SPC DANAS SLAVI SVETOG TEOFANA ZATVORNIKA: Ovo su njegove misli za svaki dan u nedelji po Duhovdanu

Rođen je 1815. godine u selu Černovskoje, u Orlovskoj guberniji, u Ruskoj Imperiji. Na krštenju je dobio ime Georgije. 1841. godine se zamonašio i postao jeromonah. Iste godine završava Kijevsku duhovnu akademije sa stepenom magistra. Ubrzo je izabran za rektora Kijevo-sofijevske duhovne škole.

1866. godine Teofan se povukao u Višinsku pustinju gde je proveo ostatak života u postu i molitvi. Udubljujući se sve više u tajnu pustinjačkog podvižvištva, episkop Teofan 1872. godine počinje da živi zatvorničkim životom. Prekida kontakte sa ljudima i prestaje da odlazi u manastirski hram na bogosluženja, zatvorivši se u posebni kutak pustinjskih obitavališta, zbog čega je i nazvan Zatvornik.

Živeći podvižnički i zatvornički, piše mnoga pisma - odgovore onima koji su mu se obraćali, tražeći od njega duhovnu utehu, pomoć i pouku, što on shvata posebnom vrstom služenja Crkvi Božjoj i narodu hrišćanskom.

A ovo su njegove misli za svaki dan u 7. nedelji po Duhovdanu.

Ponedeljak

Nazarećani nisu poverovali Hristu zato što je živeo među njima. On u svom spoljašnjem izgledu nije imao privlačnu svetlost i naočitost koja bi sama po sebi izazivala uvaženje. „Mi znamo ko je on“, govorili su oni. „Ne može biti da u njemu ima nečeg izuzetnog“ (Mt.13,54-58). I pored toga, Gospod nije rešio da uzme nametljivu spoljašnjost. On sam je sve vreme ostajao krajnje prost po spoljašnjosti. I apostoli su se potom isto tako držali, a posle njih i svi istiniti njihovi sledbenici i podražavaoci. Zbog čega je to tako? Zbog toga što je nemoguće pronaći spoljašnju svetlost koja bi u potpunosti odgovarala svetlosti života u Hristu Isusu. I zbog toga se smatra da je bolje držati se sasvim neugledne spoljašnjosti, koja sobom neće preprečavati unutrašnje. Ko bude imao oči da vidi, neka odmah pogleda na poslednje, ne zadržavajući svoju pažnju na prvome. Sveti apostol Pavle se ovako izrazio: A ovo blago imamo u zemljanim sudovima (2.Kor.4,7). Kada bismo videli kakva su po spoljašnjosti bila lica koja danas proslavljamo i prizivamo u molitvama – ne bismo verovali svojim očima: do te mere su bili prosti. I danas, onaj koji poznaje život u Hristu Isusu, napušta spoljašnjost i sav se okreće unutrašnjem. Zbog toga prvo otpada, a drugo se uzvišuje i raste. Kod mnogih čak biva da niko i ne primećuje unutrašnju svetlost, pa ni onaj koji je ima. Jer, zlo je oko ljudsko. Njemu i ne treba pokazivati ono što je istinski dobro, budući da mu može škoditi.

Utorak

Dospeo je glas o delima Gospoda i do Iroda. On je odmah zaključio: to je Jovan ustao iz mrtvih (Mt.14,2). Zar se malo šta moglo pomisliti o tim delima! No, on ni na koga drugog nije pomislio, nego na Jovana. Ko je dao takav smer njegovim mislima? Savest. Od nje nije moguće sakriti nesavesna dela. NJen sud se ničim ne može popraviti. Pravo na obezglavljenje Jovana Irod je prisvajao sebi, a ni drugi mu ga nisu poricali. Međutim, savest je govorila svoje i njene reči on ničim nije mogao da zagluši. Zbog toga se njemu i nameće misao o Jovanu. Koliko sličnih priča mi znamo o tome kako savest proganja grešnika i prikazuje mu predmet i delo greha tako da ih on čak i u spoljašnjosti vidi! Radi se o tome da u nama postoji glas za koji moramo priznati da nije naš. Ali, čiji je onda? Božiji! Od koga je naša priroda, od toga je i glas. Ako je Božiji, onda ga treba slušati, budući da tvar ne sme da protivreči Tvorcu. Taj glas govori da ima Boga, da mi od NJega u potpunosti zavisimo i da zbog toga ne može biti da nismo ispunjeni strahom Božijim. Imajući ga, mi smo dužni da ispunjavamo volju Božiju, na koju savest ukazuje. Sve to čini reč Božija koja je upisana u našu prirodu, koju mi čitamo i koju su ljudi svih vremena i zemalja slušali, obraćajući na nju dužnu pažnju. Svagde veruju u Boga, svagde slušaju savest i čekaju budući život. Samo je sada ušlo u modu ne priznavati te istine. Tako postupaju naturalisti, tj. prirodnjaci. Znači – naturalisti propovedaju nešto protivprirodno.

Sreda

Ne pogani čoveka što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka (Mt.15,11). Gospod to nije rekao zbog toga što je post smatrao nepotrebnim, ili što ga nije blagovoleo. Ne, On je i sam postio i apostole je tome naučio. I Crkvi svojoj svetoj On je postove ustanovio. On je to rekao da se mi, posteći, ne bismo samo ograničavali na smanjenu količinu hrane ili suvojedenje, već da bismo se potrudili da i dušom postimo, ne popuštajući njenim željama i strasnim pobudama. I to je glavno. Post u tom smislu služi kao najsnažnije sredstvo. Osnova strasti je u telu: kad je telo izmoždeno, strasti kao da su potkopane i njihova snaga se ruši. Bez posta se odupreti strastima bilo bi ravno čudu – naći se u plamenu i ne izgoreti. Kako bilo šta duhovno u namerama i interesovanjima može imati onaj ko telo svoje gosti obilnom hranom, snom i odmorom? Odlepiti se od zemlje i ući u sagledavanje nevidljivih stvari on može ostvariti u meri u kojoj se ostarela ptica može podići sa zemlje.

Četvrtak

Iz srca izlaze zle misli (Mt.15,19). Otkuda one u srcu? NJihov je koren u grehu koji živi u nama, a njihovo razgranavanje, razmnožavanje i određeni vid su u svakom čoveku od njegovog samoopredeljenja. Šta onda da se radi? U početku odsecaj sve što dolazi od samovolje. To će ličiti na satiranje lišća sa drveća, odsecanje grana i izdanaka, da bi se, najzad, i stablo srubilo do korena. Nakon toga, ne dozvoljavaj da niču nove mladice, te će se i sam koren osušiti, tj. ne dozvoljavaj da iz srca izlaze zle misli. Ako, pak, i izađu neke, odbacuj ih i goni od sebe, te će greh koji živi u nama oslabiti i sasvim onemoćati, budući da ne dobija potkrepljenje. U tome je suština zapovesti: „Budite trezvoumni i bdite. Pazite. Opašite bedra svoga uma“. Pri pažnji treba imati i rasuđivanje. Jer, iz srca ne izlazi samo zlo nego i dobro. Međutim, ne treba ispunjavati ni svako dobro, koje nam srce predlaže. O tome šta zaista treba ispuniti – odlučuje rasuđivanje. Rasuđivanje je kalemarski nož – jedne mladice odseca, a druge kalemi.

Petak

Bez pažnje ni u životnoj oblasti ništa nećeš uspeti niti učiniti kao što treba. U duhovnoj oblasti pažnja je, utoliko pre, ono – prvo. Ona primećuje zlo i predaje ga unutrašnjem sudu; ona sastavlja stražu unutrašnje palate kojom se presuđuje šta i kako treba uraditi, a zatim pazi i na izvršioce odluka. Zbog toga nije čudno što se duhovni život u svom obimu svome naziva trezvoumnim životom. U otačkim spisima više od svega ćete naći reči o trezvoumlju ili pažnji. Jer, to je isto. Vrlo je dragocena stvar navići se na pažnju! Ona sačinjava početni trud onih koji su rešili da se pobrinu o duši. I njihov trud počinje da biva uspešan od momenta kada kod njih pažnja počne da se usredsređuje. Obično je ona sva izvan, a ne unutra. Od tog trenutka se začinje i unutrašnji život. Uporedo sa pažnjom, on sazreva i jača. Šta to znači? Znači – stati umom u srcu pred Gospodom i pred NJegovim licem sa punom svešću rasuđivati o svemu i sve preduzimati. Ta delatnost je, naravno, složena. Ona sazreva zajedno sa molitvom. Koliko se njome snaži, toliko je i samu osnažuje.

Subota

Koji prima proroka u ime proročko, platu proročku primiće; i koji prima pravednika u ime pravedničko, platu pravedničku primiće (Mt.10,41). Time se razrešavaju sve nedoumice pri davanju milostinje. Spremnost na davanje siromasima se preseca ili znatno umanjuje pitanjima: „Ko prosi“ i „Gde će otići milostinja?“ Gospod takvima govori: „Tvoja nagrada će biti srazmerna načinu na koji primaš onoga koji prosi i pomažeš mu. Ne gledaj na onoga koji prosi, nego obrati pažnju na svoje pomisli. Kakve budu tvoje pomisli, takva će biti i vrednost tvog dela“. Misli, pak, o bednom se određuju drugom rečju: Koji miluje ništeg, Bogu daje u zajam, ili – Kad učiniste jednome od ove najmanje braće, meni učiniste. I tako, primaj svakog koji ima potrebu kao Gospoda. Učini za njega šta možeš učiniti, sa mišlju da činiš za Boga, te ćeš dobiti ne samo proročku i pravedničku, nego i Gospodnju nagradu.

Nedelja

Po veri vašoj neka vam bude – rekao je Gospod dvojici slepaca i odmah im se otvoriše oči (Mt.9,29). Koliko je vere, toliko je i priliva Božanske sile. Vera je prijemnik, usta i prihvatilište blagodati. Kao što su pluća kod nekog veća, a kod nekog manja, te jedna primaju više vazduha a druga manje, tako je i vera kod jednog veća, a kod drugog manja, i jedna prima više darova od Boga, a druga manje. Bog je svuda, sve obuhvata i pokriva i rado obitava u dušama ljudskim. Međutim, On u njih ne ulazi nasilno, iako je svemoguć, nego kad ga pozovu, budući da neće da narušava vlast čoveka nad samim sobom, NJegovo pravo vlasnosti nad sobom, koje mu je sam darovao. Onoga ko se otvori verom – Bog ispunjava. U onoga, pak, ko se zatvorio neverjem, On ne ulazi, premda je i njemu blizak. Gospode, dodaj nam vere, jer je i vera Tvoj dar. Svako od nas je dužan da ispoveda: Ja sam ništ i ybog (Ps.69,6).

(Espreso / Najžena)