolanc je na istoj komisiji Josipa Broza Tita opisao kao – copata. „Na raspravi na sednici Saveta za zaštitu ustavnog reda 23. maja 1980, između ostalog, je rekao da je bio zajedno s Petrom Stambolićem prisutan, kada je predsednik Republike u papučama pobegao iz Užičke 15 u Beli dvor. Te noći je Predsednik njih dvojicu pozvao i zamolio, da obezbede da Jovanka Broz ne dođe kod njega, jer da ‘ne može da živi’ zbog nje.“

Kakvu sliku ovo daje o Brozovom stvarnom karakteru? Iz niza svedočenja u ovoj knjizi: kao privatna osoba bio je mnogo mekši nego što se misli. Voleo je da bude voljen, popularan, obožavan. Bio je hedonista. Račune s protivnicima prepuštao je drugima. Tito nije birao sukobe i ratove, ako nije bilo nužno. Poznato je da nikada nije potpisao odluku o smrtnim kaznama. Te odluke je potpisivao Aleksandar Ranković, kada je bio na dužnosti.

Jovanka se posle rata pridružila partizanskom pokretu, gde je upoznala Josipa Broza Tita. Venčali su se aprila 1952, kada je preuzela njegovo prezime. Kao žena predsednika republike, prvih nekoliko godina obavljala je svoje dužnosti u skladu s tradicionalnom ulogom prve dame, pratila Tita na zvaničnim putovanjima i državničkim događajima.

Rastući uticaj

Od 1958. Jovanka je sve više pokazivala interesovanje za političke i kadrovske procese u Titovoj administraciji. Počela se aktivno uključivati u organizaciju rada u rezidencijama predsednika republike, kao i u politička pitanja. Tražila je uvid u državne dokumente i učestvovala u razgovorima s domaćim i stranim zvaničnicima. Njeno ponašanje izazivalo je napetosti, kako s Titom, tako i s njegovim najbližim saradnicima.

Tito nije odobravao njene poteze, što je dovelo do povremenih sporova i sve izraženijih nesuglasica između njih. Jovanka je, prema nekim navodima, imala značajan uticaj na kadrovske odluke, što je često odlagalo donošenje ključnih odluka.

Sporovi i izolacija

Napetosti su dostigle vrhunac početkom 1974, kada je Predsedništvo Saveza komunista Jugoslavije osnovalo posebnu komisiju, kako bi istražila situaciju u Titovim rezidencijama i utvrdila uticaj Jovanke Broz na državne poslove. Održano je čak 50 sednica, na kojima je Jovanka bila jedina tema. Iako su sporovi eskalirali, Tito se od Jovanke nije formalno razveo, ali ju je postepeno isključivao iz svog života.

Progon posle Titove smrti

Mesec dana posle Titove smrti 1980. Jovanka je protjerana iz zajedničke kuće na Užičkoj 15 uz prisustvo oružja. Nije joj bilo dozvoljeno da uzme lične stvari, a premeštena je u staru, zapuštenu vilu na Dedinju, bez grejanja i osnovnih životnih uslova. Sledećih 33 godine živela je u izolaciji, bez ličnih dokumenata i zdravstvene isprave. Jovanka je bila u nekom obliku kućnog pritvora, čekajući na nasleđe, kako bi saznala šta joj pripada od Titovog imanja. Međutim, do kraja svog života nije doživela zadovoljstvo pravde.

Kraj života i poslednja želja

Jovanka Broz umrla je 20. oktobra 2013. u Beogradu od srčanog zastoja, u 89. godini. Njena poslednja želja bila je da bude sahranjena pored Josipa Broza Tita u Kući cveća. Tek tada, simbolično, su se ponovo spojili. Jovanka je često govorila da je „krivica bez krivice i osuđena bez suda“.

Bonus video:

(Espreso/Nova)