"TUĐMAN JE BIO ZALJUBLJEN U TITA!" Ni ZLE USTAŠE nisu mogle da promene OSEĆANJA - pronađena čak i PISMA za BROZA

Jasenovac nije bio samo logor smrti - bio je epicentar monstruoznog zločina čiji je glavni cilj bilo istrebljenje čitavih naroda. Po okrutnosti i metodama ubijanja, kako tvrde brojni istoričari, Jasenovac prevazilazi čak i nacističke logore. Uprkos tome, decenijama se vodi tiha bitka za istinu o broju žrtava, i dok međunarodni stručnjaci Jasenovac nazivaju jednim od najbrutalnijih logora Evrope, u samoj Hrvatskoj i dalje postoji sistemska tendencija umanjivanja broja ubijenih i relativizacija zločina, u čemu su učestvovali čak i tvorci moderne hrvatske države, kao što je Franjo Tuđman.

Zašto u Jasenovcu nije utvrđen konačan broj žrtava?

Ustaški logor smrti Jasenovac bio je, kada govorimo o metodama ubijanja, sigurno bio najgori koncentracioni logor u Evropi, kako navodi istoričar Predrag Marković. Jasenovac je bio najveći koncentracioni logor na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata i "posle Aušvica i Treblinke, bio je najveći logor smrti u Evropi", rekao je drRafael Izraeli, penzionisani profesor Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Jasenovac je bio sistem od pet glavnih i nekoliko manjih logora koje je Nezavisna Država Hrvatska počela sa formiranjem u julu 1941. godine. Osmislio ga je Vjekoslav Maks Luburić, koji je bio i njegov prvi komandant. Logor je po površini bio najveći koncentracioni logor u Evropi, obuhvatajući između 210 i 240 kilometara kvadratnih, dok je drugi bio zlogasni Aušvic sa oko 190 kilometara kvadratnih. Prof. dr Gideon Grajf, istoričar specijalizovan za Holokaust, rekao je: "Jasenovac je daleko brutalniji od Aušvica.”

Jasenovac je jedini logor u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koji je neprekidno delovao sve do kraja njenog postojanja i bio najveće stratište Srba, Jevreja i Roma nad kojima je izvršen genocid na prostoru NDH. Konačan broj žrtava nikada nije utvrđen, a do danas je Muzej žrtava genocida u Beogradu uspeo da popiše imenom i prezimenom preko 89.000 žrtava. Međutim, ovaj broj je daleko od konačnog, koji nažalost nikada nećemo saznati jer je logorska dokumentacija više puta uništavana, a mnoge žrtve nikada nisu ni zavedene u dokumentaciji. Postavlja se pitanje zašto.

Sistem logora Jasenovac nalazio se na ušću reke Une u Savu.Ustaše su često bacale pobijene Srbe u Savu, koji su plutali sve do Beograda i njenog Ušća u Dunav, a nekad i dalje do Crnog mora. Arhitekta Peđa Ristić pričao je da su od 1941. do 1945. Savom leševi plivali umesto ljudi. U novembru 1944. je toliko leševa dolazilo rekom da su morali minama da "razbijaju“ čepove kod železničkog mosta da bi oslobodili plovni tok reke. Na najmanje tri mesta u Beogradu, tokom okupacije, prikupljana su tela ubijenih u Jasenovcu. Vadili su ih kod Kule Nebojše i sahranjivali na licu mesta u masovnoj grobnici, a takve grobnice postoje i na drugoj strani reke. Na Velikom ratnom ostrvu niklo je veliko groblje od ubijenih jasenovačkih Srba koji su plutali Savom i obeleženo je malim belim krstovima, koja su u međuvremenu nestala. Do dana današnjeg, nažalost, ta groblja nisu obeležena. Kao da ne postoje.

"Prema Srbima je gajena posebna mržnja"

Istoričar dr Rori Jeomans objasnio je u serijalu RTS-a o Jasenovcu da je u NDH prema Srbima gajena posebna mržnja: "Brutalnost ustaškog režima prema Srbima veoma je zanimljiva sa antropološkog stanovišta. Ako pogledate način likvidacije Roma i Jevreja sa načinom likvidacije Srba, primetićete veliku razliku. Leševe Roma i Jevreja gotovo nisu dirali, a srpskim žrtvama su pak unakažavana lica, vađene utrobe, odsecani delovi tela... To je bilo opšteprisutno. Način na koji su Srbi ubijani, posebno u unutrašnjosti, pokazuje da je prema njima gajena mržnja."

"Klanje, razbijanje glave maljem - to je jedna vrsta zločina koja pokazuje duboku mržnju prema žrtvi", navodi istoričar Predrag Marković, dok je psiholog Jovan Mirić objasnio da se ubijanje Srba nije smatralo zločinom, već podvigom: "Imamo veliki broj fotografija koja su sačuvane, na kojima vidimo, recimo, dvojicu ustaša zasukanih rukava kako testerišu glavu jednog Srbina i slikaju se. Vidimo takođe i grupu ustaša koji su poklali jednu grupu Srba, pobacali ih u iskopanu jamu i zatim skočili, neki goli do pojasa, i tako se slikali. Ostaju brojni drugi primeri takvih fotografija. Čovek koji je zatečen u nečem rđavom se ne slika, a ustaše su zločine slikale kao vrstu obeležavanja svojih podviga, dobrih dela."

Da bi sakrili dokaze masovnih zločina koje su počinili, ustaše su često uništavale tragove, pogotovo pred kraj rata. Jame u kojima su ubijeni Srbi sahranjivani su iskopavane da bi ste tela uništila, u samom Jasenovcu je radio krematorijum za spaljivanje mrtvih, ali i živih ljudi, a logorske dokumentacije su spaljivane, pa prave razmere zločina nikada neće biti otkrivene. Moguće su samo procene.

Direktor centra "Simon Vizental" dr Efraim Zurof rekao je: "Ustaše koje su služile u Jasenovcu pokazivale su izuzetnu revnost i bili su ponosni na svoja dela. Kada smo razotkrili Dinka Šakića, jednog od zapovednika logora, i pomogli da se izvede pred sud, on je rekao da spava kao beba i da bi sve isto uradio kada bi dobio ponovo priliku da upravlja Jasenovcem. Šta je po njemu problem sa Jasenovcem? To što mu nisu dozvolili da završi posao. Zamislite takav grozan scenario!"

Nezavisna Država Hrvatska je, prema navodima italijanskog istoričara dr Erika Gobetija, bila jedna od teritorija sa najvećim stepenom nasilja u Evropi. Rasni zakoni kojima su Srbi, Jevreji i Romi postali građani drugog reda doneti su već u aprilu 1941, odmah po osnivanju nove države, i njihov progon i masovna ubistva postojali su do samog kraja rata. "Glavni cilj Jasenovca i logora sličnih njemu bio je ubijanje srpskog življa na prostoru NDH. Politička logika Jasenovca sigurno je bila likvidacija srpskog stanovništva, kao i Jevreja i Roma u NDH", rekao je Erik Gobeti.

"Dok je kod nacista bilo reč o industrijskom načinu eleminisanja, gde je ključna bila efikasnost, kod ustaša mi vidimo nešto u šta se ulaže veoma velika strast. Ta strast se vidi po velikoj raznovrsosti različitih oblika mučenja i usmrćivanja", rekao je psiholog dr Jovan Mirić.

Franjo Tuđman negirao Holokaust

"U veoma dugom članku o Jasenovcu opisao sam metode mučenja i izuzetnu okrutnost ustaša, koji su bili ozloglašeni zbog zlostavljanja logoraša. Za muškarce je bilo rezervisano kopanje očiju, zabijanje vrelih eksera pod nokte, stezanje lanaca oko glave sve dok oči ne ispadnu iz očne duplje... Žene su brutalno silovane, sekli su im dojke, cepali materice trudnicama...", navodi Efraim Zurof, a onda se osvrnuo na Franju Tuđmana, generala JNA i prvog predsednika nezavisne Hrvatske:

"Franjo Tuđman je bio jedini zapadnjački predsednik u Evropi koji je napisao knjigu u kojoj negira Holokaust. Napisao je da su Jevreji preuveličali broj stradalih sa jednog miliona na šest miliona i da su oni do 1944. upravljali Jasenovcem. To je apsurdno! U Jasenovcu su se dogodila tri genocida: protiv Srba, protiv Jevreja i protiv Roma".

Prve zvanične procene broja ubijenih u logorima Jasenovca napravila je Zemaljska komisija Hrvatske, koja je objavila izveštaj 1946. godine u kome se iznosi procena da su ustaše ubile oko 500.000 ljudi u Jasenovcu. U kasnijim zvaničnim procenama tvrdi se da je broj žrtava Jasenovca oko 700.000 lica. Centar Simon Vizental u Los Anđelesu napravio je procenu da je u Jasenovcu ubijeno oko 600.000 Srba, Jevreja i Roma.

"U samom Jasenovcu je ubijena četvrtina svih civila stradalih u NDH. Veličina tog zločina, jedno mesto u kom je ubijena četvrtina stanovnika, pokazuje da je Jasenovac bio logor uništenja. U njemu su uništavani čitavi narodi", tvrdi istoričar Dragan Cvetković, dok Predrag Marković kaže da "i najmanji mogući broj žrtava Jasenovac čini najvećim četvrtim, petim ili šestim logorom smrti u Evropi".

Sredinom šezdesetih godina, na Spomen-području Jasenovac trebalo je da bude postavljena spomen-ploča na kojoj je trebalo da piše da je u logoru ubijeno 600.000 Srba. Franjo Tuđman je u oktobru 1965. napisao rad u kojem je rekao da je ta brojka lažna, i da je u svim logorima u NDH ubijeno oko 60.000 ljudi, a od toga u Jasenovcu oko 40.000. Ova tendencija umanjivanja broja žrtava prisutna je i danas u Hrvatskoj.

Tuđman je svoj rad, posredstvom generala Ivana Gošnjaka, dostavio Josipu Brozu Titu. Ubrzo su radovi na postavljanju spomen-ploče zaustavljeni. Sedam godina kasnije, protiv Franje Tuđmana podignuta je optužnica jer je "učestvovao u rušenju postojećeg društvenog sistema“. Miroslav Tuđman, sin Franje Tuđmana, je optužnicu odneo Miroslavu Krleži, koji ju je pročitao i rekao: "To je dim“. Nakon toga, Krleža se obratio Josipu Brozu Titu. Posle te intervencije Tito je izgovorio svoju najpoznatiju rečenicu: "Tuđmanu ne pakovati“.

"Tuđman je bio zaljubljen u Tita"

Tito je ipak, kako tvrdi Đilas, verovao da će se jugoslovenski narodi vremenom stopiti u jednu naciju i tu se oštro razlikovao od svog generala Tuđmana – koji mu se celog života u tolikoj meri divio da je Dušan Bilandžić Tuđmanov odnos prema Titu opisao kao zaljubljenost. "Tuđmanu su dolazili ljudi. On je sam rekao kako bez Tita ne bi bilo Jugoslavije, pa ni Hrvatske. Nekima to zvuči veoma tužno. Tuđman je bio zaljubljen u Tita“, ispričao je Bilandžić u jednoj televizijskoj emisiji.

Tuđman je prema Titu osećao ne samo zahvalnost što ga je spasio teške zatvorske kazne, već i zato što je očuvao državnost hrvatskog naroda, što ga je smatrao svesnim Hrvatom i zato što se neizmerno divio njegovim političkim talentima... O svemu tome Franjo Tuđman je otvoreno govorio u intervjuu za list Polet, pod naslovom "Hrvatska istorija je moja istorija“, u kom je izneo svoj stav u odnosu prema Josipu Brozu.

"Tito je nesumnjivo velika istorijska ličnost hrvatskog i jugoslovenskog tla. To što se našao na čelu KPJ u prelomnom razdoblju poput Drugog svetskog rata, nije slučajno. Našao se na čelu KPJ kao hrvatski komunista i kao takav je shvatao da komunistički pokret u Jugoslaviji može uspeti samo rešavanjem nacionalnog pitanja, što opet predstavlja tradiciju hrvatskog marksističkog pokreta iz dvadesetih godina. Takvu ideju mogao je prenositi samo pripadnik marksističkog pokreta iz hrvatskih redova, i pripadnik nesrpskog naroda. To što je došao iz redova potlačenog naroda u bivšoj Jugoslaviji – velika je stvar. Ali, taj hrvatski narod imao je očuvanu svest o svojoj samobitnosti. Težnja hrvatskog naroda da ima i više prava nego u Habzburškoj Monarhiji, i hrvatskom komunističkom pokretu, nametnula je ideju o onome što treba ostvariti. Takva težnja pomogla je i nacionalnim pokretima nesrpskih naroda u staroj Jugoslaviji, pa tako i u Drugom svetskom ratu, kada je pomogla ideji o oblikovanju federalne Jugoslavije...“

"Tito je“, nastavio je Tuđman, "dakle osećao problem naroda Jugoslavije. Nedvosmisleno je bio komunista, i lenjinista, i staljinista. Ali... bitna razlika između njega i Staljina jeste u dva momenta: Tito nikada nije postao predvodnik velikosrpske politike, a Staljin jeste, iako nije bio Rus već Gruzin – pripadnik malog, neruskog naroda, sprovodnik velikoruske politike, i to u toj meri da je to primetio čak i Lenjin. U svojim počecima, Staljin je zastupao marksistička gledišta, ali, našavši se na čelu SKPb, postao je sprovodnik velikoruske politike. S druge strane, Tito nije postao sprovodnik velikosrpske politike, ostao je hrvatski komunista, iako je bio internacionalista. Ne mogu mu se pripisivati nikakva uskohrvatska gledišta... On je osećao nacionalni problem u Jugoslaviji, problem samobitnosti srpskog, hrvatskog, slovenskog... naroda.“

"Druga velika razlika između Tita i ostalih komunističkih vođa u socijalističkim zemljama jeste u tome što je on bio političar velikog formata, pa i državnik velikog formata – nije slučajno što je izigrao i Staljina i Čerčila – i što se nije u svojoj vladavini oslanjao toliko na teror koliko oni drugi. Kad to kažem, ne negiram da je KPJ upotrebila revolucionarni teror u smislu osiguravanja svoje pobede za vreme rata i neposredno posle rata...“

Bonus video:

(eSPRESO / Kurir / M.S.)