Đunta sa sitnim nutom – neuništivi „fića“ po snegu i na Jahorinu stiže

Mladi arhitekta Nikola Rađenović odlučio se na neobičan poduhvat. Naime, on je sa svojim ljubimcem, „fićom“ proizvedenim davne 1984. godine, odlučio da se otisne put Jahorine. Njegov ljubimac, dakle, rođen je one godine kada su u Sarajevu održavane 14. Zimske olimpijske igre, kada su na „ceni“ bili i fića i Vučko.

Ni sneg koji je zavejao Jahorinu nije omeo Nikolu u nameri da „fićom“, u društvu jedne Jovane, stigne na prelepu planinu. Za ovaj poduhvat se, inače, pripremao čak šest godina. Tridesetsedmogodišnji autić pokazao se u punom sjaju, ni traga teretu godina, a što se tiče reakcija – gotovo da nije bilo nikoga ko je prošao usput, a da nije mahao ili makar imao iskreni osmeh na licu.

„Znate, na ovakvom sam baš učio da vozim, „i ja sam imao sličan“, „jaooo, kakva su to vremena bila“, govorili su prolaznici, uz obavezni selfi ili makar samo fotografiju kraj „fiće“ i sa Nikolom.

„Fićko“ je, pokazalo se, kod nas mnogo više čak i od nostalgije, simbol jednog vremena kada se definitivno mirnije, bezbrižnije i opuštenije živelo. „Fiću“ je Nikola ostavio na parkingu u Hilandarskoj ulici, a on se popeo do drugog sprata Radio-Beograda, kako bi slušaocima emisije Vreme sporta i razonode preneo utiske sa tog putešestvija, koje je – kako reče – bilo najdragocenije u njegovom mladom životu. Na povratku zatekli smo najmanje desetoro ljudi, širokih osmeha i telefonskih kamera „na gotovs“, mnogi od njih oni mlađi tako nešto nikada nisu videli svojim očima, uživo...

„Sve je jasno zabeleženo u mojoj glavi, makar imam i napismeno: Šestog decembra 1984. godine je ovaj moj 'žućko' prvi put izašao na ulicu, tada mu je bila prva registracija i od tada ide svuda bez problema. U početku, kada sam ga dobio, bilo mi je interesantno samo da sedim u njemu, da ostim taj miris, a i taj neobičan duh koji sobom 'fića' nosi. Pre desetak godina, kada je postao samo moj, polako je počinjao da nestaje sa naših ulica, toga nisam bio ni svestan. Sada dobro znam, jer odgovaram dan i noć na razna pitanja, bez obzira da li sam u Beogradu, Novom Sadu, negde u unutrašnjosti Srbije ili, eto, nedavno, na vrhu Jahorine. Znate, u ono doba za 'fiću' su mi nudili pečeno prase ili motornu testeru, recimo, naravno da mi nije padalo na pamet da prihvatim. Kao ni sada, kada nude dobre pare, ljubitelji 'fiće' ili kolekcionari automobila iz svih krajeva Evrope i sveta, nema te materijalne vrednosti zbog koje bih se rastao od mog četvrotočkastog prijatelja. Mog starijeg druga, trinaest godina mu je više od mene, razlika u godinama se ne primećuje, baš se lepo slažemo“, kaže Nikola.

Podrazumeva se da je Nikola, kada je postao vlasnik ovog auta, non-stop briskao nešto po njemu i oko njega, glancao ga, proveravao delove, menjao đuntu sa sitnim nutom, obilazio malobrojne prodavnice i mnogobrojne onlajn stranice u kojima može da nađe rezervne delove, ako, daleko bilo, „fića“ nekada, negde zaštuca...

„Moj 'fića' je, razume se, Kragujevčanin, tamo je izašao sa trake, ali njegov prvi vlasnik je bio jedan fini deka iz sela Slepčević kod Šapca. Vodio je računa o njemu, ali nije ga previše vozio, zapravo deka nije imao ni vozačku dozvolu, vozio je samo između dva sela i u jednom momentu auto je poslužio kao stovarište za kukuruz, tako da i dan-danas nađem neko zrno između sedišta, ma koliko ga pazim, mazim i smatram svojim ljubimcem, od koga se ne odvajam. Dobio sam ga za osamnaesti rođendan i nema sumnje da ću voditi računa o njemu dokle god to bude bilo moguće“, objašnjava Nikola.

Dirljiva je Nikolina ljubav prema žutom „fići“, koji na svakom koraku i pri svakom pređenom kilometru nailazi na napodeljene simpatije. Tako je bilo i nedavno na Jahorini, na tom putu pridružila im se i Jovana Kvržić, koja ima svoje blogove, objavljuje interesantne priče na društvenim mrežama, veli Nikola da je bila savršeno društvo i da je dosta pomogla oko reafirmacije auta koji obeležava zlatne godine bivše zemlje.

„Poneo sam skije, malo rezervnih delova, 'kuvalo' za čaj i kafu ako zatreba, ali naravno da nije. Čak ni skije nisam raspakovao, jer fića je bio atrakcija od jutra do mraka, a meni nikada nije teško da pričam o njemu, sve moguće detalje, kad, šta, kako i dokle... Pre nego sam krenuo, šalili su se drugari iz društvene grupe ljubitelja fiće: 'Nikola, pazi na međede', ali ja ne vidoh nijednoga usput. Nisam video čak ni skijašku stazu, ali sam na delu utvrdio koliko ljudima u Bosni i Hercegovini, njima posebno, nedostaje SFRJ. Bilo je suza, uspomena, priča u stilu 'ne znaš ti, sine, kako je to bilo', a ja sam slušao, pažljivo i s razumevanjem. I sam imam roditelje koji su mi govorili na tu temu. Tu sam shvatio da ovaj auto definitivno nije samo prevozno sredstavo, već simbol jednog vremena, ventil za nostalgiju. Zahvalan sam što baš ja imam privilegiju da budem njihov čuvar i to poverenje neću izigrati. Još ćemo 'fićko' i ja putovati. U Bosni su nam iznosili i pitu, kolače, kuvali kafe, donosili sokove, 'da se nađe'... Osetio sam mnogo toplog i ljudskog tokom tih nekoliko dana, ni deo toga ne mogu vam preneti u meri koja zaslužuje. Samo me obuzme neka čudno lepa toplina kad pomislim na Jahorinu. I na ljude“, ističe Nikola.

I sede Nikola u „fiću“, nasmeši se još jednom, šmekerski, kako ume jedan ovako ostvareni momak iz fine porodice, i ode, mašući. Zadnje sedište bilo je prepuno paketića sa igračkama i garderobom koje je tog popodneva odneo u humanitarne svrhe, onima koji nisu imali previše sreće sa životom.

Ostavio nam je gomilu emocija i neki čudni „prah“ dobrote da lebdi u vazduhu, do nekog novog susreta. Oplemenio nas je mladić od 24 godine, sa svojim ljubimcem i nerazdvojnim drugarom iz Slepčevića. Ukoliko ga sretnete ovih dana, poznaćete ga po kapi Deda Mraza na krovu i po nekom zrnu kukuruza koje povremeno izleti kroz prozor...

(Espreso/RTS)