"I VOLONTERI I LEKARI SU MI GOVORILI DA KRIJEM DA SAM HIV POZITIVAN": Zaraženi se suočavaju sa jezivim problemima!

Danas se obeležava Svetski dan borbe protiv HIV-a. A oni kojima je virus potvrđen, osim brige za svoje zdravlje, suočavaju se sa možda još većim strahom od osude i neprihvatanja. "Lekari su me savetovali da krijem da sam HIV pozitivan", kaže za RTS jedan od zaraženih.

Ovaj intervju, na molbu sagovornika, objavljen je bez navođenja njegovog imena i prezimena. I to je zapravo pravi pokazatelj u kakvom strahu od osude žive HIV pozitivne osobe. Ipak, za Internet portal RTS-a dvadesetdevetogodišnji momak odlučio je da podeli svoje iskustvo. Otkrio je šta ga je najviše brinulo, da li je sa nekim smeo da podeli svoj problem, ali i kako izgleda lečenje.

Besplatno testiranje u Studentskoj poliklinici

Studentska poliklinika organizovaće danas, 1. decembra, akciju besplatnog savetovanja i testiranja na HIV.

Akcija se organizuje zajedno sa JAZAS-om u Savetovalištu u Prote Mateje 29 od 08.30 do 14 časova, kao i od 16 do 21 sat u Studentskoj poliklinici u Krunskoj 57.

Kada si saznao da si HIV pozitivan i kako si odlučio da se testiraš?

Testirao sam se u okviru nedelje borbe protiv HIV-a 2018. godine i tada sam saznao da sam pozitivan. Na testiranje sam otišao na inicijativu partnera. To je bio prvi put da se testiram, jer sam mislio da nije bilo razloga za to i da nije bilo nikakvih rizičnih situacija koje bi me na to navele. Otišao sam na testiranje malo iz radoznalosti, malo iz odgovornosti prema sebi i partneru.

Kada si saznao rezultate šta ti je prvo prošlo kroz glavu? Šta te najviše zabrinulo?

Rezultati su stigli dan nakon testiranja i uživo se saopštavaju. Ja sam se testirao u Studentskoj poliklinici i svakome su rezultate saopštili u posebnoj ordinaciji. Sećam se da sam ulazeći u ordinaciju zatvorio vrata za sobom, nisam stigao ni da sednem, doktorka je izgovorila da sam pozitivan.

Bio sam u šoku, ali sam se nakon testiranja pripremio i za tu opciju. Uvek postoji i ta mogućnost. Moje prvo pitanje koje sam postavio bilo je da li se lekovi plaćaju. Lekarka je bila iznenađena što baš to pitam, jer kako mi je rekla prvo pitanje koje joj svi postave je koliko će dugo da žive.

Znao sam da lek postoji, da može danas da se živi sa HIV-om, ali sam mislio da je u našoj zemlji to nedostupno i da se plaća. Taj strah koji sam osetio bio je više zasnovan na tome da neću imati mogućnost da se lečim. U tom momentu moja primanja su vrlo skromna, a ne mogu to da podelim sa roditeljima koji bi mogli finansijski da mi pomognu.

Tu sam dobio kontakte osoba koje volontiraju u Kliničkom centru na Infektivnoj klinici koji su mi pomogli oko daljih testova. Potrebno je još jedno testiranje, da bi definitivno bilo potvrđeno da ste pozitivni. Postoji mogućnost da je test lažno pozitivan, ali je taj procenat jako mali. Tako da nisam sebi davao lažnu nadu, bio sam spreman da je to to.

Četrdeset godina HIV-a, epidemija života i smrti

Procenjuje se da je od virusa humane imunodeficijencije (HIV) u završnoj fazi umrlo oko 40 miliona ljudi od 1981. godine.

Četrdeset godina nakon prvih slučajeva, više od 10 miliona ljudi ostaje nelečeno u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, a svake godine registruje se 1,5 miliona novih slučajeva HIV pozitivnih ljudi i još 800.000 njih umre.

Oboleli se tretiraju kao hronični bolesnici, a kako se procenjuje 28 miliona ljudi širom sveta prima antiretrovirusnu terapiju.

Još uvek nema efikasne vakcine, a zaraženi terapiju moraju da uzimaju do kraja života.

Kakvi su bili prvi rezultati? Ti nikakve simptome nisi imao?

Prvi rezultati su bili prilično loši, ja se nisam razumeo baš u sve te parametre, ali su mi doktori objasnili detalje. Pi-si-ar je bio previsok, a odbrambene ćelije imuniteta na minimumu. To je upućivalo na to da je virus bio prisutan već neko vreme, tako smo i došli do saznanja koliko dugo sam zaražen. Tri godine pre toga mi je dijagnostikovana mononukleoza, a lekari pretpostavljaju da je to zapravo bio prvi pokazatelj HIV infekcije.

Šta su te lekari savetovali, kako da se ponašaš?

I volonteri i lekari direktno su me savetovali da krijem da sam pozitivan, verovatno vodeći se time kolika je stigmatizacija HIV pozitivnih osoba kod kolega, ali i u društvu. Ipak, ja sam odlučio da to podelim sa nekim najbližim ljudima.

Kako su oni reagovali?

Imao sam sreću da sam imao veliku podršku ljudi kojima sam se poverio. Nisam rekao svima, pažljivo sam birao kome imam slobodu da to kažem. Nisam brzo došao do odluke da im to saopštim, to je bio proces koji je trajao godinu dana. Oni su bili vrlo emotivni, čak su i plakali. To su bili teški trenuci, ali sam pre svega osetio veliku podršku od svih njih.

Sa druge strane, ni dan danas to nisam rekao svojoj porodici, roditeljima. Definitivno se ne bih ni odlučio na taj korak pošto su stari i pitanje je kako bi tu informaciju prihvatili.

Pomenuo si da ti je prvi strah bio to koliko terapija košta i da li je dostupna u našoj zemlji. Kako je to organizovano i da li uzimaš lek?

Osiguranje pokriva kompletnu terapiju, a apoteke koje imaju lek su dobro organizovane i vrlo nas ažurno obaveštavaju o tome kada treba da dođemo po lek. Što se toga tiče, zaista niko ne treba da bude u strahu da neće imati lek.

Kakvi su tvoji rezultati sada? Koliko terapija pomaže?

Već nakon godinu dana rezultati su mi bili jako dobri, pi-si-ar mi je bio na nuli što znači da sam nedetektibilan, tj. da nisam više zarazan po druge ljude. Virus je i dalje prisutan u meni, ali ne mogu drugima da prenesem.

Kako se HIV prenosi

Najčešći način prenošenja HIV infekcije je seksualni kontakt. HIV se može preneti i krvlju i sa majke na dete (tokom trudnoće, porođaja i dojenja novorođenčadi ukoliko je majka HIV pozitivna).

Virus je pronađen u skoro svim telesnim tečnostima (sekretima i ekskretima) HIV pozitivne osobe, uključujući i znoj, suze i pljuvačku, ali sve ove tečnosti nemaju tzv. minimalnu infektivnu dozu i na taj način se virus ne može preneti.

Međutim, telesne tečnosti preko kojih se HIV može preneti su: krv, sperma (i perejakulatorna tečnost), vaginalni sekret i majčino mleko.

Definitivno je smanjena mogućnost testiranja zbog pandemije koronavirusa. Ja sam se od početka epidemije samo jednom testirao, jer je klinika u kovid režimu.

I sada, tri godine nakon što si saznao da si pozitivan, da li ti je veći strah od dijagnoze ili od osude u društvu?

U prvom momentu je strah nedefinisan, nisam znao šta me više brine, ali danas definitivno mogu da kažem da je veći strah od osude i neprihvatanja nego od same bolesti, jer sam shvatio da nije mit kada se kaže da može normalan život da se vodi sa tim virusom.

Za kraj, imaš li poruku za sve one koji misle da nema potrebe da se testiraju i koji veruju da njima nikada ne bi moglo da se dogodi da su zaraženi?

Moja poruka je da svi treba da se testiraju bez obzira na seksualnu orjentaciju, način života i godine. U čekaonici na Klinici sam upoznao i mlade i vrlo stare osobe, i homoseksualne i heteroseksualne orjentacije. Nisam mislio da spadam u rizičnu grupu i da sam svojim načinom života mogao da se zarazim, pa se pokazalo suprotno. Zato je odgovorno i prema sebi i prema drugima da se testirate.

(Espreso / RTS)