DOŠLO JE VREME MALIH LIČNOSTI: Ili kako je lasno sprdati se sa mrtvim i nemoćnim ljudima

Isto ovako su zvaničnici jedne imperije (nećemo imenovati) stajali ispred izgladnele dece i mahali koricom hleba, dok mališani pružaju ruke. I smejali se.

Jer im se može. Oni koji umiru nemaju snage za odbranu.

Isto ovako su japanski zločinci nabijali kineske bebe na bajonete. I umirali od smeha.

Jer im se može. Bebe su nejač. Slabiji.

Isto ovako je jedan naš slikar, na nacionalnoj televiziji, terao ljude za vreme hiperinflacije da njaču i njište ne bi li dobili jednu njegovu sliku. Ubio se od kikotanja.

Jer mu je bilo zanimljivo da ponižava ljude, da ih gleda kako pate i prave budale od sebe.

Tako i Ivan. Bogat, moćan, poznat, žene-ga-jure, ide-mu-u-životu... Ali čemu to ako ne može da kompenzuje svoj uzrast i dežmekastost?

Džaba manekenke, džipovi, Tajlanzi, ako ne možeš s vremena na vreme kvalitetno da ga "zavučeš" nekome ko ne može da se brani. Mrtvom, sirotom, bespomoćnom.

Bravo, Ivane. Kompenzovo si. Sa'će svi da se smeju tvojim forama.

(P. M.)