NA KOSOVU VLADA MAFIJA, ZNA SE KO JE UBIO OLIVERA! Enver Petrovci prvi put za srpske medije od rata naovamo (VIDEO)

Popularni albanski glumac Enver Petrovci bio je specijalni gost na festivalu "Mirdita dobar dan" sa svojom pozorišnom predstavom koja nosi naziv "Balkanski kreoli" i koja je odigrana na albanskom jeziku u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Tokom posete Beogradu, ekskluzivno za Espreso.co.rs dao je intervju u kojem je pričao o svojim počecima, karijeri u Beogradu i Prištini, ali i o brojnim ulogama u kojima je veoma često igrao srpskog junaka.

Petrovci se takođe osvrnuo i na incidente tokom trajanja festivala, na život Srba na Kosovu i Metohiji, a pričao je i o politici, ubistvu Olivera Ivanovića i drugim temama koje su "rak rana" srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Odrasli ste u Prištini i tečno govorite srpski jezik, kako je izgledalo odrastati u Prištini?

- U ona vremena bilo je mnogo lepše u tom smislu. Osim srpskog, govorim turski i romski jer mi je bila takva mahala. Kao klinci, svi smo govorili jezikom onog koji je bio nametnut. Kod nas je bilo ovako – ako Srbin kupi loptu onda kažemo "hajde da se igramo loptom", odnosno svi prihvatimo tu reč bez obzira na to iz kog je jezika. Stvorili smo mahalski jezik i zapravo tek kasnije sam shvatio da su u pitanju četiri jezika koja su meni bila jako bliska i kasnije sam ih i govorio. Turski i romski sam zaboravio, a srpski jezik mi je život nametnuo da nastavim da učim i tako sam ga naučio.

U Beogradu ste diplomirali glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi sa glumcima kao što su Dara Džokić, Branislav Lečić, Danica Maksimović i mnogi drugi, kako se sećate studentskih dana i zbog čega ste otišli iz Beograda?

- Dve godine sam dolazio u Beograd na prijemni ispit i prvi put me nisu primili, naravno mojom greškom. Druge godine sam imao sreće jer su me primili. Zapravo, Bog mi je odredio da imam najbolje ljude na svetu. To se nije znalo ko je bio bolji u klasi, tako da sam proživeo četiri predivne godine sa mojom klasom. Sa klase se jedino Vlada Kerošević vratio u Tuzlu, a mi ostali smo ostali u Beogradu. Razvio sam se u finog glumca, jer sam imao sreće i bio sam radan čovek. Beograd je tada bio drugačiji grad, ne znam kakav je sada, ali je bio internacionalni grad za razliku od Sarajeva, gde je bilo bratstvo i jedinstvo. Beograd je bio grad sveta. Nije bilo važno šta si, već da li si radan i da li imaš određenje šta želiš. Ne znam kako je sada, ali pretpostavljam da je puno Beograđana pobeglo. Čuo sam da je pravih i dobrih ljudi pobeglo iz Beograda jer nisu hteli da prljaju sebe u raznim ratovima, što razumem. Jedan od njih sam ja, i otišao sam jer nije bilo smisla. Kada je počeo rat u Sarajevu više nije bilo smisla da radim u pozorištu i ne samo tu već po celoj bivšoj Jugoslaviji. Bilo me je sramota da se kreveljim po scenama dok su moje kolege u ratu. Bilo me je stid i napravio sam sebi pauzu jer sam mislio da će to kratko trajati, a to je poduže potrajalo i zato sam napustio Beograd.

Kada je počelo bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, gde ste Vi bili u tim trenucima?

- Bio sam u Strugi kao izbelica sa celom porodicom, a bilo je jako teško ostati u Prištini jer su paramilitarci upadali u stanove i kuće. Naravno, ja nisam to doživeo zato što sam otišao. Dva dana pre bombardovanja bio sam u kafani zajedno sa svojim studentima jer smo slavili ispit, i onda je neko sa strane u razmaku od dva metara pucao automatom na nas. Bio sam ranjen na tri mesta, jednu studentkinju su ubili, a ostale su ranili. Nakon dva dana sam pobegao za Beograd, zajedno sa svojom porodicom, jer sam tamo imao stan. Međutim, na putu do Beograda, kada sam prošao Leskovac, na ulici vidim neke bradate ljude sa automatima i shvatim da nešto nije u redu. Vratim se i odem za Skoplje. Stigao sam u šest sati, a u osam je počelo bombardovanje. Sećam se, dok sam večerao na televiziji je izlazila vest da je rat počeo. Inače, u Skoplju nisam odmah mogao da nađem stan pod kirijom zato što je bilo puno izbeglica, i onda su mi moji prijatelji u Strugi dali jednu kuću i tu smo ostali sve do kraja rata.

Pojavljujete se u brojnim filmovima iz srpske kinematografije gde igrate srpske junake, poput Despota Stefana Lazarevića, cara Lazara, Miloša Obilića i brojnih drugih. Kako Vama te uloge izgledale?

- Ne znam zašto, ali meni stalno nude neke komandante, kraljeve, careve, predsednike i sada u Albaniji igram premijera, a zapravo moje srce je Romeo, jer sam ja to u srcu i duši. Valjda se namećem glasom, ali patim što nikada nisam igrao ljubavnika koji je nesrećno zaljubljen u neku osobu kao što je bio Romeo. To mi je duša i to sam ja. Međutim, dobijam drugačije uloge od onih koje priželjkujem, ali sam i ove zavoleo.

Dok ste živeli u Beogradu sa kojim glumcima ste često sarađivali i u kakvom sećanju Vam je ostao pokojni glumac Dragan Nikolić?

- Mislim da jedino nisam sarađivao sa Čkaljom, a sa ostalima sam radio manje ili više. Dragan Nikolić je bio prvi čovek koji mi je poželeo dobrodošlicu kada sam stigao u Atelje 212. Dragana i njegovu pokojnu suprugu Milenu sam gledao kao klinac i govorio sebi "Bože, da li ću ih ikada upoznati". Bio sam na Draganovoj sahrani jer sam imao potrebu da budem prisutan. Beograd je oduvek imao dobre glumce, a ima ih i sada. Međutim, dobrog čoveka i glumca kao što je bio Dragan, retko će biti. Svaki dan sam ga viđao u klubu Ateljea 212, ali za njega niko nije znao šta je sve činio van pozorišta. Na dan sahrane prilazili su mi ljudi jer su imali potrebu da mi kažu nešto o Draganu. Mnogim ljudima je pomagao, a o tome nikada nije želeo da priča. Sada me terate da pričam, ali zahvaljujući njegovom uticaju na mene i ja nešto slično činim. Shvatio sam da bogat čovek nije onaj koji ima para, već koji čini dobra i nema čoveka koji ne može da učini neko dobro.

Igrali ste "Mitku" u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i primećujem da u intervjuima tu ulogu veoma često ističete, zbog čega Vam je ona posebno draga?

- Ja sam diplomirao na Mitki i igrao sam ga u Leskovcu u režiji pokojnog Ljubiše Georgijevskog i u Novom Sadu u režiji Mire Erceg. Pričao sam sa Borom Stankovićem i znam da mi ljudi ne veruju, ali ja sam zaista pričao sa njim. Pitaju me često kako si pričao sa autorom kada je on davno umro. On je umro, ali ja sam sa njim pričao i kazao mi je da je to delo pisao za mene, i to u meni nikada nije prestalo. Inače, ljudi ne znaju da su ga sve vreme pogrešno igrali. Žao mi je što ga još jednom nisam odigrao da ostalim glumcima ostavim u amanet kako bi trebalo da se igra.

Koje godine ste poslednji put igrali Mitku?

- Za godine nemojte da me pitate jer ih ne pamtim, ja pamtim samo emocije. Možda sam ga poslednji put igrao devedesetih, ali nisam siguran.

Kada smo kod pozorišta, u Prištini ste osnovali dva, pa kako ste došli na tu ideju i kakav je bio odziv tamošnjeg stanovništva?

- Prvo pozorište koje sam osnovao bila je "Dodona" i osnovao sam ga kada sam se vratio iz Beograda, jer mi je bilo glupo da ne činim ništa. Tadašnja direktorka za kulturu grada Prištine, Ramija Bajrami me je pronašla i rekla da bi bilo dobro da dođem na mesto direktora pozorišta koje još nije postojalo, ali da bi trebalo da se sagradi. Moj san je bio da napravim dečje pozorište i ona mi je to upravo nudila. Kasnije se promenilo vreme i to je bilo jedino mesto gde se odvijala kultura na albanskom jeziku. Bio sam jedini direktor pozorišta koji nije nametnut "odozgo", ali tri i po godine sam obavljao funkciju direktora, pa su me izbacili. Za tri i po godine smo radili šest predstava dnevno, jer smo od karata opstajali i bogami se dobro zarađivalo. Posle rata, kada mi je otac umro iskoristim kuću mog oca, tačnije, adaptiram je i napravim pozorište koje sam nazvao "Očevo pozorište", i isplaćivao sam ga u ratama. Sa tim pozorištem sam radio tri do četiri godine i sa njim sam dobio najviše nagrada u svojoj karijeri. Nažalost, zatvorili su mi pozorište i danas je ono samo muzej.

U Beogradu ste prvobitno igrali u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a potom u Ateljeu 212. Iz kojih razloga ste napustili Jugoslovensko dramsko pozorište?

- Zvao me je Dejan Mijač u Jugoslovenskom dramskom da igram u pozorišnoj predstavi. U početku, to je bilo jedno neozbiljno pozorište jer ljudi nisu hteli da dolaze na probe. Sećam se, to je bio mnogo ružan period Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Tada sam bio jako mlad glumac, a Nikola Simić je primetio bol u meni i jednu vrstu razočarenja, i kazao mi "E sine moj, da znaš šta je nekada bilo Jugoslovensko dramsko pozorište". Video je na mom licu da tu nešto nije u redu. Onda sam rekao profesoru da se osećam veoma nesrećno u tom pozorištu i da želim da odem. Profesor je to uvideo i kazao mi da idem. Verujte mi, i dan danas sam mu zahvalan na tome. Za to vreme sam bio zaposlen u Ateljeu 212, jer me je zvala Mira Trailović da dođem, pa sam tu radio nekoliko godina i onda sam pauzirao, a nakon pauze sam otišao u Beogradsko dramsko pozorište. Inače, radio sam u svim srpskim pozorištima sem Pinokija, i tako sam naučio razne dijalekte.

Da li i koliko pratite srpsku kulturu i umetnost?

- Ne mnogo, jer ne znam kako. Pogledam ponešto na Jutjubu, ali ne pratim tako često. Na tu temu ne bih smeo da dajem ozbiljna mišljenja, jer pre svega moraš da živiš na tom podneblju da bi mogao ozbiljnije da komentarišeš. Inače, nerviraju me ljudi koji olako daju ozbiljna mišljenja.

Primetno je da je albanska kultura u Beogradu veoma nepoznata, pa uprkos toj činjenici, kako su Srbi predstavljeni u albanskim filmovima? Ukratko nam opišite.

- Sve zavisi od filma. Preksinoć sam gledao jedan takav film u kojem srpkinja ima problem, jer joj je sin u Bosni u ratu i gde joj kažu "Potpiši da prihvatiš ovaj režim", a na kraju filma toj srpkinji ubijaju dete. U privatnim filmovima, vojska vam je predstavljena kao nasilna gde ulazi po kućama, siluje, pljačka, vređa i ubija, i to su zapravo paramilitarci. Moram priznati, kratki filmovi su sjajni čak su bili i kandidati za Oskara, a za duge filmove nemaju snage ili novca.

Bili ste gost na festivalu Mirdita. Ako uzmemo u obzir atmosferu da se festival održava u trenutku kada su odnosi Srba i Albanaca na najnižoj tački, kako Vi to komentarišete?

- Odnosi su u istoriji bili još niži nego to veče. Mi smo shvatili da Srbe ne možemo da uništimo, a ni oni nas, i ono što nam ostaje jeste da živimo zajedno. Kada razmislim dublje, neko ko je najmanje ratovao između sebe su Srbi i Albanci. Imali su konflikte, ali nikada nisu ratovali. Takođe, po mentalitetu najsličniji smo, i to govorim o Srbima južno od Beograda. Beograd nema veze sa Srbijom, on je druga država.

Kako mislite da Beograd nema veze sa Srbijom?

- Mislim da Beograđani po mentalitetu ne pripadaju Srbiji, odnosno Beograd nije Srbija, bar nije bila, ne znam kako je sada. Kada se izdvojite iz Beograda, to je potpuno drugi svet, a taj drugi svet je po mentalitetu sličan Kosovu odnosno Albancima, ne Albaniji nego Albancima na Kosovu. Albanci u Albaniji i Albanci na Kosovu su potpuno dva različita mentaliteta, i ja ne bih da ih upoređujem. Mnogi će reći zbog mog mišljenja "Sram te bilo", ali niko ne poznaje taj mentalitet kao ja, zato tako govorim jer sam upoznat.

Dan uoči festivala, a i pred sam početak, dogodili su se incideti gde su pojedine grupe smatrale da je ovakav festival usred Beograda za njih provokacija, pa shodno tome, da li je politika previše umešala svoje prste kada govorimo o umetnosti? Šta mislite?

- To je bilo jako malo ljudi i mislim da nisu upućeni u dešavanja. Neko im je rekao "Izađite malo i vidite šta se dešava".

Kada kažete da im je neko rekao da izađu, na koga mislite?

- Mislim na tih dvadeset ljudi. Verujte, hteo sam da im priđem, ali me policajci nisu pustili.

Da li je normalno da toliko policije bude na jednoj manifestaciji koja je kulturnog karaktera?

- Verovatno su procenili da treba, a ja sam bio ubeđen da nam se ništa neće desiti. Policajci su bili jako profesionalni što se nas tiče i imali su naređenje da to čine. Ja sam hteo da uđem među te ljude koji su došli da protestuju, ali mi nisu policajci dozvolili.

Da su Vas pustili, šta biste im rekli?

- Rekao bih "Dođite na predstavu i hajde da se družimo". Verujem da bi prihvatili moj poziv.

Da se osvrnemo na vest od proteklih dana. Naime, specijalne jedinice ROSU su proteklih dana imale akciju na Kosovu i Metohiji, gde su hapsili zbog, kako saznajemo iz medija, organizovanog kriminala. Međutim, na tom spisku su uglavnom bili hapšeni Srbi, pa kako Vi to komentarišete?

- Bio sam u Beogradu kada se to dogodilo i čuo sam da je bilo uhapšeno 11 Srba, četvoro Albanaca i četiri Bošnjaka. Ako je tako, onda je zaista organizovani kriminal, ali zašto je to rađeno – ne znam. Po čitavom Kosovu ima puno kriminalaca i oni sada vladaju Kosovom. Već sam jednom kazao da Kosovom vlada mafija. Najveći kriminal je u Mitrovici i od njih pate Srbi. Ako Mitrovčanin poreklom Srbin kaže da je to bilo politički onda ću mu verovati. Mislim da su se tome Srbi najviše obradovali.

Zašto mislite da su se Srbi obradovali?

- Obradovali su se jer hoće da se očiste od sopstvenog kriminala. Oliver Ivanović je ubijen pred njihovim očima, i još se nije saznalo ko ga je ubio. Tačnije, ništa se ne zna, i zamislite kako se zbog toga oseća običan građanin. Naravno da se zna ko je ubica, ali se ne govori kako bi se ulio strah ljudima, a Srbi u Mitrovici žive u strahu. Ja ovo Vama govorim zato što su mi Srbi rekli da se boje, i oni to neće reći javno jer se plaše da će ih proglasiti špijunima. Žive kao što rekoh u strahu, ali ne samo oni, već i Albanci.

Da li se zbog takve situacije osećate bezbedno?

- Ne. Pustite mene, ja sam jedan. Pobožan sam čovek i verujem da neću umreti sve dok mi Bog to ne odredi. Nisam vernik u smislu da verujem u Bibliju i Kuran, ali verujem u Boga. Ja znam da ću umreti onda kada on odredi i zato ovako pričam. Meni je žao moje dece što nose moje posledice. Bojim se za moju decu, dok sa Vama govorim mislim na njih.

Mislite li da kultura može da postane most za prevazilaženje razlika i sukoba među narodima?

- Jedini i pravi most za prevazilaženje razlika je kultura. Politika i političari uvek mogu da se dogovore, ali pravi most je kultura. Kada uključimo kulturu u dušu onda ćemo se sigurno zavoleti. Mislim da je dužnost umetnosti da pravi mostove. Je*em ti onog umetnika koji pravi brane, a naziva sebe umetnikom. Umetnost je lepota i kakve god neprilike bile, mora da se proizvodi nešto lepo. To je zadatak umetnosti, i zato me je Bog stvorio, a ja to činim onoliko koliko mogu, i pozivam i druge da to čine.

Je l' postoji neki projekat na kojem trenutno radite?

- Ja pišem drame jer mi je to profesija, i ponekad režiram kada mi se nešto dopadne.

Koju poruku biste poslali iz Beograda?

- Da smire sebe i ne veruju u sve, a ja znam da je to jako teško. U Beogradu sam četiri dana i nameće mi se da promenim stav. Smejem se tome, jer od deset vesti samo jedna je istinita.

Zašto mislite da srpki mediji lažu?

- Zato što govore neproverenu istinu i jedva čekaju da se nešto desi kako bi napisali takvu vest, a to nije dobro za narod. Nerviraju me ljudi koji izigravaju lažne patriote, a od svih njih jedino mi se sviđa Aleksandar Vučić. On je jedini čovek koji je imao hrabrosti da kaže da smo dosta živeli u lažima. Kada pogledate malo bolje, Srbi žive u lažima, a to Vam kažem zato što bolje poznajem Srbe od Albanaca.

Kada kažete da Srbi žive u lažima, da li to možete da kažete i za albanski narod?

- Da, ali ne koliko Srbi. Albanci bi više lagali, ali su opkoljeni UMNIKOM, koji nadgleda i zato manje lažu narod. Na Kosovu se više lagalo pred rat i tada je mnogo lopova izigravalo lažne patriote da bi isprovocirali narod, i oni su uništili Kosovo.

Na koga konkretno mislite kada kažete "oni su uništili Kosovo"?

- Mnogo ih je, ima ih puno. Nijedna najgora srpska politika nije učinila sa albanskim narodom kao što su oni. Oterali su ne znam koliko stotina naroda van. Moja deca sanjaju da odu sa Kosova, i tu nije reč o materijalnim stvarima. Ćerka mi je otišla u Ameriku, a sin i druga ćerka takođe razmišljaju o tome. Ne žive loše, već duhovno teško žive. Sve je prljavo i mnogo teško. Teško se živi i diše jer su sve isprljali i najpoštenijeg čoveka i ženu su isprljali, jer prljavi vode Kosovo. Protiv sam da se Kosovu da Šengen viza jer će sa tim postupkom mladi ljudi otići sa Kosova. Molim Boga da nam ne daju vize, jer će naši neprijatelji da navijaju da se da. Mnogo ljudi je otišlo i to se krije. Siguran sam da je za vreme ovih Kosovo napustilo oko četiristo hiljada mladih ljudi, što znači da je toliko devojaka ostalo bez muževa, a to je osamsto hiljada nerođene dece.

Da li Vas zabrinjavaju takvi podaci?

- Apsolutno. Pre trideset godina sam rekao ne nezavisnost nego i zid oko Kosova da nijedan ne uđe u Srbiju. Naravno, da ih vode ovi koji ih sada vode i da ih ne menjaju. Eto, dođosmo do najboljeg antialbansko-kosovskog rešenja. Oni misle da je Kosovo njihovo, nažalost. Za Kosovo će jedini spas biti da dođe mlađi čovek i mlađi ljudi.

Bonus video

Đilasa nismo napali, ali on fabrikuje realnost: Aktivisti Marks 21 o sukobu na protestu, ali i rešenju za Kosovo!