JEZIVO! Slobodanu Miloševiću su IZVADILI MOZAK PRE SAHRANE Horor priča: Evo zašto mu deca nikada nisu DOŠLA NA GROB

Pre nešto manje od 20 godina preminuo je bivši predsednik Srbije i Jugoslavije Slobodan Milošević.

Milošević je umro od infarkta u pritvoru Tribunala u Hagu, tokom suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i Metohiji i u Hrvatskoj i za genocid u Bosni i Hercegovini.

Telo bivšeg predsednika Srbije počiva ispod lipe u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, ali njegov mozak je, po svemu sudeći, ostao u Hagu.

Više osoba koje su u vreme Miloševićeve smrti radile za Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji potvrdilo je pre nekoliko godina za BBC priču o kojoj se godinama šuškalo u hodnicima Tribunala: da je telo isporučeno porodici, ali je mozak zadržan na Holandskom forenzičkom institutu u Hagu.

Miloševićevo telo je, u okviru istrage koju je u paralelno sa holandskim vlastima sproveo Tribunal, podvrgnuto autopsiji. Nakon toga je u zatvorenom kovčegu predato Miloševićevom sinu Marku, koji je doleteo iz Moskve da ga preuzme.

Međutim, za dubinsku toksikološku analizu mozga koju su holandski patolozi želeli da obave bilo je potrebno više vremena, tako da je mozak, navodno, ostao u Institutu.

Neki otrovi se, naime, brzo razgrađuju u organizmu, ali njihovi tragovi ostaju u moždanom tkivu, te je ova patološka analiza deo prakse detaljnijih istraga.

„Sećam se da je Miloševićevo telo u martu 2006. vraćeno u Srbiju bez mozga", rekao je Kristijan Šartije, koji je u to vreme bio portparol Tribunala.

„Ne znam šta je bilo posle - da li je mozak vraćen porodici ceo ili u delovima, ili je ostao na Institutu, ili je uništen", kazao je on.

I Florans Artman, koja je 2006. bila portparolka glavne tužiteljke Tribunala Karle Del Ponte, kaže slično.

„Zbog strogih holandskih zakona o privatnosti nismo mogli da proverimo da li je u Hagu ostao samo mozak, ili još neki delovi tela. Takvu informaciju mogu da dobiju samo holandski ili srpski državni organi, ili članovi porodice", ispričala je ona.

Na pitanje novinara BBC-ja na srpskom, Niki Džensen, portparolka Holandskog forenzičkog instituta, odgovara:

„Na žalost, nije nam dozvoljeno da dajemo informacije o pojedinačnim slučajevima, osim na zahtev ovlašćenih pravnih lica", napisala je u odgovoru.

„Uopšteno govoreći, međutim, Institut ima pravo da zadrži određene uzroke radi daljih pretraga, na primer, za toksikološke analize", poručila je Džensen.

Smrt u ćeliji

Milošević je u subotu ujutru, 11. marta 2006. pronađen mrtav u ćeliji pritvorske jedinice u haškom predgrađu Sheveningen.

Telo je pronašao stražar, koji je nakon bezuspešnog pokušaja reanimacije obavestio nadređene da je pritvorenik preminuo.

Nakon što je smrt potvrdio i glavni lekar pritvorske jedinice, doktor Paulus Falke, ćelija je zapečaćena. S obzirom da je bio vikend, prošlo je nekoliko sati dok se nije pojavio holandski sudski veštak, koji je potpisao osmrtnicu.

Miloševićevo telo potom je prevezeno u Holandski forenzički institut (NPI), jednu od najuglednijih institucija te vrste u svetu. Isti Institut bio je angažovan u vezi sa istraživanjima okolnosti smrti novinarke Dade Vujasinović.

Uznemiren zbog glasina koje su počele da kolaju u medijima da je Milošević otrovan, predsednik Tribunala Fausto Pokar naredio je opsežnu istragu koju je poverio sudiji Kevinu Parkeru.

Rezultati istrage, koja je vođena paralelno sa istragom holandskih vlasti, objavljeni su u maju 2006. i mogu se naći na sajtu Tribunala.

Od čega je Milošević umro?

Prema Parkerovom izveštaju, Milošević je umro između 7:30 i 8 sati ujutru, malo više od sat vremena pre nego što ga je stražar pronašao.

Patolozi su utvrdili da je smrt nastupila usled srčanog udara, prouzrokovanog dugogodišnjom hipertenzijom i zadebljanjem srčanog mišića leve komore.

Toksikološkom analizom pronađeni su tragovi preparata za snižavanje pritiska koji su Miloševiću bili prepisani, ali i nekih drugih lekova - uglavnom sedativa - koje je, kako piše u izveštaju, uzimao na svoju ruku.

Ništa od toga, međutim, nije moglo da izazove srčani udar, tako da je konačan zaključak da je smrt bila prirodna.

„Nikakav otrov, niti bilo koja hemijska supstanca koja bi mogla da dovede do smrti nisu nađeni u telu... Nisu uočeni ni tragovi nasilja", kaže se u izveštaju, na strani 12.

Istraga je opovrgla i tezu da se Milošević sam ubio.

„Nijedna osoba koja je u danima pre smrti imala kontakt sa Miloševićem nije uočila bilo šta što bi ukazivalo na rizik od samoubistva ili samopovređivanja. Objektivne okolnosti pod kojima je telo nađeno, kao i rezultati autopsije, ne daju osnova za mogućnost samoubistva", naveo je sudija Parker.

Viski, cigarete i pilule

Iako je istraga pokazala da se ne radi ni o ubistvu ni o samoubistvu, konstatovano je da je Milošević nehotice sam doprineo svojoj smrti i to nas dva načina: nije slušao savete lekara i poigravao se lekovima. O tome se u izveštaju citiraju navodi lekara u pritvorskoj jedinici, na strani 29.

Ne samo što je uporno odbijao da drži dijetu, nego je nastavio da puši, izbegavao fizičke aktivnosti i konzumirao alkohol koji su mu krišom doturali u ćeliju, piše dalje u izveštaju, navodeći neke od zabeleženih slučajeva.

To nije bilo teško izvesti, jer su članovi Miloševićevog pravnog tima često donosili kolica prepuna dokumentacije, a stražari ih nisu detaljno pretresali da ne bi ugrozili poverljivost odbrane.

Sem toga, Milošević je povremeno umesto preparata koji su mu bili prepisani uzimao pilule koje je nabavljao na svoju ruku, tvrdi se u izveštaju.

Tako je, navodi se na strani 34 izveštaja pretresom prostorije koju je Milošević koristio za pripremu odbrane, 4. jula 2004. pronađena boca viskija i dve kutije tableta koje mu nisu bile prepisane: midalozam (pilule za spavanje) i prezepam (sredstvo za umirenje). Oba leka su proizvedena u Srbiji.

Skoro dve godine kasnije, u februaru 2006, kod Miloševića su ponovo nađeni isti lekovi, u koverti na kojoj je pisalo „Miša".

Istragom je utvrđeno da je lekove u pritvorsku jedinicu uneo advokat Dragoslav Ognjanović Miša, koji je u to vreme zastupao Miloševića, piše u izveštaju.

Ognjanović je ranije ove godine ubijen u Beogradu. Istraga o ovom ubistvu još uvek traje.

Pokušaj puta u Rusiju

Uobičajeni koktel lekova koji su Miloševiću prepisali haški lekari u početku su dobro delovali ali je, u mesecima koji su prethodili smrti, sve češće dolazilo do naizgled neobjašnjivih skokova krvnog pritiska.

Milošević je, tvrdeći da u Hagu ne prima adekvatnu terapiju, u decembru 2005. zatražio da ga privremeno prebace na lečenje u Rusiju. Grupa ruskih lekara koja ga je na njegov zahtev pregledala podržala je taj zahtev.

Sudsko veće MKSJ je to odbilo, a na odluku je presudno uticao rezultat jedne analize krvi, rađene kratko vreme nakon Miloševićevog zahteva da se leči u Rusiji.

Kako Milošević nije reagovao ni na pojačane doze lekova za snižavanje pritiska, naručene su dodatne analize i one su u januaru 2006. pokazale prisustvo rifampicina, retkog antibiotika koji se koristi za lečenje lepre i tuberkuloze. U zemljama Evropske unije se ne prepisuje, a u nekim medicinskim izveštajima se tvrdi da poništava dejstvo lekova za snižavanje pritiska.

Milošević je u pismenoj izjavi, kao i u pismu koje je tri dana pre smrti uputio ruskom Ministarstvu spoljnih poslova negirao da je uzimao rifampicin, tvrdeći da mu ga je neko dao bez njegovog znanja.

Sudije mu nisu poverovale, jer rifampicin može da oboji mokraću pacijenta u jarkocrvenu, što bi Milošević svakako primetio i tražio pomoć lekara - osim u slučaju da ga je sam uzeo, smatrali su.

Do danas nije utvrđeno ko je uneo ovaj antibiotik u pritvorsku jedinicu. Rezultati finalne autopsije, međutim, nisu ukazali na značajno prisustvo ovog medikamenta u tkivu.

Milošević se žalio na odluku da mu se ne dozvoli lečenje u Rusiji, ali je umro pre nego što je žalba razmotrena.

Tragom kovčega

Marko Milošević (levo) i advokat Zdenko Tomanović (desno) su preuzeli kovčeg sa Miloševićevim posmrtnim ostacima

Miloševićev sin Marko je 14. marta, tri dana posle očeve smrti, doputovao iz Moskve i preuzeo telo iz Holandskog forenzičkog instituta. Bio je u pratnji pravnog tima i grupe ruskih lekara.

„Moj otac nije umro, on je ubijen", rekao je novinarima AFP Milošević junior kada je sleteo na amsterdamski aerodrom, ali potom više nije davao izjave za medije.

Ruski lekari su odgledali video snimak preliminarne autopsije (koja nije uključivala mozak) i pregledali telo pre nego što je prebačeno u limeni sanduk, koji je potom odvezen na aerodrom i smešten u posebnu prostoriju.

Sanduk je posle nekoliko sati zavaren i ukrcan u avion za Beograd posle neophodnih carinskih formalnosti.

Tamo su ga dočekali Miloševićevi prijatelji i saradnici, a Miloševićev sin se vratio u Moskvu, gde ima status političkog azilanta.

Sprovod u Požarevcu

Po dolasku u Beograd, posmrtni ostaci bivšeg predsednika Srbije prenoćili su u jednoj privatnoj mrtvačnici na periferiji grada.

Sanduk ni tamo nije otvaran, premda su se u nekim medijima pojavile teorije da je Miloševićeva smrt lažirana i da je on tajno prebačen u Moskvu.

„Postoje razne gluposti, ali zamislite da je otvoren kovčeg. Milošević je već osam dana mrtav", rekao je novinarima televizije B92 Miloševićev saradnik i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije Zoran Anđelković 18. marta, na dan sahrane.

„Mi smo čak mislili da promenimo kovčeg, ali pošto je vršena obdukcija, to je limeni kovčeg unutra", kazao je on.

Nakon što je nekoliko sati bio izložen na platou ispred Savezne skupštine, kovčeg je vozilom privatnog prevoznika prebačen u Požarevac i sahranjen u dvorištu porodične kuće.

„Niko nije mogao da pogleda u kovčeg jer je bio 'zašvajsovan'. Niko to ne može, sanduci su uvek zatvoreni na poseban način", izjavio je ranije ove godine za medije autoprevoznik Radiša Mihajlović - Drnda, koji je lično vozio mercedes sa posmrtnim ostacima.

Šta dalje?

Prema rečima sagovornika BBC-ja, samo državni organi i Miloševićeva porodica mogu da zahtevaju informacije od Holandskog instituta. Miloševićev sin Marko i supruga Mira Marković su još u Moskvi kao političke izbeglice, a ćerka Marija živi u Crnoj Gori.

Bilo ko od njih može da zatraži od Holandskog patološkog instituta da im kažu šta je od Miloševićevih ostataka ostalo u Hagu, a mogu i da zatraže ekshumaciju.

Ekshumaciju, odnosno iskopavanje sanduka bi mogla da traži i opština Požarevac, na osnovu toga što je Milošević sahranjen mimo Ččlana 2 Zakona o grobljima i posmrtnim ostacima koji izričito propisuje da se umrla lica ne mogu sahranjivati van groblja.

Dok se nešto od toga ne desi, misterija oko Miloševićevog mozga ostaće nerešena, više od 12 godina nakon njegove smrti.

Zašto deca Slobodana Miloševića nikad nisu bila na njegovom grobu u Požarevcu?

Marija Milošević (60) je početkom 2000-ih otišla iz Srbije i dala zavet u njeno, ali i u ime brata Marka (51) da nikada više neće kročiti u Srbiju.

To je otkriveno u poslednjem pismu majci Mirjani Marković, pročitanom na sahrani u Požarevcu.

U pismu, koje je pročitano posle opela, otkrivemo je da su se ona i Marko dogovorili da njihova majka počiva pored supruga Slobodana Miloševića u Požarevcu, gde joj je i mesto i gde je ona izričito tražila.

"Marija je toliko zamrzela Srbiju zbog svega što se njihovoj porodici dešavalo devedesetih godina i kasnije tako da se teško pomirila sa sudbinom da joj majka Mira Marković počiva u Srbiji. Godinama je Mira Marković, sećaju se njenih reči bliski prijatelji, izjavljivala da će se samo mrtva vratiti u Srbiju. Zbog Slobodana i njenih predaka. Tako su i deca odlučila da joj ispune poslednju želju i sahrane je u Požarevcu, gradu koji se nalazi između sela Brežana, gde je rođena, i Malog Crnića, gde je odrasla", rekao je tada sagovornik Telegrafa.

- Ali sada, dušo, te naše zemlje više nema i mnogo mi je žao što si odlučila da budeš ovde. Da ti i tata budete ovde sami. Ovde gde Marko i ja nikada nećemo doći - stoji, između ostalog u pismu kojim se Marija oprostila od majke, čija je urna položena u grobnicu u Požarevcu.

Dalje je Marija u pismu navela: "Sada te više ništa ne boli. Ostalo je da boli mene. Što te nema. Što si ovde. Što je nepravda. Ovo više nije Srbija Dragog Miletića (pretka Mirjanine majke Vere Miletić), ali ja razumem da ti želiš da budeš blizu svojim korenima baš kao i ja - navela je Marija, misleći o Lijevoj Rijeci, selu kod Podgorice u Crnoj Gori, odakle je rodom njen deda Svetozar, otac Slobodana Miloševića.

Oboje dece nisu prisustvovali sahranama svojih roditelja u Požarevcu i nisu posetili njihove grobove. Marija je dala zavet da nikada neće kročiti u Srbiju zbog nepravde koju je, prema njenom mišljenju, porodica doživela.

NAJLAĐI MILOŠEVIĆEV TELOHRANITELJ IZNEO STVARI KOJE SE DO SADA NISU ZNALE

Slobodana Miloševića je čuvalo mmnogo manje ljudi nego što se misli i što je objavljivano u javnosti. Ipak, obezbeđenje nekadašnjeg predsednika Srbije i SRJ bilo je profesionalno i bezbednost nikada nije bila ugrožena.

Dosad nepoznate detalje o tome otkriva Milan Milović, pukovnik MUP-a Srbije u penziji i najmlađi pripadnik obezbeđenja Slobodana Miloševića. Bivši predsednik nikad se nije međao u sistem obezbeđenja, a bio je kulturan i na neki način blizak sa svojim pratiocima, otkriva Milović, kog je Senta Milenković doveo u najuži krug pripadnika ličnog obezbeđenja predsednika. Velika čast, ali pre svega obaveza i odgovornost prema državi bila je pripasnost najužem timu za obezbeđenje šefa države, podvlači Milović.

- To je za svakog pripadnika službe bezbednosti najveća čast, biti obezbeđenje predsednika svoje države. Nebitno koja je to politička partija. To je posebna čast i privilegija kada se nalazite u odabiru takvih ljudi. Ono što bih spomenuo sada, nadam se da mi neće zameriti neke moje kolege, Slobodan Milošević nije imao toliki broj telohranitelja kao što se priča u medijima i kao što pojedini ljudi pričaju da su bili u obezbeđenju.

- Reći ću Vam, da razbijemo tu misteriju, koliko je obezbeđenja imalo, koliko pripadnika neposrednog obezbeđenja. Slobodan Milošević je imao tri čoveka koji su bili njegovi lični pratioci. Neću navoditi puna imena i prezimena tih ljudi iz ličnog poštovanja prema njima i zbog bezbednosne zaštite. Ti ljudi su penzionisani, neki su nas napustili. Bio je pokojni, njega mogu da spomenem, Goran Nedeljković, koji je bio najbolji vozač kog sam u životu upoznao. On je lično vozio predsednika. Reći ću vam eto. Bio je Goran. Bio je Sale. Znači, dva pratioca, i bio je pokojni Senta Milenković.

- Svi ostali, nas 11 ili 12, smo bili pripadnici takozvanog tima za podršku, operativne grupe. Ovo govorim o periodu od 1996. godine do 5. oktobra, ali su se pripadnici obezbeđenja smenjivali po potrebi. O ovome je više puta pričao i zamenik Sente Milenkovića, Branko Manasijević i on čovek priča potpunu istinu. Postojala je operativna grupa kao tim za podršku i mi smo, naravno, uvek bili tu oko porodice Milošević - otkriva Milović, koji dodaje da je Milošević bio veoma blizak sa svojim telohraniteljima.

- Slobodan Milošević je bio izuzetno kulturan čovek, prizeman, komunicirao bi sa obezbeđenjem kada izađe u šetnju ili ako bi otišli negde, na neki put. Nije časno ni pošteno da ja iznosim neke detalje iz obezbeđenja vezane za politiku ili za neke manjkavosti. To je nepoštovanje i prema službi i nepoštovanje prema porodici tog pokojnog predsednika. Znate, šaljemo lošu poruku budućim političarima - otkrio je Milović za Telegraf.

Navodi da je predsednik Srbije i SRJ bio veoma dobar vozač i da je često sam bio za volanom službenog vozila.

- Jednom prilikom, kada sam počeo da radim, posle par dana kolega Ilić Srđan i ja, on meni kaže idemo, evo zvao je predsednik, jave nam da idemo u Požarevac. Ja pitam gde je vozač, a oni mi kažu da on vozi sam. Za mene je to bio šok, ja sam bio klinac. Predsednik seda za volan, vozio je "audi A8" i kreće vožnja u Požarevac. Verujte mi, 220, 230 i ja ne mogu da, ja kažem, Bože šta je ovo, samo živ da stignem do Požarevca. Čovek je imao perfektnu motoriku za vožnju - navodi Milović za Telegraf.

MILOŠEVIĆ IMAO AFERU SA POZNATOM SRPSKOM GLUMICOM?

Ljubav Slobodana Miloševića i Mirjane Marković bila je poput neoborive tvrđave, iako je mnogo puta pokušano da se obori. Čuveni političar je imao oči, čini se, samo za crnku koja mu je zarobila srce tokom šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, s vremena na vreme, pojavljivale su se priče po kuloarima o Miloševićevim aferama tokom bračnog života. Iako su neke bile sve glasnije, nikada nisu potvrđene zvanično od strane Slobodana, dok se gospođa Marković ponašala kao da apsolutno ništa ne zna.

Mada, jedna stara priča kako je Slobodan Milošević bio smrtno zaljubljen u jednu našu popularnu glumicu opstala je do danas.

Zahvaljujući njoj, raskrinkana je zavera čiji je cilj bilo rušenje Miloševića i zaplenjena su dva miliona nemačkih maraka spremljenih za finansiranje te operacije, otkrivaju službena beleška obaveštajnih službi, piše Alo.

Prema izveštaju koji su podneli operativci, Sloba je bukvalno "izgubio glavu" za glumicom S. S. Objašnjenje je bilo da ga je izgledom i ponašanjem neobično podsećala na njegovu suprugu Mirjanu Marković iz mlađih dana. Da sve ne ostane samo na sviđanju, pobrinuo se Ivan Stambolić, koji je bio Miloševićev politički mentor (kasnije i ljuti protivnik). Sve se događa u drugoj polovini osamdesetih godina.

Beleška je pravljena 1988. godine, a izveštaj se odnosi na saznanja do kojih je operativac došao najverovatnije godinu dana ranije.

"S.S. se Miloševiću jako dopala. Stambolića su već uveliko pratile mnogovrojne afere sa poznatim damama sa estrade, pa je svom tadašnjem miljeniku vrlo rado izašao u susret i dogovorio mu kontakt sa glumicom. Nisam siguran kada je to tačno bilo, ali mislim da se radi o kraju 1986. ili početku 1987. godine. Stambolić ih je spojio i odmah se povukao i nije ni znao da su oni proveli ceo vikend u vili "Zlatni breg", kraj Smedereva, poznatoj kao letnjikovac porodice Obrenović," otkriva izvor koji je u to vreme bio visokopozicioniran u srpskoj tajnoj službi.

Kako kaže, za ovaj susret su znali bukvalno samo jedan ili dvojica ljudi iz Miloševićevog okruženja. Ni Mira Marković, takođe, nije slutila šta joj se odvija iza leđa. Ipak, kako se ispostavilo, sastanak sa glumicom omogućio je Slobi da zada težak udarac svojim protivnicima i raskrinka zaveru koja se spremala.

"Neću da grešim dušu i kažem da su Milošević i S.S. nešto imali. Tačno je da su proveli vikend zajedno, međutim, čak ni mi u službi nismo saznali šta su radili i o čemu su razgovarali. Ali, nešto kasnije naloženo nam je da organizujemo akciju praćenja grupe koja planira rušenje Miloševića," navodi izvor.

Nešto kasnije službi je naloženo da prati grupu čiji je organizator bio tadašnji sekretar za odbranu admiral Branko Mamula i njegov šef kabineta potpukovnik M. D. Slobi je sve otkrila baš S.S., pošto je tada bila u vezi sa Mamulinim šefom kabineta.

KAD JE UMRO NIKO OD PORODICE MU NIJE DOŠAO NA SAHRANU

Slobodan Milošević je umro od infarkta, 11. marta 2006. godine u pritvoru Tribunala u Hagu, tokom suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj i za genocid u Bosni i Hercegovini.

Posle višečasovnog oproštaja i govora u Beogradu i Požarevcu, sahrana je obavljena u sumrak. Sahrani koja je protekla bez verskog obreda, nije prisustvovao niko od članova najuže porodice, jer, kako su naveli, nisu dobili dovoljne garancije za svoju bezbednost. Nad kovčegom su pročitana pisma njegovog sina Marka i supruge Mirjane Marković, piše Espreso.

Nad kovčegom Slobodana Miloševića u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, u okviru ceremonije njegove sahrane, pročitano je pismo koje je ocu uputio sin Marko.

U pismu je Marko rekao:

"Moj tata, ispunio sam ti poslednju želju. Vratio sam te ovde gde si želeo i gde ti je mesto. Ovde, gde smo Marija i ja odrasli i gde Marko raste. Ovde, na jedno od najlepših, najsrpskijih mesta svete srpske zemlje gde su u toku već više od dva veka živeli najveći heroji, rodoljubi i mučenici od kojih su svi živeli i ginuli za svoju otadžbinu pod pravoslavnim krstom i pod petokrakom zvezdom...

Ti, nažalost, nisi prvi koji se ovamo vraća izgubivši život, ali kao i svi pre Tebe dobivši rat, pobedivši. Neka Tvoja pogibija bude sveta, neka zauvek ostane zapamćena i neka bude poslednja. Neka otrezni prevareni i poniženi srpski narod. Neka ga podseti na sve najveće srpske mučenike od Lazara do Tebe. Neka više nikada nijedan srpski rodoljub ne bude prodan, izdan i predan. Neka Srbija vrati sve iz tog proteklog i sramnog mesta gde sam Te poslednji put video. Neka se agresorima i okupatorima više ne dozvoli da kroče na ovu zemlju. Neka se ne dopusti da sa Tvojom pogibijom budu sahranjeni i sloboda i dostojanstvo. Neka sloboda i mir zamene i nasilje i izdaju progon i poniženje koje vladaju..."

Na kraju pisma se dodaje:

"Tata, kada Tvoje srce više ne kuca, moje samo otkucava. Budi najzad spokojan i slobodan, došao si kući."

Pismo je pročitao Bogoljub Bjelica.

POSLEDNJI INTERVJU SLOBODANA MILOŠEVIĆA - UZEO FLAŠU VISKIJA...

Miodrag Miki Vujović vlasnik nekadašnje TV Palme uradio je poslednji intervju sa Slobodanom Miloševićem posle 5. oktobra.

Jednom prilikom otkrio je i kako je došlo do istorijskog intervjua posle petooktobarskih promena.

"Desetak dana posle petog oktobra sam poslao zvaničan zahtev da želim da sa njim uradim intervju. Nikakvog odgovora nije bilo sve do tog ponedeljka kada sam i napravio taj intervju. Tog dana su me pozvali i rekli da predsednik hoće da mi da intervju.

Dobro, u koje vreme sutra?

Ne, ne. Danas.

Ljudi, popio sam već tri viskija, ne mogu...

Danas ili nikad.

I ja lepo pokupim ekipu. Pazi ovo, sad Slobodan Milošević sipa piće. I 'ajde ti sad odbij. A ja treba da radim intervju. Popijemo mi piće i on krene da upravlja. Sedećemo ovde, ja ću tu - ti ovde, ovde jedna kamera, ovde druga. Sve kontra od onoga što mi radimo. Momci me gledaju i ja im kažem - radite tako."

Kako kaže, Milošević mu je tada saopštio da će raditi sat vremena intervju.

Slobo, ovo je jedinstvena prilika radimo dva i po sata, poneo sam betu (kasetu za kameru), rekao sam mu.

A ne ne, ne radimo veliku betu. Radimo one male.

A te male su po 30 min. Srećom, Vujović ih je imao pet.

"I složi se Milošević. Posle svake kasete on naspe viski. Mi popijemo i pričamo kao da se ništa nije desilo. U četiri kasete sam ga pitao ono što bi ga običan čovek pitao. Petu sam sačuvao da ga pitam zašto nije usvojen plan Kontakt grupe, ima li njegove odgovornosti i zašto nije usvojen Atinski sporazum i ima li i tu njegove odgovornosti. Međutim on kao da je znao, rekao mi je - ne možeš me naterati da snimamo petu kasetu. Tako da nisam nikada mogao da mu postavim ta pitanja", ispričao je Vujović.

Posle su prešli u jednu malu sobu gde je Milošević uzeo flašu viskija i gde su nastavili da razgovaraju van kamera. Inače u tom intervjuu je poznata priča Miloševićeva priča o tome kako se njegov sin Marko zaposlio da nosi gajbice i da je tako zarađivao za život.

"Rekao sam mu - Slobo ja sam ti rekao da neću nijednu jedinu reč u montaži da promenim ali ti savetujem da izbacimo ovo oko Marka i nošenja gajbica. Intervju će ti biti poznat samo po tome jer to nije tako. I onda on krene u raspravu sa mnom. Za decu nisi mogao ništa da mu kažeš", ispričao je Vujović.

U tom razgovoru van kamera Milošević mu se kako kaže poverio da je Ričard Holbruk samo jedan reklamer i jedna velika štetočina u svim mirovnim procesima.

"Holbruk je pokušavao da uceni Miloševića, da ga umilostivi da Milošević kaže da je Dejton nastao zahvaljujući Ričardu Holbruku. Ali ne, Milošević je rekao da je Dejton nastao zahvaljujući Vorenu Kristoferu", rekao je Vujović a onda otkrio još jednu zapanjujć u stvar:

"Milošević mi je otkrio tajnu da je on zapravo uradio onu ekonomsku reformu da se ukine inflacija a ne deda Avram. Deda Avrama je on lično izabrao kao propagandni lik zbog toga što je dolazio iz Svetske banke. Milošević je tada u predsedništvo pozvao sve ministre, celu vladu i sve viđene privrednike. Rekao mi je da su za njegove mere bila samo dvojica - Mirko Marjanović i Dragan Tomić iz Simpa. Zato je Mirko Marjanović bio osam godina premijer. Sloba nikad nije zaboravljao kad mu neko dobro učini".

Vujović je sa Miloševićem razgovarao i u vezi sa ubistvom Stambolića i pokušaja atentata na Vuka Draškovića.

"Pitao sam tad i Miloševića kako dozvoljava da nema rešenja o tome ko je ubio Stambolića i ko je pucao na Vuka Draškovića.

Pa je l’ ti misliš da meni trebaju ta ubistva? Što ja da ubijem Vuka Draškovića, pa Vuk uradi sve što mu kažem. A što se Stambolića tiče, on je moj kum. I kad sam ga politički smenio ja ga nisam uništio. Dao bih sve što imam privatno da saznam ko ga je ubio", rekao mi je Milošević.

EVO ZAŠTO JE MIRA MARKOVIĆ NOSILA CVEĆE U KOSI

Mira Marković, supruga bivšeg predsednika Jugoslavije, Slobodana Miloševića, često je nosila cvet u kosi, a retko ko zna njegovu simboliku. Cvet u njenoj kosi nije modni dodatak, on otkriva mnogo o njenoj ličnosti.

Tajnu "cveta u kosi" otkrio je novinar Darko Hudelist, u feljtonu o Veri Miletić, tragično stradaloj partizanki u Drugom svetskom ratu i majci Mire Marković.

U svom istraživanju Darko je otkrio da je tragična sudbina Mirine majke bila okidač za njenu političku karijeru, kroz koju je možda čak na neki način tražila i osvetu.

Knjiga "Tajne enigme Vere Miletić" od Đuroce Labovića, koju je inače i naručila Mira Marković, bila je glavni izvor informacija novinara koji je pronašao podatke da je sredinom juna 1944. godine ”Veri Miletić pošlo za rukom da napiše kratko pismo (u Banjičkom logoru) i preko neke logorašice dostavi ga svojim roditeljima”, kao i da su to pismo čitale Verine sestre (tj. Mirine tetke) Olga i Branka, dok ga je kasnije ”i njena ćerka Mirjana… desetinama puta imala u rukama”.

Labović piše i ovo:

"… Vera je pisala da u svom poduhvatu nije usamljena, da će ideja za koju se borila pobediti i da je sloboda na pomolu… Na kraju se nada da joj je ćerka živa i da će je verovatno školovati… 'Drago bi mi bilo, kada bi bar na svečanostima nosila cvet u kosi, ne samo kao sećanje na majku, nego bi to bila jedna stalna spona između nas dvoje'…"

Hudelist je pronašao još tragova "cveta u kosi" u odrastanju Mirjane Marković.

Bilo je to u školskoj godini 1959/60. U prvom broju lista Požarevačke gimnazije Naša stvarnost, od 15. aprila 1960, a koji će već od drugog broja (onog od 25. maja 1960) promijeniti ime u Razvitak, Mira Marković je objavila članak pod naslovom "Razmišljanja", u kojem je obznanila da je napunila 17 godina i da, na određen način, kreće sa svojim ideološkim i društvenopolitičkim aktivizmom i svojom političkom karijerom.

Održala je moralnu bukvicu svojim drugovima i drugaricama iz razreda, poručivši jednome svom drugu koji se na školskom času, kako je napisala, "kod stiha o poginulima (moguća asocijacija na Veru Miletić – op. aut.) široko nasmejao": "Druže, stidi se!"

A u drugom (formalno 17.) broju požarevačkog Razvitka, od 25. maja 1960, objavljen je izveštaj s omladinske konferencije Požarevačke gimnazije od 19. maja 1960, kao i sastanka održanog nekoliko dana kasnije, na kojem je 17-godišnja Mira Marković izabrana za predsednika Školskog komiteta omladine Gimnazije. U istom je Komitetu bio i njen dečko Slobodan Milošević.

A na str. 5 toga broja objavljena je i "pesma u prozi", bez naslova, Mire Marković, sa stihom: "Jednog proleća u kosi su mi procvetali cvetovi…"

Bonus video:

(Espreso/BBC na srpskom/Stil/Telegraf)