CEO GOVOR PREDSEDNIKA VUČIĆA: Neka živi srpsko jedinstvo, sloboda i trobojka!
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, Foto: Printscreen/RTS

govor predsednika

CEO GOVOR PREDSEDNIKA VUČIĆA: Neka živi srpsko jedinstvo, sloboda i trobojka!

Govor predsednika Aleksandra Vučića prenosimo u celosti

Objavljeno: 20:00h
  • 10

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić obratio se večeras okupljenom narodu na Savskom trgu - mestu gde je održana centralna manifestacija proslave Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Govor predsednika Aleksandra Vučića prenosimo u celosti:

Kralj Petar Prvi Karađorđević, uručio je juna i novembra 1911.-e godine 51 pukovsku zastavu svojoj vojsci.

Nijedna, ponavljam nijedna, od tih zastava nije zarobljena, što je presedan u istoriji modernog ratovanja.

Junaci kojima je poveren zadatak da se staraju o tim zastavama, prošli su sve bitke balkanskih i Prvog svetskog rata, da bi baš na današnji dan 1918.-e godine jurišajući ispod tih barjaka pobedonosno krenuli u proboj Solunskog fronta. Slava im!

Našim precima, junacima Kolubare, Cera, Kumanova, nosiocima Karađorđeve zvezde i Albanske spomenice, srpska trobojka bila je i veća i važnija od života, jer ih je opominjala da sloboda Srbije nema ni cenu, ni alternativu. Zato su barjaktari ginuli, ali su im zastave preživele.

Zato, zbog njih, zbog svih drugih koji su pod tom zastavom, pod tim imenom, za tu slavu, dali živote, danas obeležavamo Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, možda i najvažniji naš praznik, koji nam jasno govori ko smo, odakle dolazimo, i gde idemo.

To je praznik našeg identiteta, onog u kojem se sjedinjuju jezik, kultura, tradicija, vera, ali i vrednosti na kojima počiva čitavo društvo, vrednosti koje jednu državu čine civilizovanom, uređenom, sposobnom da pamti, ali i da zna šta joj je i zašto činiti.

Datum koji smo izabrali, 15. septembar, je datum proboja Solunskog fronta, onaj dan u kojem, zajedno, leže i naš bol i naša slava, koji čine prvi deo one Renanove definicije nacije, po kojoj je ona zasnovana na zajedničkoj patnji, slavi u prošlosti, i zajedničkom planu za budućnost.

Tog 15. septembra, 1918. godine, jedini plan je bila sloboda, ka kojoj su srpske trupe jurnule uz čuvenu naredbu Živojina Mišića: "U smrt, samo ne stajte! Napred, u otadžbinu!"

Taj dan je bio prvi u nizu istih takvih plebiscita, na kojima smo, bez obzira na krvavu cenu, birali, nanovo i nanovo, Srbiju i njenu slobodu.

I danas je, baš zato, važno, da slaveći sve žrtve, svaku kap krvi koju su prolili, svaku kost koju su posejali, na još jednom plebiscitu usvojimo svoj novi plan za budućnost.

Onu u kojoj ćemo stajati pod istom zastavom, znajući da je ona zastava slobode, i zastava mira, a pogotovo zastava budućnosti.

Zastava našeg jedinstva u nameri da sačuvamo identitet i pravo da budemo to što jesmo, jedan te isti narod, koji ne želi da bilo šta od bilo koga uzme, da bilo koga ugrozi, nego samo da za sebe izdejstvuje isto ono pravo koje priznaje drugima. Pravo na ime, na istoriju, kulturu, jezik, veru, tradiciju i, samim tim, postojanje.

To je pravo na dostojanstvo, pravo na sećanje, ali i pravo na ono na šta inače niko ne može da nas natera, a mnogi i dalje pokušavaju, bezuspešno - pravo da sami odlučimo i kada ćemo i šta da zaboravimo.

I sebi, i drugima.

Nismo mi bili uvek svetli tokom istorije, najčešće sami prema sebi, često i prema drugima, ali, bar na ovim prostorima, ne postoji nacija koja je prošla kroz toliku tamu, i onu grobnu, nacija koja je podnela toliku žrtvu, da bi ugledala svetlo, i postala nacija, postala slobodna.

Šta ćemo od svega toga da zaboravimo, a mnoge stvari moramo, tek da ne bi večno živeli u prošlosti, sme da bude isključivo naš izbor, a ne odluka bilo koga sa strane.

I odmah da bude jasno, ovu zastavu, sve one koji pod njom, i zbog nje, leže, zastavu našeg stradanja, zastavu naših kostiju, naših jama, logora, dece koju su nam uzeli, sasvim sigurno nećemo nikada zaboraviti.

Ona nas određuje, na njoj su imena svih onih čija imena ne znamo, ona je, i bukvalno, stvorena našom krvlju i našim kostima, i bez nje, ne bi bilo i nas.

U njoj, i to je još jedna važna lekcija koju moramo da naučimo, jesu i sve naše besmislene podele, svi propali snovi koje smo sanjali, svaka greška koju smo napravili, ali ono što u tome jeste bitno je to da je, i takva, ta zastava naša, i da predstavlja ono jedinstvo koje se zasniva na činjenici da nismo savršeni, da jesmo različiti, ali i da znamo da je lepota zajedništva, zastave, upravo i u tome.

Baš zato, ova zastava nije nikakav poziv na jednoumlje, nego totalno suprotno, na čuvanje svih naših razlika, pod tom zastavom.

Pod simbolom slobode, identiteta, postojanja, prava na život, jer to jesu uslovi za različitost.

Robovi su svi isti, porobljeni. Slobodni ljudi se razlikuju, zato što su slobodni.

I to je nešto što mora da važi za sve ljude na Balkanu, bez obzira na to gde žive. Da budu slobodni, u istoj meri, sa istim pravima, sa svojim jezikom, verom, kulturom i tradicijom.

I nije to nikakav srpski svet, za šta nas optužuju, to je, jednostavno, svet slobodnih, svet onih sa svojim imenom, sa pravom da glasno i bez posledica mogu da ga izgovore, uvek, i na svakom mestu.

I to, po nama, mora da važi za sve narode na Balkanu, bez ikakvih izuzetaka, a pogotovo bez stalnih pokušaja da se nekome, Srbima, pre svega, dozvoli ime, ali i da se, uz to ime, doda i žig krivice.

Ova zastava, ovaj praznik, imaju i tu ulogu, oni su dokaz da to, biti Srbin, ne znači i biti kriv, ne znači nositi teret osude, već, upravo suprotno, oni govore da uz to ime ide ponos.

Ponos zbog Mišara, Deligrada, Ćele kule, i Takova, Kumanova, Miloša, Đorđa, Mihajla, ponos zbog Kolubare, Cera, Kajmakčalana, ponos zbog Petra i Aleksandra, svih života datih za jedan lep, ali pogrešan pokušaj, i ponos zbog svih antifašista, zbog Leke i Krcuna, ali i zbog mučenika iz Prebilovaca, Jadovna, Jasenovca...

To smo mi. To je Srbija. To je istorija, to je jezik i Meše, i Ive, i Miloša. To je kultura koju smo stvarali, to je vera bez mržnje, to je naše biće, to nas određuje i čini dostojnim narodom.

To nam, na kraju, daje snagu, nauk, da u ovom veku, čiji temelji su nam danas u rukama, tražimo mir i da svoju snagu, veličinu, otkrijemo u samom životu, u onome što ga čini boljim, u radu, u velikim poduhvatima pravljenja puteva i mostova, u povezivanju, u fabrikama, novim bolnicama, u znanju i veri da umemo, možemo, više od drugih.

I kao što se mi ponosimo precima koji su za slobodu davali živote, tako sutra naši potomci treba da se ponose nama, koji ih učimo kako se za slobodu živi i kako se, u slobodi, živi.

I treba da ih naučimo kako se pamti, i kako se, samo svojom voljom, zaboravlja. Kako se zaslužuje dostojanstvo, i kako se poštuje temelj.

A temelj jeste to ime, Srbija, pod kojim su toliki nepoznati sahranjeni.

I ta zastava, u koju su utkali svoje živote, da ostanu prepoznati.

I slava, Otadžbina, koja svoju decu vidi, čuje, i pomaže, ma gde ona bila.

Temelj je i ovaj praznik, praznik našeg identiteta, naše istorije, ali i naših različitosti koje, opet, daju i slavu i bol u prošlosti, i jasan plan za budućnost.

Temelj je taj svakodnevni plebiscit na kojem biramo da budemo narod, nacija, u punoj i ostvarenoj slobodi.

Živela Srbija!

Bonus video:

TROBOJKE SE VIJORE NA SAVSKOM TRGU: Počelo okupljanje građana povodom proslave SRPSKOG JEDINSTVA KURIR TELEVIZIJA
00:20

TROBOJKE SE VIJORE NA SAVSKOM TRGU: Počelo okupljanje građana povodom proslave SRPSKOG JEDINSTVA KURIR TELEVIZIJA

(Espreso/Novosti)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media