NISU MOGLI DA IZBROJE TOLIKO PARA, PA SU IH MERILI U TORBAMA OD 30 KG! Kako je zapravo došlo do Šarićevog hapšenja?

Italijanskog tužioca Marija Venditija u Italiji obavezno prati obezbeđenje, ali u inostranstvo putuje sam. Došao je u Beograd u martu 2016. da studentima održi predavanje o organizovanom kriminalu. Venditi tridesetak godina radi kao tužilac i stručnjak je za kriminalne grupe, a u Milanu je vodio istragu koja je dovela do hapšenja ekipe Darka Šarića.

Dok se u taksiju vozimo ka centru grada, pita dokle je stiglo suđenje Šariću. Taksista razaznaje iz razgovora poznato ime. Dobacuje nam da je Šarić Pljevljak, kao i on, i da za njega ima samo reči hvale. Dok je Šarić ulagao, bilo je i posla i para, kaže. Njegovim hapšenjem je, tvrdi, zaustavljen bolji život za građane siromašnog mesta na severu Crne Gore. Čime god da se bavio, ovi na vlasti su sto puta gori od njega, izgovorio je vozač ono što njegovi zemljaci uglavnom misle o narko-bosu.

Tužioca ovo nije mnogo iznenadilo jer se i u Italiji dešava da u gradovima gde mafija dominira i ulaže kapital, stanovnici imaju pozitivan stav o kriminalnim šefovima. Ulazimo u najstariju kafanu u Beogradu i započinjemo razgovor o razotkrivanju Šarića.

Iako je od događaja o kojima se raspitujemo prošlo desetak godina, Venditi se dobro seća zaplena droge, štek stanova, prisluškivanih razgovora i imena učesnika. Seća se i šta je pokrenulo istragu koja je dovela do hapšenja članova tada najvećeg narko-klana u Evropi – pokušaj ubistva.

„Ispod automobila jednog srpskog državljanina u decembru 2006. u Cirihu bio je postavljen eksploziv. Tokom istrage švajcarska policija došla je do adrese u Milanu. Pozvali su našu policiju i rekli: ,Možete li da nam ovo proverite, mislimo da je povezano sa slučajem na kom radimo?’ Naša policija počela je da nadgleda jedan stan i dvojicu Srba. Nadzirali su ih oko godinu dana. Kada su konačno upali u stan, nisu zatekli nikoga. Ali su našli oko 90 kilograma kokaina, eksploziv i oružje“, kaže Venditi.

Hapšenje italijanskog kriminalca koje se dogodilo potom potvrdilo im je da se radi o velikoj i razgranatoj mreži snabdevača i preprodavaca.

„Uhapsili smo Frančeska Petrelija sa 50 kilograma kokaina. On je tek nekoliko meseci ranije bio izašao iz zatvora. Pretila mu je duga robija, pa ga nije bilo teško ubediti da kaže sve što zna. Ispričao nam je da jednom nedeljno kupuje najmanje 50 kilograma droge i to – od Srba i Crnogoraca. Drogu su prenosili u rancima koje su stavljali u kasete većih skutera ili motora. Članovi grupe ostavljali su mu motor sa drogom na dogovorenom mestu, a on ga je preuzimao. Plaćao im je oko 35.000 evra po kilogramu – znači, svake nedelje zarađivali su oko milion i po evra samo od njega. Pitali smo ga: ,A odakle ti pare da kupuješ tolike količine?’ On kaže: ’Ja sam dobar, kad odem po novu robu, onu sam već prodao’. Rekao je da je do tada prodao oko 800 kilograma koje je kupio od Srba i Crnogoraca, a da oni mesečno uvoze oko tri tone. Tek smo tada shvatili sa čim imamo posla.“

Keš zarađen prodajom kokaina, kaže Venditi, nosili su u stan nedaleko od Milana koji im je služio kao baza – u njemu su krili novac. Policija je počela da nadgleda ko ulazi i izlazi. Uskoro su uspeli da otkriju sve članove milanskog ogranka grupe.

„Petreli je ispričao da je novac odnosio u jedan stan na periferiji. Tu su držali samo pare. Isporučivao im je nedeljno po dve sportske torbe pune novčanica od po 50 evra. Nisu ni znali koliko ga je bilo. Nisu imali vremena da broje. Merili su torbe. U jednu je moglo da stane oko tridesetak kilograma. Taj novac su svake nedelje slali u Srbiju.“

Netipični kriminalci

Policija je uočila da se ovi Balkanci ne ponašaju kao tipični kriminalci. Nisu se razmetali novcem, posećivali skupe restorane ili provodili vreme u društvu lepih žena. Poštovali su stroga pravila. Gotovo kao vojska.

„Bili su vrlo oprezni, viđali su se isključivo međusobno, nekada satima i danima nisu izlazili iz stanova, čekali su dojave o pošiljkama. Često su menjali putanje i trase kojima su se kretali da bi izbegli da ih policija prati. To je ponašanje pre pristajalo vojnicima ili obaveštajcima nego kriminalcima.“

Osim dobre organizacije i discipline, Balkance je na tržištu narkotika izdvajalo još nešto – neuobičajeno niska cena, kaže Venditi.

„U trenutku kada je kilogram kokaina koštao oko 40.000 evra, Srbi su ga prodavali za 35.000. Ovo je odgovaralo i italijanskim kriminalnim grupama. Nisu više imali troškove, a ni rizike transporta, sve to su na sebe preuzeli Srbi. Ponašali su se kao firma koja nudi usluge. Dakle, želite da vam isporučimo robu u Italiji, Nemačkoj, Holandiji – nema problema. Mi pregovaramo sa proizvođačima, donosimo vam na kućni prag i to po nižoj ceni, nego da ste sami nabavljali. S ovim kartama u rukama seli su za sto i nametnuli sopstvena pravila.“

Početni kapital

Nisku cenu uspeli su da pogode zbog ogromnih količina koje su kupovali direktno od kartela iz Južne Amerike. Međutim, da bi se finansirao šverc tako velikih razmera, bila je potrebna pozamašna svota novca. U ovom slučaju „početni kapital“ poticao je od ranijih poslova – šverca cigareta, oružja i heroina.

„Novac su stekli pre svega švercujući heroin preko Turske u Evropu takozvanom balkanskom rutom. Da bi stigli do Zapadne Evrope kamioni moraju da prođu mnogo zemalja i mogu da budu presretnuti bilo gde. I tu pojedinci imaju odnos sa drogom koji svi, naravno, žele da izbegnu. Heroinu je padala cena, bio je rizičan, a ne tako isplativ ni popularan.“

Tržište kokaina bilo je drugačije, kaže Venditi.

„Kokain se razlikuje od ostale droge. Osobe koje uhapsimo o kokainu nikada ne govore kao o drogi. Ne koriste termin droga ili kokain. Govore roba. Za prodavce, to je skupocena roba na koju primenjuju komercijalne zakone tržišta.“

Sav kokain koji je stizao u Evropu dolazio je od ove grupe, uspostavili su monopol na tržištu. Nije im trebalo dugo da shvate da ovaj slučaj nije bio jednostavna prekogranična trgovina kokainom. Italijani su shvatili da neće moći sami.

Kragujevčani

„Mi smo tokom istrage prisluškivali stanove u kojima su boravili, telefonske razgovore koje su vodili, znali smo kuda se kreću, kada ostavljaju drogu, a kada uzimaju novac. Imali smo veliki broj snimaka i fotografija. Ali nismo znali ko su, nismo imali njihova imena. Koristili su i lažna dokumenta. Počeli smo da razmenjujemo informacije sa istražnim organima drugih zemalja.“

U istragu su se uključile američka DEA, britanska SOCA, organi zemalja Južne Amerike, kao i srpska BIA. Ova saradnja istražnih i pravosudnih organa bila je ključna za rešenje slučaja.

„Prisluškivani razgovori otkrili su nam odnose između članova grupe – ko je bio nadređen, a ko podređen. Oni koji su upravljali trgovinom sedeli su u Beogradu i nikad nisu došli u dodir sa drogom, nisu je ni videli niti su je koristili.“

Uz pomoć srpske BIA-e identifikovali su sve članove milanskog ogranka grupe. Gotovo svi su bili iz Kragujevca. Proverama njihove telefonske komunikacije u Srbiji stigli su do Željka Vujanovića, a preko njega i do Darka Šarića.

„Pošto se prodaja droge odvijala na teritoriji Italije mi smo za Šarićem raspisali poternicu. Da je uhapšen u bilo kojoj evropskoj zemlji, on bi bio izručen Italiji i mi bismo protiv njega vodili postupak.“

Jugoslovenska grupa

Istaga je okončana akcijom „Balkanski ratnik“ u oktobru 2009. istovremenim hapšenjem članova grupe u više zemalja.

„Droga je zaplenjena u Montevideu sa broda koji je plovio pod britanskom zastavom u vlasništvu hrvatskog državljanina. U isto vreme u Srbiji, hiljadama kilometara daleko, uhapšeni su neki od vođa i članovi grupe. Među uhapšenima u nekoliko zemalja su osim Srba, bili i Crnogorci, Hrvati, Slovenci, Albanci… Za njih Jugoslavija, koja je nestala u krvavom građanskom ratu, nikad nije prestala da postoji.“

Njegovo iskustvo sa ovom balkanskom grupom je, kaže, jedinstven slučaj. U svetskim okvirima, nikada ranije nije postojala tako dobro organizovana kriminalna grupa sa ovih prostora. Za čoveka koji je život posvetio borbi protiv mafije duboko ukorenjene u italijansko društvo, pojava Šarićeve grupe i njeno delovanje je – fenomen. Ali, fenomenima se bave sociolozi, istoričari i teoretičari, a tužilaštvo i sudovi isključivo pojedinačnim slučajevima.

Institucije čine ljudi koji u njima rade, pa one mogu biti manje ili više uspešne. Da nije bilo tako dobre saradnje između milanskog i beogradskog tužilaštava, istraga ne bi mogla da se privede kraju. Venditi kaže da sumnja da bi sličan poduhvat danas mogao da se ponovi.

(Espreso.co.rs / KRIK)